Лорна Штрбац: Онкологија и политика

Лорна Штрбац: Онкологија и политика

ПОДЕЛИ

Једног јутра, рођени брат ме је позвао. Рекао ми је: Седи. Он сам, усправно је сео на свој кревет, испружио своју мршаву руку и промуклим гласом рекао: Лорна, ја имам рак. Време је да се поздравимо. Устала сам с фотеље, пришла његовом кревету и скоро пала на под. Био је то наш последњи  разговор, разговор о свему,  док је још увек имао снаге да  прича. До неба поштујем што се, пре него што је напустио овај свет, поздравио с мном и опростио, покушавајући да ми да некакав савет. Питала сам га “Како ћу“?, мислећи на све, на породицу, на живот,  на околности и ко зна на све шта још. Рекао ми је: “Лако ћеш, а ако ти није јасно како ћеш само иди на Онкологију и тамо ћеш све схватити.“ Хтео је да каже самим тим што нисам на “Онкологији“- месту где најтежи пацијенти воде битку за живот, имам шансу, какву-такву, да некако изађем на крај с оним што је живот.  Кад је преминуо, била сам огорчена на све. Скоро да не постоји нешто у вези чега нисам била огорчена. Никада ми се таква огорченост није појавила у животу, нити верујем да ће се икада поновити. Била сам огорчена на  живот који се стропоштава на људе док их не уништи до краја. На живот који нас тера да се боримо и чињеницу да неки, борећи се како су знали и умели, као што се и ми сви остали боримо онако како знамо и умемо, с тим животом нису могли изборити. Могуће је навести много објективних разлога због којих се нису могли изборити, или рећи да само Бог зна зашто им је одредио такву тешку судбину. Била сам огорчена на  тоне осиромашеног уранијума баченог у марту, априлу, мају 1999. године. Била сам огорчена на себе. Да  сам ја била јача, можда сам могла да му помогнем  и тако олакшам његов живот. Можда се не би разболео. Била сам огорчена на  шатрокапитализам, онај из 90-тих, или онај после 90-тих, који нема никакве везе с капитализмом нити ће је скоро имати. На тоталитаризам.  На Голи Оток. На мас пок 70-тих. На војвовођанске сепаратисте. На Кардеља. На Централни комитет КПЈ. Чуј “КПЈ“! Ех, да су бар имали неке везе с комунизмом. На све оне који су производили и који производе судбину Срба онаква каква она јесте,Срба  од којих половина кроз свој живот доживи рат, бива протеран с својих огњишта, или принуђен да напусти земљу и одлази од муке коју му вектори историје стварају. Била сам огорчена због  чињенице да родитељи своју децу воде на хемотерапију, а да немају новца  да плате аутобуску карту, док с друге стране вечни директори, које свака наша Влада задржава на местима где су годинама,чак деценијама, били примају плате као да живе у најбољим временима и земљи с најјачом економијом у Европи. Нема те Владе, нити има тих избора која њих може да смени. Ех, да су бар сви они најстручнији међу нама. Али, не. Најстручнији су управо од таквих побегли. Било где. И бежаће и даље. Била сам огорчена на нашу неодговорност према сопственом здрављу. Неодговорност скоро свих нас. У праву су они који кажу да смо аутодеструктивни народ. Многи или пуше, или пију, или се коцкају, односно, уништавају себе на било који начин. Била сам огорчена на чињеницу да постоје толико несрећни људи чијем духу, ако се такав “ентитет“ уопште може назвати и сматрати духом човека,  је потребна нечија трагедија како би мало живнуо. Ех. Узгред, не бојте с оних малобројних чији дух живне док се вама дешава несрећа. Такви су јер су слаби.

Била сам огорчена због чињенице да се на Онкологији, кад је реч о најтежим пацијентима, одвија драма живота, која се не мери годинама и месецима, него недељама и данима, док, са друге стране, постоји  стварност у којој се одвија тривијална, брутална, одурна битка за улазак у Скуштину, републичку, покрајинску, градску или општинску, битка директора јавних предузећа и институција да још пет, или десетак година остану тамо где су и били претходних десетак година, битка оних чије су плате 100.000 РСД или изнад тога, да добију још једно повећање у замену за подршку власти (било које власти, која води било какву политику,било какву јер њима политика није ни битна). Та стварност у којој највише урличу и кукају они који највише имају,а не они родитељи који своју децу, на жалост оболелу од рака, воде на хемотерапију немајући да плате аутобуску карту, у којој је до савршенства развијена машинерија обмане, клевета, лажи, дезинформација, сачекуша, монтажа,  стварност у којој ријалити емисије планирано заглупљују, слуђују и индукују агресивност на колективном нивоу, стропоштаваће се и даље на животе људе слабећи их све више и више. Питају се људи докле ће то трајати, или су пак дигли руке, предали се, и то питање избацили из своје свести. Неки кажу тако је то увек и било. Или кажу тако ће то увек и бити.

На Онкологији није битно да ли је неко ушао или не у Скупштину, нити је битно ко је добио изборе, није битно које странке су конституисале Владу, нити је битно ко уопште влада овом земљом. Нису битни мигранти, нити шта је у позадини тих миграција из Северне Африке и с Блиског Истока, није битно ни шта је неки аналитичар написао нити је битна Прва или Друга Србија,  није битно да ли ће икада Србија ући у Европску унију, нити да ли ће направити заокрет ка Русији. Толико тога тамо није битно. Једино што је битно да ли ће несрећни човек, или несрећна жена  добити битку живота.

Ту битку, коју називамо битком живота, водимо сви од свог детињства, у њој се боримо с собом, с другима, с околностима у којима смо се родили, околностима у којима смо одрастали, с системом и подсистемима..Кроз ту битку срећемо дивне, духом оплемењене   људе због којих се Богу захвалимо што смо их знали, што их знамо, што смо били срећни да их сретнемо кроз свој живот, што смо од њих нешто научили, или што су били, у неким периодима нашег живота, наши добри пријатељи. Такође, кроз ту битку срећемо злобнике, беднике, клеветнике, глупаке, и с чудом их посматрамо питајући се која сила им је тако јадне улоге, које играју на позорници живота, доделила. Али битка коју води онај човек који има најагресивнији канцер с метастазама је најдраматичнија битка са, на жалост, минималним шансама.

Последњих година, све више је људи оболелих од различитих врста рака. И све је више, међу оболелима, оних који се налазе у средњој животној доби. Овај феномен, осим што је трагичан за саме болеснике и њихове породице, такође је важан и с социолошког аспекта. Он говори о тенденцији погоршавања здравственог стања нације. Као социологу, стално ми је на уму узрочно-последична веза између вишедеценијске кризе и тенденције погоршавања здравственог стања нације, погоршавању о којем говори  стопа морталитета (која се налази у благом порасту), број оболелих од кардио-васкуларних болести, као и број оболелих од малигних тумора.

По Светској здравственој организацији, наредних двадесет година, на глобалном нивоу,  очекује се још већи раст броја оболелих од рака. Као кључне факторе ризика СЗО наводи: употребу алкохола, употребу дувана, неправилну исхрану, гојазност, генетску предиспозицију, недовољну физичку активност, психички стрес итд..Међу мушкарцима учестали су тумори плућа, дебелог црева, простате, док су код жена најчешћи тумори дојке, дебелог црева, плућа итд.

У Србији, земљи која с е скоро налази на самом врху, међу европским земљама, по броју оболелих од рака, кључни узрок распрострањености ове болести је дугорочни стрес због вишедеценијске кризе, тежак живот који се стропоштава на човека и с којим се човек бори док не истроши све своје снаге, феномен аутодеструктивности који се јавља у облику алкохолизма, као и употребе цигарета, могућа загађеност вода и ваздуха у појединим регионима, општинама и градовима, и на крају осиромашени уранијум. Професор Чикарић износи податке: од 2001. до 2005. од рака су оболеле 159.264 особе, од 2005. до 2010. године – чак 174.426 грађана Србије! Разлика је 15.164 новооболелих од рака за само пет година у Србији која, истиче он, има 7,2 милиона становника. Упозорења преко медија, од стране Друштва за оболеле од рака, добијали смо често током последњих година. Потпуно је јасно да су ова упозорења била оправдана, односно, да нису била у функцији застрашивања становништва.

Шта држава по овом питању треба да уради:

  1. без икаквог даљег одлагања неопходно је испитивање целог простора Србије, испитивање воде, хране, ваздуха, као и евентуалног присуста радиоактивних елемената.
  2. посебно се морају утврдити простори, градови, региони, општине у којима је висока стопа смртности узрокована канцером.
  3. пружити сву врсту социјалне помоћи оболелима од рака, имајући у виду озбиљност ове болести, као и чињеницу да се међу оболелима од рака налазе они код којих су присутни најгресивнији канцери који великом брзином напредују, те такви пацијенти не могу да чекају некакву седницу управног одбора некаквог завода која ће бити одржана неке тамо среде, ко зна које среде.
  4. држава треба да води непрекидну кампању против пушења и алкохола, јер они спадају у кључне факторе ризика који континуирано воде паду имунитета и могућности појаве канцера. Ове чињенице, да су цигарете и алкохол обиљни фактори ризика, посебно морају битни свесни они који имају генетску предиспозицију за рак.
  5. држава је дужна да обезбеди политичку, економску и социјалну стабилност, као и хумани поредак који ће обезбедити елементарне услове живота свакоме.
  6. због очигледног погоршавања здравља становништва, држава је дужна да у фокус пажње стави здравствену културу, као и да развија свест о одговорности свакога за сопствено здравље.
  7. држава је у обавези да улаже у медицинска истраживања, у набављање савремене опреме, лекова, усавршавање метода испитивања и лечења, као што је у обавези да укупно побољшавања начина на који функционише здравствени систем.
  8. итд..

Дужност, обавеза и  задатак свих нас осталих, здравих и релативно здравих, које нека тешка болест није шчепала и зграбила, је да схватимо да живимо у тешким временима, у каквим смо, узгред, увек и живели (већина нас),  да чувамо и јачамо своје здравље, јер ако смо здрави имамо шансу да се с тим тешким временима, које исцрпљују наше снаге, колико толико  изборимо и опстанемо. Оно што морају да ураде они који су изгубили своје ближње је да их с временом ослободе своје туге и пусте да почивају у миру, да понекад запале свећу у Цркви за њихову душу и да се на крају врате животу, онаквом какав он јесте.

Србија је много људи изгубила у Првом, Другом светском рату, у ратовима 90-тих година, због транзиције и онога што је она носила с собом. Једном ће тај феномен губљења људи и живота  морати да нестане. Једном ће у Србији људи престати да падају под теретом суровог живота. Србија је могла, и још увек може да буде земља прекривена виноградима, житницама, с пашњацима пуним стоке, с модерним технологијама, младима који се запошљавају и могу да оснивају и издржавају своје породице, с високообразованим људима који не беже из земље јер их разни хохштаплери на то терају, земља у којој је нестао  принцип “’нек комшији цркне крава“, земаља у којој ће политика, метафорично говорећи, стварати, а не уништавати животе. Можда би Србија могла таква да буде. Ко зна?!

Лорна ШТРБАЦ

3 КОМЕНТАРИ

  1. Била сам огорчена на чињеницу да постоје толико несрећни људи
    – чијем духу, ако се такав “ентитет“ уопште може назвати и сматрати духом човека, –
    је потребна нечија трагедија како би мало живнуо.

    браво, о тим ентитетима се ради.
    о тим – аспектима личности.

  2. Живимо у времена када је дуг живот нешто скоро загарантовано, па смо се распустили, изгубили из вида да околности могу брзо да се преокрену.

    Човек, када се суочи са неминовношћу преране смрти – схвати да је живео испразно, неодговорно, да је животне задатке и добра дела остављао за боље сутра. Ето због тога би биле важне екскурзије на Онкологију – да схватимо колико је наш живот влат на ветру и како лако може да се прекине; па да га, у складу са тим, живимо тако да за нама не остане непоспремљеног и недовршеног.

Comments are closed.