Драгомир Анђелковић: Тајни живот „спин мајстора“

Драгомир Анђелковић: Тајни живот „спин мајстора“

ПОДЕЛИ

Креатори искривљене свести јуче, данас и сутра и нужност посвећеног критичког односа према њима и њиховим (не)делима.

Недавно је београдска издавачка кућа „ННК интернационал“ – скоро сто година после првог појављивања на енглеском језику (1918) – објавила историјски и геополитички интригантну књигу британског новинара који је почетком 20. века важио за мајстора бестселера. У питању је дело „Тајни живот трагичне царице“ (Београд, 2016), кроз призму личности Александре (Фјодоровне) Романов (1872-1918) посвећено бурним дешавањима на двору њеног супруга, последњег руског императора Николаја II (1868-1918). Аутор те књиге је Вилијам ле Ке, нашој публици пре свега познат као писац криминалистичких прича и романа. Но, у питању је много комплекснији и врло контроверзан публициста, на кога се вреди осврнути пре свега у контексту спољног и унутрашњополитички мотивисаног планског креирања јавног мнења, његовог повратног утицаја на доношење политичких одлука и последица које то има по националне интересе.

ПРОМЕНЉИВА (НЕ)ПРИЈАТЕЉСТВА

Велика сила са глобалним претензијама, каква је била В. Британија у 19. веку, имала је низ ривала у разним деловима света. Међу њима се Лондон, у складу са променљивим околностима, трудио да са рачуноводственом прецизношћу издвоји најопаснијег конкурента. Онда су кључни напори улагани како би он био обуздан и у погодном моменту драстично ослабљен.

Ради тога су прављена партнерства и са другим ривалским силама, уз давање извесних уступака, што опет није искључивало и закулисно деловање против њих на начин да у погодном моменту, када одраде своју „савезничку улогу“, постану приоритетна мета и убрзано буду урушене. Како је енглески хладно констатовао В. Черчил: „Нe пoстoje нaши стaлни приjaтeљи и нaши стaлни нeприjaтeљи, пoстoje сaмo нaши стaлни интeрeси“.

Геополитика је филигранска вештина, у којој је прагматични Лондон увек био врло вешт. Како је неко приметио: „Сви причају о геополитици али само Енглези у њеном духу доследно поступају“. Међутим, и њихова јавност је у великој мери склона баналним црно-белим формама. Неретко не схвата оно што ради политичка елита, односно склона је да ствари посматра емотивно па и моралистички. Полазећи од тога, али и узимајући чињеницу да је В. Британија колевка модерне демократије (уз сва њена ограничења), баш ту су „измишљени“ медијски спин-мајстори и савремене методе из те сфере.

ОТАЦ МИ-5

Један од пионира у тој облати био је Вилијам ле Ке. До почетка 20. века највећи геополитички изазов за Британију почела је да представља из године у годину индустријски, демографски и војно све снажнија Немачка. Она је запретила да потпуно поремети континенталну равнотежу снага до које је Лондон традиционално држао како би себи обезбедио ексклузивну улогу острвског арбитра у европским надметањима. У таквим околностима владајући енглески кругови су се одлучили за успостављање савезничких веза са државама чији су интереси такође били укрштени са Немачким. Ради се о Француској и Русији. Међутим, британско јавно мнење, деценијама застрашивано опасношћу које те силе представљају за њихову земљу, било је резервисано према томе. Како би се то променило али и да би били оправдани много већи војни издаци и други напори, кренуло се у акцију обраде свести грађана у правцу јачања антинемачких осећања.Ту је добио прворазредну улогу наш аутор за кога се тврди да је и раније био повезан са специјалном полицијом (а пре оцрњивања Немачка док је британски спољнополитички курс био другачији сатанизовао је Русе и Французе).

Он, уз посредну системску подршку, објављује два дела који постају прави бестселери. То су: Инвазија 1910 (издата 1906) и Кајзерови шпијуни (издата 1909). У њима је у стилу политичке фикције, упаковане на начин да делује као реалистично, описана немачка инвазија на британска острва, односно претходна масовна активност немачких обавештајаца у В. Британији. Циљ је био да Енглези буду застрашени и брзо прихвате савез са онима које су до јуче сматрали непријатељима те да подрже финансијска улагања у војску као и развој обавештајног система.

Ствари су биле ради тога предимензиониране до бизарних размера. Али, дале су резултат. Како констатује Кит Џефри, аутор књиге „Ми 6: историја тајне обавештајне службе“ (Београд, Албион букс, 2013) – оно што је радио Вилијам ле Ке изразито је погодовало тадашњем стању духа Британаца који су страховали од губитка међународног примата своје земље.

Услед наведених књига јавност се толико узбуркала да је власт имала чврсте основе да оснује одговарајућа радна тела која су се бавила брзим унапређењем одбрамбених и обавештајних потенцијала земље. Део мера које су уследиле било је и драстично унапређење специјалних служби. Оне су са оснивањем претеча Ми 5 (контраобавештајни послови) и Ми 6 (обавештајне активности у иностранству) добиле много већи опсег и значај. То се догодило 1909. године а међу њиховим очевима оснивачима је на неки начин био и „наш“ Вилијам.

ОКЛЕВЕТАНА ЦАРИЦА

Своје активности, између осталог и спин мајстора специјалних служби и владајућих политичких структура, наставио је да обавља и у наредном периоду. Током балканских ратова, као извештач, боравио је и у нашим крајевима (касније се окушао и у дипломатији). Не треба ни рећи, у складу са британском политиком која није била наклоњена Србима (сада да у разлоге тога не улазимо), његове ратне репортаже нису биле повољне по нас.

Тако је остало до почетка Првог светског рата. Када је – по принципу непријатељ мог највећег противника је мој пријатељ – Лондон привремено променио однос према нама. Тада је понешто позитивно, као контраст претходном, о Србима написао и писац-пропагандиста којим се бавимо. Наравно, Немце је продужио да сатанизује. Нису били само непријатељи већ и нељуди. Стигли смо и до књиге „Тајни живот трагичне царице“ која се недавно појавила на српском језику. Она је заснована, наводно, на дневничким белешкама једне дворске даме последње руске царице. А она је представљена као агент немачког цара Вилхелма II, који је у циљу контроле и уништења Руске империје удесио брак између Александре и Николаја II те је после лукаво усмеравао његову политику.

Тако је Берлин био „крив“ за разне руске неуспехе, од пораза у рату са Јапаном, преко свеприсутне корупције до неадекватне организације, кадровске попуњености и опремљености руске војске и следствено њених неуспеха у Првом светском рату. У енглеском и француском издању књиге има и делова посвећеним нама, који су очито из патриотских побуда изостављени из српског издања. Ради се о тврдњама да су и иза сарајевског атентата стајали немачки агенти. Да поновим, у питању је пропагандна фантазмагорија написана крајем 1917. године. Међутим, како је у рату све дозвољено, аутор је у том (као и неколико других ратних дела), до крајности замаглио границу фикције и реалности.

Нигде се није налазило објашњење да је у питању нека врста геополитичке фантазије, мада се већ после окончања рата немало тога у том смислу писало у разним критичким освртима на ратни опус Вилијама ле Кеа. Једни су га хвалили као врхунског пропагандисту, други су сматрали да је отишао у крајност, али нико није заступао став да је тежио иситни. Од свих његових дела је једино, и то у редовима руске емиграције а не у Енглеској, до негде остало мистификовано ово посвећено „шпијунској“ улози Александре Фјодоровне.

ИЗДАЈА И НЕСПОСОБНОСТ

Негативан став према Немцима до чије ерупције је дошло у Русији са почетком рата у корелацији са неуспесима руске војске, манифестовао се и кроз стварање мита о злој царици која ради за своју немачку сабраћу. За то није било никаквих доказа али макар у првој фази лакше је било окривити њу него недовољно способног цара и бројним манама оптерећен систем на чијем челу се налазио.

А колико је систем био нефункционалан, корумпиран али и прожет немачким шпијунима и саботерима (поготово из редова вазда толико хваљених банкарских и других „страних инвеститора“) – са посебним акцентом који је све то имало на вођење ратних операција – види се из бројних историјских анализа тог периода заснованих на документима. Навешћу само једну књигу доступну српској публици: Олег Ајрапетов, „Генерали, либерали и предузетници“ (Београд, Удружење за друштвену историју, 2005).

Но, да поновим, Александра Фјодоровна није била шпијун, ни непријатељ Русије. Уосталом, према њеном средњовековном политичком схватању, та велика земља је била наследни посед царичиног обожаваног сина и желела јој је и стога све најбоље. Што Берлин, наравно, није има разлога да чини.

У оружаним али и мирнодопским геополитичким биткама све је дозвољено. Крив је онај ко се неуспешно брани и млитаво напада, а не страна која делотворно ради себи у прилог. Нема ту места љутњи. Можда сваки народ не заслужује власт коју има, али у рату умногоме пролази у складу са њеним квалитетима. А Руси су имали, без обзира на све, чини ми се објективне оцене о људским врлинама Николаја и његове супруге, државни врх недорастао околностима. С друге стране Немачку су предводили много способнији управљачи.

Није за чуђење што су они поткопавали Русију (а не обрнуто) како би је избацили из рата, односно што су касније Лењину помогли да у том циљу продуби револуционарне немире (случај пломбираног вагона којим је од стране Немаца а преко њихове територије пребачен у Русију). Додуше, Берлин је тако отворио Пандорину кутију која је убрзала и његову пропаст, али то је друга а дуга прича.

ОГЛЕДАЛО КРИВИЦЕ

Национални понос и разни други (и)рационални разлози отежавају да се до краја сагледа по себе неповољна истина. Уз то, већ дуже од века човечанство је у епохи до вулгарности свеприсутне пропаганде.

Зато не треба да нас чуди да су и бољшевици после консолидовања власти врло брзо почели да историјски гледано амнестирају стари систем. Јесте цар са своји окружењем био „негативац“ али да није било злих странаца руска администрација и привреда би се много успешније носили за ратним изазовима.

Већ 20-их година настају разне студије тог типа. Навешћу само чувени предговор руском издању (такође некадашњег светског бестселера) другог дела дневника последњег француског амбасадора при руском двору Мориса Палеолога. Аутор предговора, Михаил Петрович је, анализирајући догађаје и делове дневника, неуспехе па и слом царске Русије објашњавао поступцима Британије и Француске. После распада СССР-а, када су после просутог млека почеле да се роне патриотске сузе, тек је уследила лавина сличних књига (у вези са колапсом старе и нове совјетске руске империје).

Да не би било заблуде, да поновим да мислим да је уистину било разноврсног страног деловања против тих руских великих држава. Непријатељи и лажни пријатељи не мирују. И зашто би? Боре се за своје интересе.

Крив је онај ко своје запоставља. О томе би ваљало да се замислимо када причамо о трулежи руског система који је дошао до пуног изражаја у околностима Првог светског рата. Инспиративно је то и за нас данас, када се чује стална кукњава јавности али и власти над тужном српском судбином. Сви су против нас, раде нам о глави, копају јаме. А шта ми предузимамо? Да ли је држава Србија коначно почела да ради у прилог земље Србије и Српства или је и даље на разне начине паралисана и опчињена национално-мазохистичким идејама те зато лоше врши своју базичну мисију? То је кључни проблем а не деловање непријатеља.

СРПСКИ ВИЛИЈАМИ ЛЕ КЕ

Књига „Тајни живот трагичне царице“ послужила је као    историјско-фантазмагорична подлога сагледавања свега тога.

Ма колико да се ради о заводљивој мешавини истина и измишљотина у циљу реализације антинемачких пропагандних циљева (али и скривања некоректног односа Лондона и Париза према савезничкој Русији), остаје мучан утисак о томе како и колико сопствена држава и власт могу да постану фактори ниподаштавања националних интереса и претензија. Чак и када се номинално за њих залажу.

Оно што наведено штиво Вилијама ле Кеа такође препоручује за читање, то је што се ради о најбољем примеру његове „спин“ делатности, доступном српској публици.

Разни делатници наших бројних електронских и штампаних таблоида, који често до бизарности доведе актуелну политичку пропаганду, од њега само могу да уче како се много убедљивије прекраја реалност. Он то ради тако вешто да многи неупућени у проблематику којом се бави могу лако да поверују да им открива нове чињенице које драстично мењају њихову представу о прошлости.

Издавач књиге која нам је послужила као потка овог текста морао је то, узгред буди речено, да има у виду и да је опреми озбиљним критичким предговором или поговором, односно адекватним пратећим објашњењима. Овако, вероватно поигравајући се сензационализмом, ризикује да допринесе ширењу заблуда.

Искрено се надам да се бар не ради о грешци тј. о томе да је дело озбиљно схваћено и тако другима понуђено. Но, можда и то иде уз лик и дело старог доброг спин мајстора и обавештајца Вилијама ле Кеа. А нама остаје инспирација коју пружа подсећање на њега, да са много више прерачувања и обазривости слушамо, гледамо и читамо оно што нам поручују разни наши политичари мешетари и њихови медијски бојовници.

Многа њихова велика открића и заклињања нису ништа друго до својеврсне копије мита о злој царици. Ескадра малих Вилијама ле Кеа јаше Србијом!

 

 

Аутор: Драгомир Анђелковић

Печат