Јединство у петокраки је, како видимо, замењена јединством у фонтани, али стање масовног духа је остало мање-више исто. Није, међутим, да нема баш никаквих помака.
Пише Бранко Лазаревић (чије поучне Дневнике ових дана помно читам) да је године 1947 на Славији налетео на колону радних људи и поштених интелигената који су грабили у бољу будућност то јест у 2017 (која је тада била далека боља будућност) иза гласа певајући: „Ко не воли петокраку/нека копа себи раку“.
Да је поживео до ове боље будућности – што би било право чудо јер је рођен 1883 – Бранко Лазаревић би на Славији могао видети у суштини исту, али формално нешто другачију слику – колоне нерадних људи и непоштених неинтелегената како певају следећу песму: „Ко не воли славијску фонтану/њему ћемо нагузити нану.
Јединство у петокраки је, како видимо, замењена јединством у фонтани, али стање масовног духа је остало мање-више исто. Није, међутим, да нема баш никаквих помака. Ево, рецимо, президент Вучић се после исцрпљујућих консултација и преговора са самим собом коначно пресалдумио и српском народу и сенату обзнанио да ће у наредном периоду премијер/ка Србије бити Ана Брнабић, „аутована“ (шта ли вам то „аутована“ значи, марво новинџијска) аџуванка, а да све буде истовремено и боље и горе – како за кога – још и Хрватица.
Било је предвидиво да ће на ту црну (или можда ружичасту, опет како за кога) вест јагодински градоначелник и мегамачомен, Палма, пасти у тежак српскодомаћински амок „Ана Брнабић није мој премијер“ – моментално је у праведном гневу благоизјавио Палма – а ја, скептик какав сам држим да ће му Брнабићева – намерава ли ДМП да остане у близини државне касе (а намерава) – још како бити премијерка и да ће Палма, ако то останак „на линији“ буде захтевао, скорих дана обући кожне панталоне са прорезима на гузици, а можда ће и момка наћи.
Као искусни дипломата, спољни Дачић је ћутке прогутао кнедлу, али претпостављам да му неће бити превелики проблем да се уклопи у нови поредак ствари. Подозревам, штавише, да му никакав проблем не би био ни да је Вучић на место премијера уместо Брнабићеве поставио Бика Који Седи. Турио би Ивица перјаницу на главу, провукао коску кроз нос, намазао се ратним бојама, уместо „кохибе“ почео да пуши лулу мира и – Бог те веселио! Напред у нове радне побједе!
Има још помака у односу на 1947. Уместо да нареди стрељање придављених новинара или бар њихово прогонство у Младеновац, Вучић је на Брнабићкином устоличењу строгим гласом заповедио да инаугурациони давитељи имају бити примерно кажњени, али да кажњени морају бити и „они који су хтели да изазову масакр“, са чим је моја маленкост – ако је таквих било, а можда и јесте – безрезервно сагласна, али не могу, а да Вучићу не поставим шкакљиво питање – зашто полиција није такве одмах саватавала на Зеленом венцу и по Теразијским пролазима и зашто је незаинтересовано гледала како давитељи малтретирају људе „мирне, добре и поштене“, бар колико и есенесовке присталице. Одговор ћемо добити 2087.
Светислав Басара
Данас.рс
