Зашто нам треба нови начин мерења економског раста и напретка уместо БДП

Поделите:

Зашто нам треба нови начин мерења економског раста и напретка уместо БДП
Аутор: Ричард Саманс, директор за Светску агенду у Светском економском форуму д.о.о.

Richard Samans, Managing Director, Head of Global Agenda, World Economic Forum LLC

Превео: Ђорђе Стојковић

Светски економски раст се враћа на сцену јачи од очекиваног. Највероватније ће убрзати до 4% у 2018. години, у односу на 3,2% у 2016. години. Ово је добра вест на многим фронтовима, али можемо ли очекивати да ће овај јачи раст да олакша фрустрације у вези са растућом неједнакошћу и економском неизвеснишћу које су уздрмале политички естаблишмент многих држава?
Ово је била имплицитна претпоставка иза стандрадног „модела раста“ претходних деценија: растућа плима БДП-а нарочито је промовисана реформама са стране понуде и повећаним подстицајима за приватне капиталне инвестиције и извозно оријентисаном производњом, које би на крају требало да користе свим учесницима у економији.
Међутим, у светлу нових политичких дешавања широм света видимо да у многим земљама већини грађанства недостаје поверење у ову претпоставку. Од почетка финансијске кризе, политички лидери су се оглашавали сличним скептицизмом, позивајући непрестано у својим депешама у оквиру групе Г20 и декларацијама УН за нове и више промишљене напоре који би економски раст учинили више друштвено укључивим (инклузивним).
Упркос овом новом консензусу, тај широки социјално-економски напредак би требало да има много више приоритета у економској политици, док је статистика раста БДП наставила да буде примарни пут за праћење националног економског учинка од стране влада држава и медија који о томе извештавају. Пошто оно шта се мери, тежи да се њиме управља, примат БДП статистике тежи да ојача дисбаланс пажње и ресурса, који се примењују на макроекономске и политике финансијске стабилизације, које утичу на свеопшти ниво економске активности, у односу на снагу и правичност институција и подстицајних политика, у доменима структурне политике као што су: развој вештина, тржишта рада, конкуренција, инвестиционо и корпоративно управљање, социјална заштита, инфраструктура и основне услуге, које играју битну улогу у обликовању образаца економске активности и нарочито у ширини друштвеног учешћа у процесима и користима од раста.
Ово је сигурно разлог зашто консензус око „укључивог раста“ треба још да напредује од тачке колективне тежње до конкретне акције и да изврши промену стандардног модела који који подупире начин размишљања већине креатора економске политике и приоритета које они одређују.
Ове недеље на годишњем састанку Светског економског форума у Давосу, у оквиру „Иницијативе Светског економског форума за обликовање будућности економског прогреса“ биће објављена таква шира мера националног економског учинка, под називом „индекс укључивог развоја“ – Инцлусиве Девелопмент Индеx (ИДИ). Он је заснован на предлогу да већина грађана процењује економски напредак сопствене државе, не кроз збир добара и услуга, које се у њиховој економији произведу (БДП), већ по животном стнадарду њихових домаћинстава. Што је вишедимензионални феномен, који заокружује приход, прилике за запослење, економску извесност и квалитет живота.

Слика 1: Развијене економије према индексу укључивог развоја, извор: Светски економски форум
Раст БДП-а се најбоље схвата као горња гранична мера националног економског учинка, то је средство (иако изузетно важно) ка суштини друштвене мере успеха – општем напретку у животном стандарду. Сходно томе, креаторима политика заједно са грађанима би користило да имају алтернативни избор, или барем надопуњујућу меру ка суштини која мери ниво и стопу побољшања у заједничком социјално-економском напретку.
ИДИ омогућава суштински извештај за 103 државе. Заснован је на широј табели од 12 показатеља, у три области: раст и развој, укључивање и међугенерацијска правичност и одрживост.
Упоредљиви подаци „индекса укључивог развоја – ИДИ“ пружају упечатљиве доказе да на јак раст БДП не можемо да се ослонимо да ће сам по себи да створи укључујући социјално-економски напредак и растућу медијану животног стандарда. Раст БДП пер капита је у прилично слабој вези са учинком три четвртине ИДИ показатеља, укључујући оне који се тичу: запослености, једнакости прихода, неједнакости богатства, медијане прихода домаћинства, јавног дуга и јачине угљеничке загађености.
Ово откриће је још јасније када се узму у обзир трендови ИДИ, у последњих пет година. Све развијене земље, осим њих три су током овог периода пказале раст БДП, али је само 10 од 29 пријавило јасан напредак на ИДИ „стубу укључења“. Већина њих, 16 од 29 су искусиле опадање укључивања, а преостале 3 су остале стабилне. Овај образац се понавља у односу између учинка раста БДП и „стуба међугенерацијске једнакости и одрживости“ у оквиру индекса укључивог развоја и то важи чак и за групу држава где је највећи учинак раста.
Подаци земаља у развоју показују сличну несугласицу између БДП и ИДИ. Од 30 земаља у прве две четвртине БДП учинка раста, током последњих 5 година, само 6 се показало слично добрим на већини показатеља ИДИ, док њих 13 није било боље од просечних, а 11 је показало потпуно лош резултат.

Слика 2: Економије у развоју према индексу укључивог развоја, извор: Светски економски форум
Раст БДП је неопходан, али недовољан услов за постигнуће општег напретка животног стандарда, на основу кога грађани дају коначни суд о успеху економија својих земаља. Важно је да имамо на уму ову поруку, у веме када се светски раст коначно опоравља и снажно враћа на претходне позиције. Вође политике и привреде не би требало да очекују да ће већи раст бити универзални лек за друштвене фрустрације које су замутиле политичке воде многих земаља последњих година.
Пре ће бити да је нови модел раста потребан који ће поставити људе и животни стандард у средиште националне економске политике и међународних економских интеграција. Уствари, многе земље имају неискоришћен потенцијал да у исти мах повећају економски раст и друштвено укључивање. Међутим, јаче активирање врлог круга укључивог раста, тражиће од њиих да ураде следеће:

1) Поново осмисле структурне економске реформе, као напор да ојачају екосистем институција и структуралних политика, које играју значајну улогу у покретању општег напретка животног стандарда и већег раста, али и да
2) Усвоје шири опсег мерила економског успеха, који им боље одговара и подстиче учинак креатора политика, насупрот крајњој мери економског напретка друштва, у виду општег и одрживог напретка у животном стандарду.

Имплицитни систем дистрибуције прихода, који многе земље имају је уствари озбиљно неучинковит или релативно неразвијен, али то је више због недостатка пажње и инвестиција у кључним областима политике, пре него што је то гвоздени закон капитализма. Неједнакост је у великој мери више ендогени, него егзогени изазов за креаторе политика и мора да буде признат, приоретизован и измерен, на такав начин као би се очувало јавно поверење у могућности да ће технолошки напредак и међународне економске интеграције, подржати подизање животног стандарда за све.

Извор: www.weforum.org

Richard Samans

Managing Director, Head of Global Agenda, World Economic Forum LLC

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here