Архиепископ Јован (Шаховској): ЉУБАВ И ПОВЕРЕЊЕ

Поделите:

Да ли је могуће вољети човјека, а немати у њега повјерења? Могуће је. Истинита љубав према човјеку уопште не значи обоготворење свих његових особина и преклањања пред свим његовим дјелима. Истинита љубав може да примјећује и недостатке човјека, исто тако оштро као и злоба. Чак и још оштрије. Али се љубав – не као злоба, него по свом, по љубавном – односи према недостацима човјековим. Љубав брижно чува и спашава људску душу за вјечност; злоба, пак, утапа, убија. Љубав воли самог човјека; не његове гријехе, не његово безумље, не његово сљепило… И оштрије, него злоба, види сво несавршенство овог свијета.

Подвиг духовне прозорљивости: видјети све гријехе људи и осуђивати сво зло, а при томе не осудити никога… Само од Бога озарен човјек је способан на такву љубав.

Да, могуће је вољети и немати повјерење. Али, зар није повјерење обиљежје отворене душе, и зар није отвореност карактеристика љубави? Не; љубав је шира од отворености. И без отворености душе, у овом свијету, може бити љубави… Старац Амвросије Оптински или Преподобни Серафим вољели су људе пламеном љубављу и у Духу им служили. Ипак, нису се свим откривали, и откривали су мало; чували су своју душу од људских погледа, проничући својим погледом у људске душе. Духовник на исповиједи уопште не открива своју душу ономе ко се исповиједа. Али душа истинитог духовника је отворена – не показивањем, него љубављу; и кроз љубав се показује у свијету.

Старац не открива увијек и свима све што зна од Бога. Него, у складу са духовним стањем сабесједника, сваком приступа на одговарајући начин.

Мајка, када своме дјетету не прича о свему што јој пролази кроз главу, не сакрива то због не-љубави, него због љубави нема повјерења, и управо тиме показује и јавља дјетету своју љубав, сакривајући од њега све што је за њега некорисно, до чега оно још није дорасло, што још не може прихватити у своје незрело тијело, у своју несазрелу душу.

Неискреност, не-непосредност, не-простота, као и „неповјерење“ – могу да буду благи… Љекар не говори све пацијенту, директор – потчињеном, учитељ – ученику.

Стање и узраст, способност прихватања и припремљеност одређују предмет и истину која се јавља свијету.

Човјекова душа је налик на брод. Брод има свој подводни дио, и човјекова душа мора имати своју – за свијет невидљиву – свијест. Не „подсвијест“, него сакривену – ради блага истине – свијест. Зло треба сакривати да друге не запрљаш. Добро треба сакривати да се не проспе. Сакривати треба ради користи свих. Душа некада сакрива своје зло по духовној неопходности; сакривање свог добра готово увијек бива мудро и праведно.

Није свака „не – искреност“ неистина; и није свако „не-повјерење“ издаја крајњег повјерења.

Крајње повјерење је могуће имати само према Богу Триједином, и према свим Његовим законима и ријечима. Неповјерење, пак, према себи увијек јесте мудрост, и свако стварно, позитивно неповјерење – из љубави – према другим јесте настављено свето неповјерење према самом себи… Јер, човјек каткад зна да буде изван себе, у својим ријечима и дјелима може да буде ван контроле, да се усковитла у злу, а да сам тога не буде свјестан.

„Не вјеровати у свему себи“… има дубоко и спаситељно значење. Своје искуство, свој ум, своје срце, своја мисао, своје расположење… све је то климаво, биједно и неодређено; ту нема апсолутног предмета достојног повјерења… А од неповјерења према свему климатавом проистиче свесавршено и безгранично повјерење према Богу Триједином.

Ближњим не треба вјеровати исто толико (и исто толико треба!), колико и себи; а себи – само по мјери своје усагашености са Откровењем Божијим, са вољом Христовом, која је откривена свијету и која се открива у сопственој души.

Само духовним оцима и руководиоцима – истинитим и испитаним – у Христу, могуће је зацијело повјерити себе, вјеровати им више него себи, и предавати њима свој слух и своју душу у име Бога.

Ближњи, пак, мој, друг мој, јесте само честица мене самог (јер је он честица цијелог човјечанства, којег сам ја – честица). Посљедице првородног гријеха – страсти – својствене су и њему и мени. Наравно, у разној мјери и у различитим нијансама, али оба – како он, тако и ја – имамо јаке основе да не вјерујемо својој, још увијек двојакој природи и не преображеној вољи. Ми, готово увијек, поступамо „по страстима“, са примјесом греховног, а не „бестрасно“, не слободно – у Христу.

Ја сам, стварно, промјењив, непостојан; колебам се различитим „прираженијами“ лукавог, и чистота дубине моје душе стварно бива замућена глибом који се подиже са дна. Мој ближњи је такође несталан, као и ја, и исто је тако способан за добро, као и на зло.

Мени је неопходна стална провјера себе, мом ближњем – такође. Ја морам неуморно провјеравати своје поступке у свијету: „да ли су они по Богу?“ Провјеравати се треба не само зло, него и „добро“ моје, јер зло често бива очигледно, а добро може само да се чини „добрим“, а уствари бива злим. Међутим, и зло тражи провјеру; ни злу не треба „вјеровати“ на основу првог симптома „злог“. Људима затамњеним, какви ми јесмо, и добро може да изгледа као лоше, ако је оно повезано са болом, са муком или са повредом нашег самољубља.

Овдје се не говори о злој сумњичавости и подозрењу, него о благом, стваралачком неповјерењу према себи, и према свему што нас окружује у свијету.

Гријех нам, готово увијек, изгледа као нешто „слатко“; не смије се вјеровати тој слаткости, јер је она најгорчи чемер и патња. А патња, пак, (нпр. у борби за чистоту тијела и душе) нам изгледа неиздржива и одвратна; не смије се вјеровати ни том закључку; послије благе патње слиједи мир, који је изнад сваке радости.

Људи много, и често, и дуго, причају, и изгледа као да њихове идеје требају да служе благим циљевима; али, авај – колико се неистинитог, саблазног и – празног пролијева из њихових уста. Не треба вјеровати свим ријечима људи… Људи сами пате због ријечи које су сами говорили, и кају се због њих.

Да, није све што излази из човјека (чак и при његовим најблагороднијим намјерама!) благо. Много тога бива непотребно, бескорисно, грешно, и оно је такво не само за онога ко то непотребно изводи из себе, него и за онога ко то непажљиво прима.

Продубљујући своју љубав према људима, никада не треба заборављати да су сви људи болесни, и да међу њима треба живјети у потпуно тријезном стању, не само у односу према себи, него и у односу према свима који нас окружују… Само ако се испоштује прво, бива и посљедње.

Неповјерење, наравно, не треба гајити према самом човјеку, него ка његовом тренутном стању. Степен повјерења треба непрестано мијењати, сразмјерно са стањем просвијетљености човјека у Богу. Ако човјек којег волимо и којем смо увијек до сада вјеровали изненада пијан стане испред нас и почне да нам даје које-какве савјете… хоће ли ишчезнути наша љубав према њему? Ако га ми дубоко волимо, наша љубав неће ишчезнути, неће чак ни ослабити. Али ће повјерење ишчезнути, и не само према ријечима, него и према осјећањима тог човјека, док се налази у таквом стању.

Опијеност вином код људи бива много рјеђе, него опијеност неком другом страшћу: гњевом, злопамћењем, парељубљем, славољубљем… Страсти на вољу човјека дјелују као вино и изопачују сву његову душу. Опијен неком страшћу не влада собом, човјек престаје да буде оно што јесте, постаје „игралиште демона“; такав је чак и онај који у од страсти слободно вријеме бива испуњен стварном дубином и чистотом Христовом, онолико колико је она могућа у границама наше земаљске, личне и насљедне греховности.

Свјетлијем стању човјека припада и савршеније повјерење… Напримјер: ја хоћу да проповиједам, или да примим Св. Тајне, али осјећам да је моја душа пуна сметености и страсти… Ја у том случају морам поступити по Јеванђељу, т.ј. морам оставити свој дар код жртвеника и поћи да се помирим са душом, „са братом својим“; другим ријечима – умиротворити себе, ући у небески живот. То је образац праведног и благог неповјерења у себе, у име Христове љубави према самом себи. Моја егоистична љубав, напротив, би жељела да презре, да не примијети моје недостатке и да оцијени моју душу као „достојну“, чиме би јој неправедно указала повјерење, и дозволила тако њеном греховном стању да се излије на свијет, или да се без покајања приближи Богу, Његовој пламеној купини. Дозволила би – не по заповиједима Божијим (које, у суштини, и јесу „изуј чизме своје“, т.ј. грешно стање душе), него – по својој самовољи… И опржио бих се непрелазним законима Божије чистоте.

Несумњиво је да се ја морам непристрасно односити према себи и према другим. Али, хоће ли то значити да ја „суд творим“ над неким, упркос Ријечи: „не судите, да вам се не буде судило“? Неће, уопште. Расуђивање је знак изласка човјекове душе из младалачког узраста. Такво расуђивање је „мудрост“ за коју је речено „будите мудри као змије“. Расуђивање је вијенац љубави, и Св. учитељи Цркве га чак – о, тајна! – сматрају вишим од „љубави“, вишим, наравно, од „човјечије“, неразумне, често чак и погибељне љубави. Расуђивање је небеска мудрост у животу, духовни разум љубави, који јој не одузима силу, а даје јој со.

„Не мећите бисера вашег…“ – то није одсуство љубави (Ријеч Божија само о љубави и учи!), него мудрост љубави, знање виших закона неба, које се излијева на сав грешни свијет, али се не мијеша ни са чим грешним.

„Не мећите бисера вашег…“ је заповијед о неповјерењу у љубави, заповијед која води ка љубави, заповијед која љубав чува.

„Да приидет Царствије Твоје, да будет воља Твоја“… Ја стално хоћу да остварим у себи, и у свему, ту љубав; да поништим „царство своје“ и да откријем – Божије. Немати повјерења, не примати ништа „своје“, „људско“, грешно и полугрешно… Отворити свој слух и срце своје (сву његову дубину!) само за Божије, за чисто, за свијетло… „Да приидет Царствије Твоје“! Ја се – до смрти – нећу успокојити у жудњи за њим – у свему. Ја се молим, и не хладно слијеће ријеч ова са мојих уста, она се чупа из цијелог мог бића, и од тога се мучим, као у пустињи…

Сладак је Суд Божији који се врши у мом срцу, над мојим срцем… Сладак је мени Долазак Христов. Ја срећем Господа свуда. Не свуда ми се Господ јавља, али Га ја срећем, у свакој ријечи, у сваком даху… У разговорима, намјерама и дјелима људским.

Ја хоћу само Њега. И мржњу хоћу да имам према свакој а не Његовој истини. Ја све хоћу само у Њему, без Њега ми ништа не треба, све ми је бесконачно тешко и мучно. Ја увијек знам – и дању и ноћу – да је Он близу; али ја не чујем увијек Његов врели дах, зато што нисам увијек устремљен ка Њему и зато што нећу увијек Њега више од свега другог. У том свом преживљавању ја осјећам такву немоћ, такву слабост и ништост, да се ни у чему земаљском не могу успокојити, ништа ме подржати не може. Само Он, Који је рекао: „Мир Мој дајем вам“…

Архиепископ Јован (Шаховској)

Извор: manastirpodmaine.org

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here