Уосталом, још давно је Жозеф де Местр - тај „Волтер реакције" на француску просветитељску револуцију - луцидно приметио да управо „револуционарна пракса" (читај: екстремно идеолошка) својим бруталним поступцима руши и разара све вредности које су јој биле водиље и на које се позива - а то су слобода, једнакост и права човека. Не звучи ли то, заправо, пророчки данас?

Sigurnom presudom za genocid protiv Radovana Karadžića, sigrurno na osnovu sigurnosti kojom smo znali daće Orić, Haradinaj, Tudjman, Izetbegović, Ganič, Čengić i da ih ne nabrajamo biti oslobodjeni ili uopšte neprocesuirani za bilo kakvu krivicu za svakojakih krvolovština nad Srbima, tzv Medjunarodna zajednica će sarajevskim i šiptarskim islamofašistima podupreti njihovo neprestano ponavljanje teorije o Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini, što će dovesti ili do njenog ukidanja ili novog rata. O nastavku razvijanja teorija o srpskom narodu u celini kao genocidnom i da ne govorim.

Био сам у многим земљама свијета. Присуствовао сам разним манифестацијама. У католичким земљама, као Аргентини, Мексику, Бразилу, Словачкој, шефови држава или влада позивали су на разне црквене датуме и мисе. Сви смо се крстили у божјим храмовима, без обзира што је било и једних и других и трећих и четвртих вјероисповијети. Културан и васпитан човјек тако и треба да се понаша. Шта би било на великим стадионима да се устане за вријеме интонирања једне химне, а не и за вријеме друге? То је било толико вулгарно да сам, на сву срећу само тога момента, пожалио што сам са породицом свио гнијездо у Сремским Карловцима.

Субверзивна моћ смеха заснива се на друкчијем сагледавању политичке идеје или личности. Уместо уважене и достојне слике они добијају унижени и обезвређени изглед и својства. Исмевају се политичке лажи, неиспуњавање обећања, изругују се политички лидери, догађаји, идеје и идеологије. Чешће је смех у политичком фолклору оружје стране која је слабија, али која добијајући нову снагу наслућује могућност да дође до већих права. Наравно не треба занемаривати бројне случајеве у којима власт интензивно користи хумор, сатиру и карикатуру, нарочито у ратним неприликама (нпр. немачки плакати на окупираним територијама током другог светског рата, комунистички плакати против богатих сељака у Совјетском Савезу после победе револуције, плакати СПС-а и ЈУЛ-а против опозиције током деведесетих година у Србији и сл.). Хумор маса које јачају има и утврђујуће и оснажујуће дејство на идентитет и кохезију групе која користи моћ смеха.

Постоји истина о Сребреници само је треба открити. О њој је, на основу страних извора, поред осталих, писао и Александар Павић. Државне институције за одбрану и заштиту српског народа морале би да озбиљно проуче сведочења интелектуалаца која су наведена у његовој књизи „Забрањена истина о Сребреници”. Емил Влајки је поводом покушаја геноцида над Србима написао: „Исфабрициран је 'масакр' у Рачку, а успут је речена лаж о томе како су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија је констатирала да је од почетка 1999, страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име ових лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: 'вратит ћемо вас на 1389. годину'! Ријечи су потпуно изгубиле смисао: овај геноцидни покушај назван је 'хуманитарном интервенцијом'!”

Евроатлантска влада ће се брзо суочити са великим изазовима и тешкоћама. Много тога је обећала, а мало тога ће моћи да учини. С друге стране, враг ће брзо доћи по своје тј. да наплати са каматама оно што је инвестирао у њихову победу. Тражиће од њих да успоставе добросуседске односе са тзв. државом Косово, да активирају неки вид сарадње са Северноатлантском алијансом, итд. Наравно, и да забораве на тужбе против земаља које су признале акт сецесије наше јужне покрајине а да врате повучене амбасадоре у престонице тих „пријатељских“ држава. Зато је на свима нама да припремимо пиштаљке и сва друга пригодна „помоћна средства“ за демократско ванпарламентарно изражавање неслагања за влашћу. И да чекамо погодан моменат, а он ће брзо наступити. Отровно „воће“ је већ презрела и колико год власник „плантаже“ сада славио наводни тријумф, ако се ми не предамо и ако сваку прилику будемо користили да мало протресемо дрвеће – трули и црвљиви плодови ће брзо пасти, а Србија ће коначно моћи да крене „другим путем“, путем спаса. Зато не треба клонути духом већ главу горе и веровати у победу!

Поставља се наравно питање до каквих још последица (поред поменутих) доводи глобализација и како се на те последице може реаговати. За ову прилику издвојићемо четири веома очигледне и важне последице глобализације. Прво, то је велико приближавање некад просторно удаљених култура, и то култура које историсјки и просторно никада нису биле блиске, а понекад су биле и непријатељске. Укратко, под једном глобалном капом долази до блиског контакта народа и култура са историјом дуготрајних сукоба као и култура које су екслузивистичке. Из овог разлога, мада је технолошки и информцијски веома повезан, свет је ипак тешко замислити као једну политичку заједницу која би ослонац имала у једној хомогеној култури. Друго, то је чињеница да је процес неолиберализма у свету довео до великих економских и политичких неједнакости између држава у свету. Због различитих почетних позиција у погледу ресурса, историјских околности, неке земље у процесу глобализације су изузетно ојачале како економски тако и политички. Не само што су њихове привреде добиле снажан замајац, већ је ојачала и њихова сувереност до нивоа положаја хегемона у светској политици (Сједињене Државе су најбољи пример). Трећа последица је у корелацији са другом, а то је узурпација међународних институција, па и поништавање самих основних либералних вредности од стране данашње најјаче силе света, а све то зарад наводне заштите самих либералних вредности.

Верујем да ће нова коалиција бити јача, чвршћа и да има све шансе да издржи пун мандат. Наравно ако не буде неких ванредних потреса. Улогу Коштунице који је био као путоказ – на коју он страну крене, тамо се формира владајућа коалиција, сада је преузео Дачић, и он ће подржавати Тадића до последњег тренутка јер му је то једина шанса да буде у власти. Све те бројне партије постале су партије центра, а Тадић више уопште нема озбиљну опозицију – Коштуници ће почети да се осипа чланство, отићи ће сви каријеристи, они који су увек тамо где је власт. Ни Николић није озбиљна опозиција, он је већ доказао да никако не може да досегне потребан број гласова да ступи на власт.

Чујем да има неких међу Србима који симпатишу Барака Хусеина Обаму. Оно, јесте да је човек нормалнији од Џона Мекејна; али бити нормалнији од човека који је ем у спрези са шиптарским лобистима, ем никад није видео рат који му се није допао, није баш тешко. Али ако лаже коза, не лаже рог. Ево шта је Обама изјавио поводом формирања нове српске владе, 8. јула, из Чикага (оригинал овде)

Према мојој оцени, ми лако препуштамо наше основно богатство у електричној енергији од водотокова и храни, у процесу неправедне глобализације и систему који стоји иза њега. А за узврат не добијамо ништа осим: чипова и безперспективне будућности наших покољења. У чему је разлика у нашој перспективи, према садашњим виђење нашег руководства: Да изгубимо достојанство и постанемо робови глобализације или да узмемо своју будућност у своје руке. Уколико не успемо да узмемо ствари у своје руке, једино нам остаје исељавање као перспектива.