Инфраструктура у Србији: Политизована, јадна, зависна

Поделите:

Земље Западног Балкана су регион Европе који најспорије сустиже ниво развоја Европске уније.

У овом тренутку, шест земаља овог региона (Србија, ЦГ, БиХ, Македонија, Албанија и територија Kосова) налазе се на нивоу од 30 одсто дохотка ЕУ 15. Не само да заостајемо, већ се овај јаз јако споро смањује, свега 12 одсто од почетка 2000-их, а од светске економске кризе нимало, пише Данас.

Овако спором развоју у доброј мери доприноси мањак основне јавне инфраструктуре као што су путеви, железнице, енергетска постројења, али и низак квалитет постојеће инфраструктуре.

Према папиру који је објавио Међународни монетарни фонд, а који се бави инфраструктуром на Западном Балкану, недостатак и неадекватност путне мреже озбиљно ограничава повезаност произвођача и потрошача са регионалним или глобалним тржиштем. Непоузданост у снабдевању струјом или водом не само да смањује производне капацитете већ и подрива привлачност земље страним инвеститорима.

Према Извештају глобалне конкурентности за 2016-17. годину просечан ранг земаља Западног Балкана по квалитету инфраструктуре је 85 од 138 земаља.

Повећање улагања у јавну инфраструктуру има и краткорочне и дугорочне ефекте на економију. У кратком року инвестиције повећавају тражњу и привлаче приватне инвестиције у наредном периоду. У дугом року узрокују раст производње и продуктивности, посебно ако је ефикасност јавних инвестиција висока. Уколико су извори финансирања одговарајући, чак не морају ни да угрозе одрживост јавног дуга.

Ипак, уколико су институције слабе, а владе неефикасне и корупција повезана са разбацивањем новца и погрешном алокацијом оскудних државних ресурса, онда трошкови одржавања такве инфраструктуре могу бити значајни.

У овом документу ММФ-а аутори се осврћу и на управљање инфраструктурним пројектима са препорукама земљама Западном Балкану како да их учине ефикаснијим.

Они примећују да се преклапају овлашћења различитих државних институција са мало координације међу њима. Систем селекције пројеката се не примењује систематски, већ се често прелази преко њега.

Такође, примећују да пројекти на ЗБ које финансирају међународне финансијске институције често нису буџетирани, па се уместо њих гурају пројекти који јесу у буџету, али нису спремни за реализацију. Такође, слаба је координација између централних и локалних власти.

Иако су закони о јавним набавкама добри, њихова примена је слаба, а праћење и извештавање о финансијским перформансама и инвестиционим плановима јавних предузећа не постоји.

У овом документу аутори ММФ-а закључују да избор приоритетних инфраструктурних пројеката треба заштитити од политичких утицаја.

Ипак, од 2007. године приметно је убрзање јавних инвестиција у региону углавном подстакнуто међународним иницијативама. Упркос томе, стање јавне инфраструктуре је јадно, а квалитет је далеко испод ЕУ просека. То се односи пре свега на путеве и железнице у које дуго није улагано, док све земље, осим Србије и БиХ, имају проблеме са снабдевањем електричном енергијом.

Свеукупно, индекс инфраструктуре показује да је Западни Балкан на 50 одсто нижем нивоу од ЕУ. Ту најбоље стоји Србија, чија инфраструктура је на 30 одсто испод ЕУ просека, док је најгора Албанија, која је 70 одсто испод просека ЕУ.

Чак и у поређењу са централноевропским и балтичким земљама, државе ЗБ заостају. Са садашњим нивоима улагања овај јаз неће бити затворен.

ММФ закључује да домаћа штедња и слаб банкарски сектор нису способни да обезбеде средства за скупе инфраструктурне пројекте и да су бољи извор финансирања спољно задуживање, наравно, уз ризике као што је каматни и валутни ризик. Они истичу да је најбоље решење коришћење средстава међународних финансијских институција.

Данас

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here