Остоја Војиновић: Историјат Зимских олимпијских игара II

Поделите:

Од Сапороа 1972. до Албервила 1992. преко Сарајева 1984

Сапоро / Sapporo 1972

Земља излазећег сунца од 3. до 13. фебруара била је у центру светске спортске јавности. Први пут зимске Олимпијске игре одржане су у Азији, а Јапанци као Јапанци све су организовали савршено. Друго по величини острво Јапана, Хокаидо и пети град те државе, Сапоро, угостили су четвороцифрен број спортиста (801 мушкарац, 205 жена ) , а у 35 дисциплина у шест спортова медеаље су поделили спртисти и спртисткиње из 17 држава.


Мрљу на ове игре бацио је Евери Брендиж тадашњи председник МОK-а који је претио дисквалификацијом свих алпских скијаша за које је мислио да нису аматери. На крају је једини дисквалификован несретни Kарл Шранц, тада један од најбољих скијаша који је жарко желео своје прво олимпијско злато. Осам година раније био је други, четири године раније за зеленим столом му је одузета златна медаља, а пар дана пред игре у Сапороу је дисквалификован, и тиме вероватно постао један од најбаксузнијих спротиста свих времена. Након Шранцове дисквалификације питање сата је било када ће се цела асутријска олимпијска репрезентација повући са игара, али ипак на наговор самог Kарла Шранца, остали спортисти из Аустрије имали су прилику борити се за медаље, а тим потезом Шранц је доказао своју људску величину. На повратку у Бечу дочекало га је преко 40000 људи. Није било изненађење што је Швајцарац Руси победио у спусту, као ни што је Густав Тени (Италијан) победио у велеслалому, али победа Шпанца Очое у слалому сматрана је великом сензацијом. У женској конкуренцији вреди истаћи два имена, и то Швајцаркиње Надиг и Аустријанке Прол. Иако је Прол била фавориткиња, Надиг је победила испред Пролове и у велеслалому, а и у спусту. Барбара Kохран из Америке победила је у слалому. У скијашком трчању ни једну једину медаљу нису освојили Финци, Совјети су славили у штафети и на 30 км (Веденин), Норвежани Тилдум и Мурмо били су најбољи на 50 км, а Швеђанин Лундбак победио је на 15 км. Скокови на малој скакаоници у потпуности су припали домаћинима, а Пољак Фортуна изненађујуће је победио на великој скакаоници. Улрих Вехлинг из Источне Немачке, своју прву од три олимпијске победе остварио је у комбинацији. Kао и обично код жена једна победница била је и на 5 и на 10 км, овај пут то је била Галина Kулакова из СССР-а, а Совјети су славили и у штафети. У односу на пре четири године, исте победнике смо добили у биатлону, штафета Совјетима, а индивудално такмичење Солбергу из Норвешке. Чехословаци су дочекали и свог победника у уметничком клизању Ондреја Непелу. Триxи Шхуба из Аустрије најбоља је у женској конкуренцији, а легендарни пар из Лењинграда наследили су њихови сународници Роднина-Уљанов. Холанђанин Арт Шенк освојио је чак три злата у брзом клизању, док су код жена два злата отишла Американцим, а по једно у СР Немацку и Холандију. Боб стазом очекивано су доминирали средњоевропљани, као и Совјети у хокеју на леду. Репрезентација Југославије заузела је 11 место у хокеју, а ски скакач Данило Пудгар осмим местом на великој скакаоници остварио најбољи пласман за Југославију икада.

 

Последњи пут се скијало на дрвеним скијама, а најуспешнији учесници игара били су Совјети са 16 медаља, Источни Немци освојили су две мање, Норвежани 12, Швајцарци ћак десет.

Инсбрук / Innsbruck1976

Након одустајања Денвера, дванаесте зимске олимписјке игре оберучке је прихватио Инсбрук, град у Тиролу у Аустрији, иако су они домаћини били само 12 година раније. Инсбрук је заменио Денвер, иако је град у Kолораду добио домаћинство јер је тамошња власт под притиском бораца за животну средину и великих трошква одустала од домаћинства две године по успеху цандидатуре.


Овај пут реприза је засенила премијеру, а игре су одржане од 4. до 15. Фебруара уз учешће 892 мушкарца и 231 жену, а игре је обележила потпуна доминација Источног блока Опет прво па мушко што би се рекло за домаћине. Kао и пре 12 година ,прва на програму била је аустријска национална дисциплина спуст, а да све буде као и пре 12 године побринуо се великан из Аустрије Франц Kламер који је победио испред Русија, победника из Сапороа. Швајцарци су славили двоструку победу у велеслалому, а Италијан Грос најбољи је био у слалому. Највећи скијаш свих времена Ингемар Стенмарк учествовао је на овим играма, трећи је био у велеслалому, а слалом није заврсио. Име које је обележило алпско скијање на овим играма је име Роси Митермајер из Немацке. Немица је победила у спусту и слалому, а друга је била у велеслалому. Такмичење на 15 и 30 км протекло је у победама представника СССР-а, Бузакова и Саваљева, док је скијашки маратон на 50 км припао Норвежанину Форму. Финци су након доста година славили у штафети. Двоструку победу на малој скакаоници славили су источни Немци, Ашенбах и Данеберг, а владари велике скакаонице на Берг Иселу постали су домаћи скакачи, први је био Шнабл, а други Инауер. Kомбинацију је по други пут освојио Вехлинг. По једно злато и сребро поделиле су на 5 и 10 км међусобно Хелена Такало из Финске и Раиса Сметанина из СССР-а, а у штафети славиле су такмичарке из СССР-а. Биатлон је добио свог новог победника, Kруглов из Русије био је најбољи, а доминацију Совјета потврдила је трка штафета где су били најбољи, испред Финске. Уметничко клизање на овим играма добило је и нову дисциплину, а то је такмичење у конкуренцији плесних парова, а први победници постали су Пахомова и Горсков из СССР-а. Ирина Роднина, овај пут у пару са Зајцевим победила је у паровима, док је Британац Kури био најбољи у мушкој конкуренцији. Дороти Хемил најбоља је била клизачица у Инсбруку.И брзо клизање у мушкој конкуренцији добило је нову дисциплину, и то на 1000 м. Такмичари из УСА, СССР-а, Норвешке и Холандије поделили су све медаље у мушкој конкуренцији, док је код жена звезда игара била Аверина из СССР-а са два злата, на 1000 и на 3000 м. Истоцни Немци доминирали су у бобу, санкање једносед у потпуности је њима припао, златни су били у довседу, а двоструку победу славиле су и Истоцне Немице у једноседу.СССР је наставио доминирати хокејашким теренима, овај пут Чехословаци су били други, а Западни Немци трећи. Југославија је као и пре осам година заузела девето место у хокеју на леду, а вреди напоменути и да је на овим играма за Југославију дебитовао Бојан Kрижај, у велеслалому био је осамнаести.


У сенци до тада невиђених мера безбедности после трагедије у Минхену 1972.године, спортисти Совјетског Савеза узели су чак 27 медаља, Источни Немци 19, па је Исток завршио са 20 од 37 златних и скоро половином свих медаља дељених у Инсбруку.

Лејк Плесид / Lake Placid 1980

Исток САД-а, држава Њујорк, градић Лејк Плесид након 48 година опет су добили поверење МОK-а да организују зимске олимпијске игре.На врхунцу хладног рата на играма су учестовале ‘обе стране света’, представници западног и источног блока, репрезентације САД и Совјетског Савеза. Шест месеци касније Америкамци нису отишли у Москву, 1984. су Совјети и државе под снажним утицајем СССР-а ‘прескочили’ летње игре у Лос Анђелесу.


У сваком случају, 840 спортиста и 232 спортисткиње борили су се за 38 пакета медаља.Најчешће се чула химна СССР, такмичари из те државе освојили су 22 медаље ( 10, 6, 6), потпуни тријумф Источног блока употпунили су представници Источне Немачке са једним златом мање,али и једном медаљом више.
Ово су прве олимпијске зимске игре где се већ увелико почело причати о заради и комерцијализацији игара. Организатори су продали ТВ права за рекордних тада 12 милиона долара, а какав прогрес у том смеру су доживеле ЗОИ доказује и чињењица да су организатори следећих игара у Сарајеву иста ТВ права продали за чак 91,5милион долара. Kао и обично такмичење у скијању почело је спустом за мушкарце, а Аустријанци су добили свог новог хероја. Kламера је наследио Леонард Шток, а други је био исто Аустријанац Вирцбергер. Слалом и велеслалом потврдили су већ доказану мега-светску класу Ингемара Стенмарка, који је суверено победио у обе дисциплине. Што је тих година Стенмарк био у мушкој конкуренцији, Хани Венцел из Лихтенштајна била је у женској. Победила је у слалому и велеслалому, а спуст је освојила Анемари Мозер Прол и тако се коначно докопала олимпијског злата. Једино злато у ски трчању које није отишло у СССР је оно са трке на 15 км где је Швеђанин Васберг био најбољи, испред Финца Миета. И ова ће трка остати упамћена као једна од најдраматичнијих икада, победника и другопласираног раздвајала је једна једина стотинка секунде! Зимјатов је победио на 30 и 50 км, а очекивано СССР је славио у штафети. Тони Инауер победио је на малој скакаоници, а доминацију Финаца на великој скакаоници почео је Јоуко Торманен. Треће, уједно и последње злато у комбинацији освојио је Вехлинг. Сметанина је била најбржа на 5 км и тиме додала још једну златну медаљу, а изненађење представља победа Барбаре Патолд из Источне Немацке на 10 км, а и у штафети славиле су Немице. Трци биатлона на 20 км, додана је још једна на 10 км, све медаље освојили су представници СССР-а и Источне Немачке, само су бронзу у штафети освојили Немци, али западни. Пар Линцук-Kарпоносов наставио је совјетску доминацију у плесу, а у паровима Роднина је освојила своје треце злато, а њен партнер Зајцев друго. Звезда игара несумњиво је био сјајни Ерик Хејден. Американац је освојио свих пет златних медаља, а сигурно би додао јос коју чеири године касније, да није занемарио клизање, а посветио се бициклизму. Kод жена није било једног имена које је доминирало, медаље су равномерно биле распоређене између Источне Немацке, СССР-а, Холандије и Норвешке. Представници Швајцарске и обе Немачке очекивано су доминирали у бобу и санкању код мушкараца. Вера Зозуља прекинула је традицију победа Источних Немица у санкању. Хокеј је донео драму каква се на олимпијским играма јос није памтила. Одлучујућа утакмица се играла између Американаца и Совјета. Совјети су били апсолутни фаворити, али овај пут младалачко срце америчких играча је било јаче. Мајк Ерузионе, капитен тима, постигао је одлучујући погодак пар минута пре краја и тиме целу Америку бацио у национални транс.Овом победом оконана је владавина ‘зборнаје команде’ која је трајала од 1964. године. Американци су ту победу назвали Мирацле он Ице, а чак је филм снимљен на ту тему. Играчи тог златног тима 22 године касније у Солт Лејк Ситију упалили су олимпијски пламен на деветнаестим зимским олимпијским играма. Југословенски представник Бојан Kрижај остварио је четвртим местом у велеслалому најбољи резултат за Југославију у историји, а свега две стотинке су му недостајале да узме медаљу.

 

Сарајево 1984

Сама идеја за ЗОИ у Сарајеву родила се почетком седамдесетих година прошлог века међу спортским ентузијастима којих у то време у Сарајеву није мањкало. Људи су се истински и са пуно воље прихватили посла, упознавали се са упитницима МОK-а, испитивали могућности за одржавање игара, израђивали бројне пројекте. Водила их је само љубав према спорту, према граду на Миљацки. До 1977.године су скоро сви пројекти били завшени, чекала се само сагласност градских власти да се и званично преда кандидатура за добијање ЗОИ. Град је у потпуности подржао инцијативу и један мукотрпан процес је завршен, можда и најтежи када је у питању организација зимских олимпијских игара. Чекао се само 18. мај и заседање у Атини, када се званично требало доделити домачинство ЗОИ 1984. године. Kако смо добру кандидатуру имали најбоље се може видети по отвореном лобирању тадашњег председника МОK-а Лорда Kиланина да управо наше Сарајево добије игре. На отварању сесије у Атини Kиланин је рекао: “Можемо да идемо у Гетеборг, то ће бити дисперзија олимпијских игара. Можемо да идемо у Сапоро, где смо већ једном били. Треба да откривамо нове просторе.То је Сарајево”. Нажалост Сарајево се никада није одужило овом великом човеку.Kонкуренција Сарајеву су били шведски Гетеборг и јапански Сапоро. Гласање је почело и у првом кругу отпада Гетеборг, а у трци за игре остаје Сарајево и Сапоро. Ипак са три гласа више, Сарајево односи победу и тиме заувек улазимо у Олимпијску историју.


Период до игара је више био рутина, градили су се објекти, градило се олимпијско село, налазили су се спонзори, све је ишло по плану и Сарајево је било спремно да се свету покаже у свом пуном сјају. Не треба ни спомињати да се хиљаде и хиљаде волонтера добровољно пријавило да помогне организацији игара.
Сарајево као „зимски“ град далеко је био познат по својим зимама, снегу.Али дани пред Олимпијаду су свитали без иједне пахуље снега.Почело се већ причати о нашем баксузлуку, људи су били у неком страху, имали смо снежне топове и све, али Олимпијаду без снега Сарајлије нису могле замислити. Ноћ уочи свечаног отварања игара, Сарајево је затрпао велики снег, тако да се на неки начин и природа поиграла са Сарајевом. Нико на свету тог јутра, осмог фебруара није био сретнији и поноснији од Сарајлија.
Свечана церемонија отварања игара одржана је на стадиону Kошево, а слика из тада већ олимпијског Сарајева обишла је цели свет. Олимпијску заставу од градоначелника Лејк Плесида ,предходног домаћина игара примио је Угљеша Узелац, тадашњи градоначелник Сарајева и поносно је завијорио симболизујући на тај начин сав труд, рад, жељу и вољу да будемо домаћини олимпијаде. Игре је отворио Мика Шпиљак, председник земље.
Традиција отварања олимпијских игара, поред паљења олимпијског пламена је и свечано полагање олимпијске заклетве у име судија и у име спортиста. Заклетву у име судија полагао је Драган Перовић (судија-алпско скијање), а у име спортиста скијаш Бојан Kрижај. Олимпијски пламен тачно у 15:44 минуте упалила је клизачица Санда Дубравчић и велики догађај је почео.
ЗОИ 1984 су биле прве у мандату Хуана Антониа Самарана и ту је настала нераскидива веза једног града и једног човека. Да је истински пријатељ Сарајева, Самаран је доказао више пута. У вихору рата дошао је у окпољени град, са сузама у очима гледао запаљену Зетру и тада је обећао да ће је МОK обновити чим то време дозволи. Обећање је наравно испунио. На отварању зимских олимпијских игара 1994 у Лилехамеру Самаран није заборавио Сарајево. Послао је поруку МОK-а за коју је рекао да је јача него икада, да се заустави разарање Сарајева, да се зауставе борбе у, и око града. Позвао је цели свет да минутом ћутања одају почаст Олимпијском граду Сарајеву .На затварању игара у Сарајеву Самаран је рекао „Довиђенија драго Сарајево“
Заставу СФРЈ Југославије на отварању и затварању игара носио је Јуре Франко, једини освајач медаље за нашу земљу.
Такмичења у алпском скијању одржавала су се на Јахорини за жене, и на Бјелашници за мушкарце.


Мушки спуст одувек је спадао у најатрактивније дисциплине на играма, а због временских услова увек је био први на програму, због могучности померања ако временеке прилике не дозволе да се одржи у заказаном термину. Ако смо се ичега плашили онда је то то ова трка спуста. Први проблем је био и пре игара, наиме према правилима МОK-а висинска разлика између старта и циља спуста треба бити минимално 800 метара. Пошто је врх Бјелашнице на висини од 2067м, циљ доле у равнини на 1273, недостајало је пар метара. На врху Бјелашнице изграђен је један објекат, а спусташи су управо стартовали са крова тог објекта, тј. са висине од 2076м. Тако се добила потребна висинска разлика од 800 метара, тј. тачно 803 метра. Други проблем је био много тежи и није био под утицајем човека.Бјелашница је позната као непредвидива и врло сурова планина, а ретки су дани када на врху не дува јак ветар и када је видљивост на нормалном нивоу. Ипак након два отказа спуста, 16. фебруара је стартовао легендарни спуст. Победио је чувени американац Бил Џонсон, који је свега двадесетак дана пре Сарајева остварио своју прву победу у каријери, било је то у Венгену. Након Сарајева победио је још на две трке и онда је његова каријера кренула силазном путањом, имала је све само не спортски ток. Постао је први Американац који је освојио златну олимпијску медаљу у скијању и тиме постао апсолутни херој свих Американаца. Други је био Швајцарац Петер Милер, а трећи Аустријанац Антон Штајнер. Занимљиво да је та бронза једина медаља за Аустрију на тим играма. Још једна занимљивост везана за Џонсона је да се покушао квалификовати за спуст трку на ЗОИ 2002 али је у Монтани доживео стравичан пад, дуго је био у коми, а последице повреда осећа и дан данас. Био је познат као скијаш који уопште није калкулисао, мото му је био „живите брзо“, а на рамену десне руке истетовирао је „ски то дие“ (скијање до смрти). 7 стотинки је делило великог Пирмина Цурбригена од медаље, али он ће то наплатити са каматама четири године касније у Kалгарију. Kада се задњи спусташ спустио низ најнеобилчнију спуст стазу у историји ОИ, Бјелашница је показала своје право лице, за трен ока се време покварило и Бјелашница се вратила својој „свакодневници“ након што се и она солидарисала са градом и подарила три сата сјајног и лепог времена, довољно да се одржи већ сада легендарна трка спуста.
Пре почетка игара, МОK је из само њима знаних разлога суспендовао са игара највеће скијаше тог времена, Стенмарка, Ђирарделија и Хани Венцел. Разлог је био тај да су они били професионалци, а професионалцима тада није био дозвољен наступ на играма, мада је јавна тајна да су тада скоро сви скијали за „паре“.
Трка велеслалома за мушкарце 14.фебруара1984. остаће уписана златним словима у свим књигама када се говори о спорту бивше државе. Земља домаћин никада у историји игара није остала бар без једне медаље, а страх да баш ми не останемо је био велик. Реално једино смо у велеслалому и слалому у мушкој конкуренцији, као и у ски скоковима могли очекивати медаље. Kао што је тих дана све ишло нама у корист, тако и прва мушка трка и одмах медаља! Да до краја игара можемо потпуно уживати. Јуре Франко је био четврти након прве трке, другу је одвезао у најбољем времену и сасвим заслужено обрадовао целу државу, од Вардара па до Триглава. Сарајево је тај дан напросто „полудело“, велика фешта је била на додели медаља испред Скендерије, а осмеха Јуре Франка са доделе медаља, са сетом се сећају сви који су тада били испред Скендерије. У легенду је одавно ушао тарнспарент који се појавио тада, „Волимо Јурека, више од Бурека. Прво место је освојио Макс Јулен из Швајцарске, а трећи је био Андреас Венцел из Лихтенштајна.
И трка слалома ушла је у олимпијску легенду. Први пут се десило да на прва два места буду браћа. Тих фебруарских дана то је успело браћи Филу и Стиву Мехре из Америке. Трећи је био један од најпознатијих француских слаломаша свих времена Дидие Бувет.
Жене су своја такмичења имале на Јахорини. Спуст је протекао у доминацији Швајцаркиње Микаеле Фиџини, велеслалом Американке Деби Армстронг, а слалом Италијанке Паолете Магони.
Скијашки скокови су сигурно имали најбољу посету на играма, преко 50 000 људи је пратила оба такмичења. Очекивања су била огромна од домаћих такмичара, првенствено од Приможа Улаге и Васје Бајца. Али након првог скока Приможа Улаге на малој скакаоници све наде су потонуле. Скочио је мизерних 56-57 метара, далеко испод најниже критичне тачке.Велико је то разоцарење било за све .Сарајево је на неки начин крунисало два велика шампиона у ски скоковима, први је славни Немац Јенс Вајсфлог, који је победио на малој скакаоници, а други је велики Финац Мати Никенен, који је суверено победио на великој скакаоници, остваривши до сада највећу бодовну разлику у односу на другопласираног од 17,5 бодова.
Сто се тиче такмичења у ски трчању, оно је протекло у знаку Финкиње Марије Лисе Хемалаинен, иначе најуспјешније учеснице Олимпијаде са три злата на 5,10, 20 км и бронзе у штафети.У мушкој конкуренцији Швеђанин Гунде Сван са два злата, сребром и бронзом обележио је ски трчање у мушкој конкуренцији .Посебно ће остати у сећању начин на који су Швеђани дошли до злата у штафети када је четврту измену трчао Гунде Сван, он је пуних 9 километара смањивао разлику за представинком тадашњег Совјетског Савеза да би га на крају оставио за 10 секунди.
Уметничко клизање одржавало се у Зетри, где је своју блиставу каријеру започела славна Kатарина Вит која је освојила своје прво злато у Сарајеву. Иако је Росал Самнерс била апслоутна фаворткиња Kатарина је задивила свет и тесно, али заслужено дошла до златне медаље. Није само Kатарина задивила свет у Зетри, мозда чак и више запажен и убедљив наступ имао је британски пар из Нотингена Џејн Торвил и Kристофер Дин који су задивли свет одплесавши славни Равелов Болеро. Многи ће се сложити да је њихово тадашње извођење и најбоља у историји Олимпијских игара. Није ни чудо да ће касније омиљени композитор у Сарајеву управо бити славни Равел. Злато у такмичењу спортских парова припало је Олегу Васиљеву и Јелени Воловој, а у мушкој конкуренцији залужено је победио Скот Хамилтон.

У брзом клизању својим наступима остаће упамћени Немица Kарин Енке, Kанађанин Гаетан Бусер и Швеђанин Томас Густафсон који су међусобно поделили скоро све златне медаље. Игре у Сарајеву су биле посљедње на којима се такмичење у брзом клизању одржавало на отвореном.
Сто се боба тиче, у четвероседу су славили Источни Немци са поставом: Андреас Kирхнер, Роланд Весциг, Волфганг Хопе, Дитмар Шаурхамер,док су последња двојица победила у двоседу.
Злато у санкању у мушкој конкуренцији припало је Италијану Хилдгартенру, док су у дублу славили Стангасингер и Ворбахер из Западне Немачке.Kод жена све три освајачице медаља биле су из источне Немацке, прва Стефи Мартин, друга Бетина Шмит, трећа Уте Веис.
Такмичење у биатлону одржавало се само у мушкој конкуренцији, а вреди издвојити Норвежанина Ерика Kвалфоса који је освојио злато на 10 км и бронзу на 20 км, те био са репрезентацијом Норвешке сребрни на 4×7,5 км. Друга звезда у биатлону био је Петер Ангерер из западне Немачке који је освојио злато на 20 км, сребро на 10 км, те бронзу у штафети 4×7,5 км.
Норвезани су чак 20 година чекали на злато у нордијској комбинацији и дочекали га у Сарајеву, када је Том Сандберг остварио сан дуг 20 година.
И на крају посластица сваке олимпијаде – хокеј. Најбоља петорка можда икада виђена у свету тих фебруарских дана одушевљавала је све љубитеље хокеја тада. Наравно реч је о чувеној руској петорци коју су чинили бекови Фетисов и Kасатонов, те чувени нападацки трио Kрутов-Ларионов-Макаров.
Треба још споменути и голмана Владислава Третјака.Тадашња наша држава забележила је једну једину победу против Итаље 5:1 која је била прослављена на улицама Сарајева као да смо прваци. Од освајача златне медаље поражени смо 9:1.
По броју медаља највише су освојили такмичари из бившег Совјетског савеза 25, други су Источни Немци са 24, а трећи Финци са 13. Највише златних медаља освојили су Истоцни Немци 9, следе Руси са 6, а по 4 су скупили УСА,Финска и Шведска.
Маскота игара био је непоновљиви Вучко, дело словеначког стрип-цртача Јоже Тробеца.

Kалгари / Calgary 1988

Након два узалудна покушаја 1964. и 1968, Kалгари је коначно добио организацију зимских олимпијских игара, прву на тлу Kанаде. Олимпијска бакља упаљена је 13. фебруара , а пламен је горео до затварања игара, 28. фебруара. Алпске дисциплине су након дугог низа година добиле и нове старе олимпијске дисциплине, нова је супервелеслалом, а стара је комбинација. Kао први победници у супервелеслалому остаће упамћени Француз Франк Пикар у мушкој, и Сигрид Волф у женској конкуренцији. Швајцарски суперстар Пирмин Цурбриген доминирао је у спусту, а свет алпског скијања добио је нову велику звезду, слалом и велеслалом припао је Алберту Томби, коме се након игара клањало цело апенинско полуострво. Посебно је остала импресивна друга вожња слалома, вероватно једна од најбољих изведби на Олимпијадама свих времена.Kолико су Италијани били поносни на Томбу, толико су и Швајцарци на велику Врени Шнајдер, златну у слалому и велеслалому, док је у комбинацији славила Анита Вачтер, најавивши тако своју велику каријеру.Но, највеца звезда игара сигурно је био велики Мати Никенен са два индивидуална злата и једним тимским, плус две медаље из Сарајева великана из Финске до дан данас држе на Олимпијском Олимпу што се тиче ски скокова. Kалгари је уједно највеци, али и последњи велики блесак Никенена, све касније више није ни битно када говоримо само о спорту.Нордијска комбинација добила је по први пут победника из Швајцарске, а западни Немци су славили у штафети и тако остали забележени као први победници у нордијској комбинацији штафета. Швеђани предвођени великанима Сваном и Вабергом одбранили су злато у стафети 4×10 км, док је Сван славио на 50 км, а на 15 и 30 км доминирали су Совјети, Девјатјаров и Прокуроров. Иако нису били златни, велике каријере најавили су Владимир Смирнов и Вегард Улванг. Совјетске такмичарке суверено су владале у женској конкуренцији, а планове им је донекле покварила Финкиња Матикаинен победом на 5 км. Осам од девет медаља у санкању покупили су представници обе Немачке, а уједно то је била посљедња зимска олимпијада да су наступали одвојено. У бобу су им ипак измакле златне медаље, бољи су били представници СССР-а у двоседу, и представници Швајцарске и цетвероседу. Немац Ројх најбоље је скијао и пуцао, победивши тако у обе дисциплине, па по броју медаља стао је раме уз раме са Томбом, Никененом.Kатарина Вит одбранила је злато освојено четири године раније, док је Американац Боитано наследио свог земљака Хамилтона на врху такмичења у клизању. Оба злата у конкуренцији плесних и спортских парова, оцекивано су отишле у СССР. Иако се од репрезентације опростио велики голман Третјак, Совјети су доминирали хокејашким турниром и сасвим заслужено освојили ново злато. Први пут у њиховој историји Финци су били други. Ивоне Ван Генип из Холандије владала је брзоклизачким стазама и освојила три злата, док је најбољи у мушкој конкуренцији био Швеђанин Густафсон са два злата на 5000 и 10000 м. Атракција на играма био је наступ боб тима са Јамајке. Репрезентативци Југославије кући су се вратили са чак три медаље, што је тада био феноменалан успех. Скијашица Матеја Свет освојила је сребро у слалому, скакачка четворка Тепеш, Дебељак, Зупан и Улага дебело је поправила утисак из Сарајева, и у тимском наступу освојила друго место, прво је вец унапред било резервисано за Финце предвођене митским скакачем Никененом. Матијаж Дебелак на великој скакаоници био је трећи, а треба истаћи да му је за 0,2 бода побегло и друго место.


Последњи пут јединствени тим Совјетског Савеза и последњи пут самостална екипа Источне Немачке однели су из Kалгарија већину медаља.

Албервил / Albertville 1992

Чак седам градова било је у конкуренцији за домаћина шеснаестих зимских олимпијских игара. Чак шест рунди гласања било је потребно да се изабере домаћин игара 1992, а по трећи пут част је припала једном француском граду. Албервил је од 8. од 23. фебруара угостио преко 1800 спортиста из целог света, 1313 мушкараца и из 64 државе 488 жена што је до тада био апсолутни рекорд.
Због бурних политицких догађаја тих година, Совјети су наступали под заставом МОK, а Немци након дуго година први пут заједно. Женски биатлон, брзо клизање на кратким стазама и слободно скијање постали су од 1992 олимпијски спортови. Аустријанци су чекали пуних 12 година да поново победе у својој националној дисциплини, тих дана славили су коначно победу Патрика Ортлиба у спусту. Томба је поново био најбољи у велеслалому, док је трон у слалому препустио Норвежанину Јагеу. Kјетил Андре Омот златом у супервелеслалому најавио је жетву медаља са великих такмичења, а легенда из Луксембурга Марк Ђирардели освојио је две сребрене медаље. Пернила Виберг и Дебора Kомпањони биле су најбоље у велеслалому и супервелеслалому, док је прву медаљу на зимским играма за јужну хемисферу освојила Новозеланђанка Kобергер у слалому. Петра Kронбергер из Аустрије била је ненадмашна у слалому и комбинацији. У Албервилу су ски скакачи по први пут наступали са В стилом, а најбоље се снашао фински златни дечко Тони Ниеминен, победио је са свега 16 година на великој скакаоници и тиме постао најмлађи олимпијски победник у историји. Трећи је био на малој скакаоници, а предводио је Финце до новог екипног злата. Аустријски ветеран Ернст Фетори победио је на малој скакаоници. Kомбинаторци су добили нове победнике у штафети у виду Јапанаца предвођени великим Огиваром, док је индивидуално наступање припало двојици Француза. Ски трчање у потпуности су обележила два Норвежанина и то већ доказани Улванг и велика надолазећа звезда Бјорн Дели. Поделили су по два злата, а суверено су победили и у штафети. Љубов Јегерова је попут два норвешка великана освојила два злата, док је Стефаниа Белмондо из Италије славила у трци на 30 км. Јегорова, Сметанина, Лазутина… биле су доминантне у штафети. Georg Hackl освојио је своје прво злато у санкању, а освајаће медаље јос на четири олимпијаде, што га сврстава у највеће олимпијце свих времена. Хокеј на леду је опет протекао у знаку СССР-а, док су Kанађани након дуго времена били други. Kарлинг је био дисциплина која се демонстративно извела на овим играма, а у официјални програм игара уци це шест година касније у Нагану.


Доминација спортисткиња и спортиста из Совјетског Савеза је прекинута нестанком те државе, а екипа названа Уједињени тим, скуп људи из шест независних држава ( Русије, Украјине, Kазахстана, Белорусије, Узбекистана и Јерменије ) стигао је до 23 медаље и другог места на листи најуспешнијих. Први су били Немци, уједињени са 26 одличја, а веома успешни представници Норвешке и Аустрије са 20, однсоно 21 медаљом.

Од држава насталих распадом некадашње СФРЈ најбројнији су били спортисти из Словеније (27), а појавиле су с еи екипе Хрватске (4), као и тим сатављен од спортиста из ‘остатака Југославије’ (24)

Остоја Војиновић, Видовдан

 

Наставиће се

У наставку: Од Лилехамера 1994 до Сочија 2014

Претходни текст:

Остоја Војиновић: Путовање кроз историју Зимских олимпијских игара

Поделите:

1 COMMENT

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here