САД су издале Русију, али та вест није за објаву

Поделите:

Недавно је тема једног од чланака на овом порталу била проширење НАТО пакта на исток и како су Реаган и еуропске вође у вријеме пада “Берлинског зида” Михаилу Горбачову обећали како се НАТО неће ширити на исток, посебно не до граница Руске Федерације, али и да, наводно, “никада никакав службени договор о томе није потписан”.

У данашњем издању америчка часопис Тхе Натион пише “како су САД издале Русију, али то није вијест која је прикладна за објаву”.

На виђело излазе нови докази да је Wасхингтон прекршио своје обећање да се НАТО неће проширити “нити један центиметар према истоку”, што се касније ипак догодило, са свим посљедицама којима свједочимо, али медији као што су Тхе Неw Yорк Тимес или други дневни листови томе не посвећују ниједан једини редак, пише Тхе Натион.

Степхен Ф. Цохен, професор емеритус руских студија и политике са Свеучилишта Неw Yорк и Принцетон, с Јохном Батцхелором наставља своје уобичајене тједне разговоре о новом америчко-руском Хладном рату.

Цохен се враћа на тему коју понавља од 1990. године и велику злоупорабу медија у искривљеном приказивању Русије, али с новим и врло индикативним повијесним и сувременим примјером. Постоје ти главне епизоде релевантне на ту тему.

Прва је била када су америчке новине, особито Тхе Неw Yорк Тимес, превариле читатеље и увјериле их да мисле како комунисти никако не би могли побиједити у руском грађанском рату, који је трајао од 1918. до 1920. године, како је детаљно описано у студији Wалтера Липпманна и Цхарлеса Мерза, која је објављена као прилог у часопису Тхе Неw Републиц 1920. Ова једном канонска студија је годинама дијељена у школама новинарства, али се то више не чини.

Друга је епизода из деведесетих година, када је готово цијела Америка писала и говорила о “реформама” руског предсједника Бориса Јељцина, који је опљачкао и уништио руски народ, али је то описано као “добронамјеран пријелаз на демокрацију и капитализам” и “какву Русију желимо“.

Из ове епизоде настаје трећа и брзо се ширила кроз медије од 2000. демонизацијом Владимира Путина, Јељцинова насљедника, а сада свједочимо ужареним темама као што је “нови Хладног рат”, случај “Руссиагате” и тврдњи да је “Русија напала америчку демокрацију” 2016. године, али још пуно тога што је повезано с Русијом. Оваква пракса је може довести до најгорег и сигурно је најопаснија, ако говоримо о медијима и њиховом пристраном извјештавању и искривљивању повијесних чињеница и стварности, пише Тхе Натион.

Медијска злоупотреба има разне елементе. Међу њима су селективно преношење чињеница, неких непотврђених и врло упитних прича или извјештавање на темељу тих “чињеница”, при том помијешано с уредничким коментаром који то представио као “анализу”, поткријепљену пажљиво одабраним “стручним изворима”, често анонимним. Kако би се појачао дојам истинитости тврдње, увијек се додају мишљења помно одабраних сурадника.

Овај је сустав постао пракса у којем се искључују сва мишљења која нису у складу с “часним објавама” Тхе Неw Yорк Тимеса. Створена је ситуација у којој се објављују само вијести “погодне за објаву”.

Kада је у питању Русија, НYТ често политички одлучује што је прикладно, а што је не. И тако имамо посљедњи, али изнимно важан примјер.

1990. године се совјетски вођа Михаил Горбачов договорио не само поновно уједињење Њемачке, чија је пођела била епицентар тадашњег Хладног рата, него и испуњење жеља западних сила, посебице Сједињених Држава, да ће нова Њемачка бити чланица НАТО пакта. Већ нападнут код куће, Горбачов је додатно био ослабљен одлуком која је вјеројатно допринијела покушају пуча против њега у коловозу 1991.

Михаил Горбачов је донио одлуку на темељу увјеравања његових тадашњих “западних партнера” да се НАТО заузврат неће проширити “ниједан центиметар према истоку”, односно према Русији. Данас, након што је готово удвостручио своје земље чланице, најмоћнији војни савез на свијету се налази на западним границама Русије.

У то је вријеме било познато да је предсједник Георге Х. W. Бусх особно увјерио Горбачова о неширењу НАТО пакта, а јамства је дао и тадашњи државни тајник Јамес Бакер и остали једнако снажни политичари.

Откако је Бусхов насљедник, предсједник Билл Цлинтон, започео процес проширења НАТО пакта, који је још увијек у тијеку, његови промотори и апологети опетовано инзистирају на томе да не постоји такво обећање и да је све то био “мит” или “неспоразум”. Штовише, по њиховој тврдњи, велика експанзија НАТО пакта је била потребна и то је велики успјех, док Цохен тврди да су то заправо митови.
Национални сигурносни архив објављује документе

Међутим, непроцјењиви Национални сигурносни архив на Свеучилишту Георге Wасхингтон је утврдио повијесну истину и она је објављена 12. просинца прошле године, не само детаљним приказом онога што је обећано 1990. и 1991. година, него и документе који говоре о том питању.

“Истина и прекршена обећања се увелике разликују од претходно распрострањених тврдњи. Све западне силе укључене у преговоре, САД, Велика Британија, Француска и Њемачка, дале су исто обећање Горбачову у више наврата и на различите начине. Ако се питамо када је Запад, а посебно Wасхингтон, изгубио Москву као потенцијалног стратешког партнера након распада Совјетског Савеза, тамо имамо објашњење”, наставља Тхе Натион.
Забрањена истина

Међутим, готово мјесец дана након објављивања докумената Националног сигурносног архива, нити Тхе Неw Yорк Тимес, ни Тхе Wасхингтон Пост, који се сматрају најважнијим и поузданим политичким новинама, нису објавили ниједну ријеч о овој објави.

Свакако су ови документи за НYТ и Тхе Wасхингтон Пост важнији него за друге медије, јер су десетљећима највише писали и већина “извјешћа” везаних за Русију долази из та два уредништва.

Kако објаснити чињеницу да НYТ и Тхе Wасхингтон Пост нису писали или на неки други начин коментирали објаву Националног сигурносног архива? Тешко се може говорити о недостатку простора или њиховој незаинтересираности за Русију, за коју су редовито објављивали разне приче, посебно ако говоримо о свакодневном бомбардирању вијестима о скандалу “Руссиагате”.

С обзиром на њихове неизмјерне дневне могућности прикупљања вијести, зар је њима промакла ова прича? Немогуће, још више ако узмемо у обзир да су три мања издања, Тхе Натионал Интерест, Блоомберг и Тхе Америцан Цонсервативе, средином просинца објавили вијест о открићу докумената и кратко коментирали значај онога што је објавио Национални сигурносни архив.

Можда НYТ и Тхе Wасхингтон Пост сматрају да повијест и процес експанзије НАТО пакта више нису “вијест”, иако је баш она била главни и ескалаторни чимбеник новог америчко-руског Хладног рата. Управо овај процес је узроковао два неизравна оружана сукоба између Сједињених Држава и Русије, први у Грузији 2008. и други у Украјини од 2014.

У том контексту НАТО јача потенцијал на границама Русије у балтичкој регији, што може довести до стварног рат између нуклеарних суперсила, јер може изазвати реакцију Русије, коју се сада описује као “велику пријетњу”.

“Готово су испарили политичари и проамерички лобисти у московској политици, као и раније распрострањен проамерички осјећај међу руским грађанима. У најмање једној генерацији руске политичке елите влада увјерење да су прекршена обећања Горбачову представљала карактеристичну америчку “издају и пријевару”. Оба руска предсједника од 2000. године, Путин и за вријеме Обама “ресетни партнер” Дмитриј Медведев, су то више пута нагласили”, пише амерички часопис.

Путин је то изравно рекао: “Насамарили су нас у пуном смислу те ријечи.” Руси могу навести и друге случајеве “пријеваре”, укључујући једнострани излазак предсједника Георгеа W. Бусха 2002. године из Споразума о борби против балистичких пројектила и прекршена Обамина обећања да неће користити резолуцију Вијећа сигурности из 2011. године како би ликвидирао либијског вођу Гаддафија.

Али прекршено обећање Горбачову се сматра изворним гријехом Америке, дијелом зато што је било прво од многих других дволичности, али углавном зато што је резултирало војним окружењем Русије од стране западне војне силе коју предводе САД, што се наставља и данас.

С обзиром на наведено, морамо поновно питати зашто ни Тхе Неw Yорк Тимес, ни Тхе Wасхингтон Пост нису објавили архивска открића? Највјеројатније зато што ови докази из темеља поткопавају њихову важну и свеобухватну причу “како је искључиво Путинова Русија одговорна за нови Хладни рат и све његове пратеће сукобе и опасности”, па стога није пожељно преиспитати америчку политику према постсовјетској Русији од 1991. године, посебно не под предсједником Доналдом Трумпом.

Међутим, због злоупотребе медија је угрожена национална сигурност. Овај примјер, иако је од посебног значаја, није једини уз посљедњих неколико година. У том смислу, НYТ и Тхе Wасхингтон Пост газе властите новинарске стандарде и њихову наводну преданост томе да демокрација захтијева потпуно информиране грађане.
Једини пут до истине су алтернативни медији

Ако се Американци не могу ослонити на НYТ и Тхе Wасхингтон Пост, барем у вези односа с Русијом, гђе да траже потребне информације и анализе? Постоје многе вриједне алтернативне медијске куће, али мало грађана који тешко раде има времена за њихово тражење и праћење.

Проф. Степхен Ф. Цохен препоручује Американцима да потраже двије интернетске странице, које готово свакодневно извјештавају, анализирају и објављују мишљења која се не могу прочитати и наћи у НYТ, Тхе Wасхингтон Посту или већини других главних публикација.

Једна од страница је “Јохнсон’с Руссиа Лист“, а друга “Америцан Цоммиттее фор Еаст-Wест Аццорд“, гђе је Цохен члан управе. Американцима је довољно потражити ове двије странице и прочитати вијести које се службено скривају од јавности. За читатеље које брину међународни послови, нови америчко-руски Хладни рат и сама Америка, информације које ће добити на овим страницама су непроцјењиве.

Логично

Поделите:

5 COMMENTS

  1. Nesto su se pitali i ti narodi sto su ulazili u NATO. Balticki narodi i Poljaci ne mogu da smisle Ruse jos od vremena Carske Rusije a kamo li Sovjetskog Saveza. Na Rusiju gledaju ko mi na Tursku. Zamisli sad Erdogan kaze Srbija treba da bude deo Turske jer eto mora da bude zasticena Ankara sa te strane, ili da bi Turska imala pristup Jadranskom moru. Koliko su ti argumenti validni za Tursku isto toliko su validni za Rusiju.

  2. Dobra stvar demokratije je sto demokratska vlast uvek uradi ono sto je u najboljem interesu te drzave inace ne bi pobedila na izborima. Tako je i po pitanju prosirenja NATO vodjena debata u medijima i kongresu u Americi i nisu mogli da idu protiv volje svog stanovnistva i Istocnih Evropljana.

  3. U Americi ima dosta imigranata iz Centralne Evrope i Baltickih zemalja koji su zapamtili Sovjetsko vreme, ne vole Rusiju i oblikuju spoljnu politiku (tipa Madlen Olbrajt – Cehinja i Bzezinski – Poljak) . Ta duboka drzava koju spominju rusofili je vise od polovine stanovnistva US koji ne vole Ameriku zbog Hladnog rata i zato sto misle da je Putin diktator.

    • Јенкији не разликују Крим од Кореје, нити Австрију од Австралије, образовање им је НУЛА. Цвет њиховог народа млади студенти су сви под таблетама тако млади…, антидепресиви, аналгетици, стимулатори…
      Неће дуго…. и не требају никоме. Трамп ради добро, убогаљиће их. НеКа Путин поживи.
      (језичка замка РАСпутин= расПУТИН)

      • Ma da, zemlja sa najjacim univerzitetima na svetu koja je pokupila najpametnije ljude iz celog sveta ne zna nista a Srbi i Srbija prepametni. Oni koji trebaju da znaju znaju mnogo bolje nego nasi balvani tipa Dacica i Vulina.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here