Александар ЛАМБРОС: Хрвати још нису завршили са нама!

Александар ЛАМБРОС: Хрвати још нису завршили са нама!

ПОДЕЛИ

Историчар уметности и познати српски блогер, Александар Ламброс за ПАТРИОТ говори  животу у Француској, утицају Израела на његово национално буђење, Исламу, о Србима и српским интересима…

  • Живите у Француској, ЕУ држави у којој је муслиманска популација једна од најбројнијих у Европи. Да ли се Француска полако али сигурно претвара у своју супротност, од колевке револуције и секуларизма у једну земљу теократских гетоа са шеријатским законом који можда наговештавају да ће таква будућност бити целе француске државе и нације?

– Статистика каже да у оквиру ЕУ, Француска има највећи проценат муслиманске популације. Kако закон забрањује попис по расној или верској основи, не зна се тачно који је проценат у питању, али процене се крећу од 5 до 10 посто од укупне популације. Ја или непрестано примећујем и срећем  100% од тих 5% и онда неких 50-ак посто од преосталих 95% или су те процене лоше. Углавном, и по најуздржанијим проценама у питању су милиони, минимум три и по. Оно што је проверено и сасвим извесно, проблеми крећу када укупан број муслимана у једном друштву премаши 5%. Узмите политичку карту света па погледајте сами. Има ли негде друштва у коме муслимани чине више од 5% становника а да с њима нема проблема? Не знам који је проценат потребан да се стигне до инреверзибилне тачке (тачке пуцања) али мој утисак је да му се Француска приближава. Наравно, постоји много муслимана који ислам уопште не практикују и то их не занима већ гледају да од живота направе најбоље што могу у условима које пружа једно демократско западно друштво а какви не постоје нигде у свету у већински муслиманским земљама. Помињем ово јер кад год се потегне прича о исламу нађе се нека будала која ће да каже како познаје неког муслимана који је савршено нормалан као ви и ја и нема никакве везе с овим манијацима који се разносе експлозивом по аутобусима. Па познајем их и ја, с некима се и дружим, а и они се друже са мном упркос томе што знају какво мишљење о исламу имам, али да би се суштина једне религије сагледала не можеш изводити закључке на основу оних припадника који је не практикују, већ на основу њених фундаменталиста. Kо су фундаменталисти? То су верници који се најстроже држе основа, тј, фундамената своје религије. Постоје и фундаменталисти будизма и они су вегетаријанци. Исламски фундаменталисти су масовне убице и кољачи.

Kад погледаш резултате разних истраживања међу европским муслиманима, а сад ћу поменути оне најоптимистичније, минимум 20% европских муслимана не прихвата секуларизам, мисли да шеријат треба увести у Европи, сматра да жене нису равноправне с мушкарцима, подржава Daesh, мисли да хомосексуализам заслужује смртну казну, да Израел треба збрисати с лица земље, да жене морају бити покривене, да сви морају упражњавати халал режим исхране итд, итд …. Знате ли ви који је то број људи, чак и по овим најоптимистичнијим резултатима? Па нек их је и 3% само, тај број је опет велики и јако претећи за будућност једног демократског друштва.

Да се навратим на питање, погоршање ситуације у Француској за мене је видљиво голим оком. Нећу сада уопште да наводим квартове у које не залази ни полиција, нити бурке по улицама Париза (иначе забрањене), нити девојчице од једва десет година које потпуно покривене иду у државне школе, ни то што у центру Париза једва можеш да пронађеш кебаб који није халал. Нестаје слободе говора, управо оно што је западну цивилизацију учинило тако убедљиво надмоћном и напреднијом у односу на све друге на планети. Не смеш да увредиш муслимане, као да је увреда некакав валидан аргумент у било којој расправи (јер су муслимани колективно толико инфантилни, агресивни и неурастенични, а ми као друштво их тако и третирамо, ко људе с посебним потребама) да те не би дигли у ваздух. Треба само видети ту бескрајну пипиревку кад год се прича о исламу. Све можеш да чујеш, бескрајну неку аргументацију, сем голе истине – а она је да је ислам једна тоталитарна, убилачка, супрематистичка идеологија у многим стварима слична нацизму и апсолутно некомпатибилна са системом вредности секуларизма и демократије. Некад се неко усуди да констатује очигледно ал тај одмах бива рашчеречен и линчован и прокажен као фашиста, исламофоб, десничар и шта ти ја знам. Тако да сви углавном ћуте или бескрајно млате о стварима које немају везе са животом. Углавном о неуспесима интеграције, за шта је редовно криво француско друштво, као да је интеграција једносмеран процес. Не одбацујем уопште ништа од онога што се наводи као проблем – гетоизација, низак степен образовања, незапосленост итд, може бити да није учињено баш све или довољно, али остаје чињеница да су услови за самоостваривање које пружа западно друштво бескрајно бољи него било где у муслиманском свету и многи муслимани који су то хтели, постали су успешни и остварени у чему год да су хтели да буду успешни.

Узгред, процењује се да у има преко 100.000 етничких Француза који су прешли на ислам. И то су опет скромне процене.

  • Да ли су домицилни Французи и даље толерантни према странцима после свих тероризама које су преживели и да ли ће све ово што им се десило по Вашем мишљењу можда довести десницу у Француској на чело државе?

– Према странцима или према муслиманима који су махом француски држављани? Ево као странац у Француској, а није да нисам тражио нешто што ће да потврди моју предрасуду с којом сам се доселио, о Французима као арогантним и нетрпељивим према странцима, могу мирне душе да изјавим да је мој утисак да су Французи један јако толерантан и отворен народ. Нисам доживео да ме неко исмејава како говорим језик или да ми каже како му отимам хлеб или већ нешто слично што као Србина у Србији (или Србина из Босне) код нас може да те снађе. Знате оно „дођоши из Босне/Kрајине/Kосова/Црне Горе који отимају хлеб домаћима“ и сличне аутошовинистичке приче, испада да Срби немају право да се слободно крећу српским земљама. Или, она трагикомична шатро патрицијска прича о правим Београђанима а у оквиру ње још трагикомичнија о кругу двојке. Или о цивилизацијски напреднијој Војводини у односу на Србе „преко Саве“. Ни као геј нисам никад доживео неку непријатност. Сем тога, Французи су јако дискретни и поштују вашу приватност. „Живи и пусти друге да живе“ је заиста преовлађавајућа филозофија. Иако је одмах јасно да сам странац, ретко ми се дешава и да се распитују одакле сам и због чега сам у Француској. Стекао сам утисак да се то види као забадање носа где му није место.

С друге стране не видим ни да странци имају неки претерани проблем да се прилагоде животу у Француској. Ево мени је највећи интеграциони проблем био језик. Овде живи на стотине хиљаде Руса, Пољака, Чеха и других Словена и источноевропљана. Никад нигде не чујеш о њима кад се расправља о проблему интеграције у француско друштво. Нису проблем странци већ муслимани.

Међу Французима које ја срећем велики је број оних који потпуно купују медијску причу о неким лошим „радикализованим“ момцима који су шатро отели и злоупотребили иначе дивну и мирољубиву религију и они су јако забринути за стигматизацију тих нормалних, назови умерених муслимана (који се, узгред буди речено, не супростављају никако или јако бледуњаво, овима што им наводно отимају религију). Има, наравно, и оних с дубљим увидом у природу проблема, али углавном су натерани у ћутњу терором политичке коректности (мада „развежу“ се понекад кад наиђу на некога ко, попут мене, не зарезује политичку коректност). Звучаће вам чудно, али мој је утисак да већина Француза мисли да нису довољно толерантни.

Што се деснице и левице тиче … Шта је више данас уопште политички лево и политички десно? Ево ја бих баш волео да ми то неко рашчлани и објасни јер се више у томе не сналазим. Оланд и његови социјалисти су левичари а подржавали су и политички и материјално најгори људски шљам и џихадистички олош у Сирији. При том су у добрим односима са Саудијском Арабијом чије званичнике одликују за допринос у борби против екстремизма а у лошим су односима с Русијом о којој не престају да баљезгају као о тоталитарној и недемократској.

Је ли политика Обамине администрације лева? Шта је онда брутални империјализам? Саркозијева влада је била десничарска и понашала се к’о да је Берлински конгрес био пре две године. Тај човек је, мртав ладан, у сред имигрантске кризе изјављивао да прихватне центре за насељавање избеглица с Блиског истока треба отварати у Србији и Бугарској. Ето тако, одлучио Наполеон. Нема арапске диктатуре с којом тај човек није био добар и од које није узимао паре, да би истовремено Путину држао слово о геј правима у Русији (на маргинама самита Г8 у Немачкој 2007. по сведочењу његовог блиског сарадника који је испричао да га је Путин том приликом, уличним језиком речено, најладније изнапушавао). Економски, и леви и десни заступају интересе крупног капитала који им и финансира кампање. И тако бих могао да набрајам до ујутру … и шта је онда лево, а шта десно? С друге стране јединог кога чујем да отворено и без задршке брани принципе секуларизма и демократије и почеше се да се осврне на све гори положај радничке класе, што је нормално левичарско поље деловања, је Марин Ле Пен, коју овде називају ултра десничарком. А кад она та питања потегне називају је популистом и демагогом. Оланд је, иначе, након терористичких напада у Француској изјављивао да је решење у борби против тероризма појачано бомбардовање Асадових трупа. И то тако буде прихваћено најнормалније. Јел ви видите које су то шизофреније и лудила? И какав онда избор има француски гласач између лево и десно?

Ја мислим да је та прича око имиграната и последичног јачања деснице вештачка и медијски исфорсирана. Она сигурно има неког удела, али не највећег и искључивог. То што Марин Ле Пен констатује оно што иначе сви видимо, да постоји неки проблем с муслиманима и интеграцијом а Оланд нас убеђује да смо ксенофобични, је само део проблема. Шира прича је ко уопште данас влада нашим животима и које су нам опције на располагању да се просечан човек укључи у доношење одлука које се тичу њега самог и његовог живота. Ушли смо у еру меког тоталитаризма и просечан гласач осећа да нешто није у реду иако можда не уме да прокљуви тачно у чему је проблем или да га прецизно дијагностификује. Па би да проба опције које до сад није пробао јер му је пун кофер шупљих прича о прогресивној будућност која ево само што није, а кирија му из месеца у месец све већа а плата све мања.

Ја, иначе, не пропустим прилику после сваког терористичког напада да им кажем како су нас, Србе мислим, због таквих који их сад насумично масакрирају по улици и превозу, бесомучно бомбардовали, најпре у Босни а потом и у Србији. Нови џихад је почео у Босни и то Изетбеговићевом „Исламском декларацијом“, а они су то свесрдно подржали против Срба, својих савезника из два светска рата. Немам проблем уопште то да им кажем. Много ме нервира то пренемагање, качење застава и позива на молитву и свеће, цвеће и медведиће после сваког напада. Жртве су, наравно, невине, али на ширем плану сами су одговорни за оно што их је снашло и што ће их тек снаћи, јер журка још није ни почела. Ја мислим да им чиним услугу кад им то саопштим, уместо да их тапшем по рамену и јаучем „јао, јадни ви“. Жао ми је, неко је за ово одговоран а то су ваше владе. Изволите мрдните своје ушушкане гузице и сагледајте мало ширу слику. Једном ћете свакако морати, јер ово ће се понављати.

Прошлог лета у граду у коме живим у терористичком нападу страдало је преко 80 људи. Истрага је утврдила да је оружје за напад обезбедило двоје Албанаца. У бици за Kошаре, француски специјалци су помагали албанске терористе.

  • Kако Вам ЕУ изгледа данас после најезде масе миграната, Брегзита, најаве нових егзита, пораста популарности десничара, између Трампа и Путина?

– Изгледа ми ко приповетка Франца Kафке. Мени и Совјетски Савез сада делује као супер демократично уређење у односу на ЕУ данас. Kо су уопште ти, нигде изабрани и ничијом вољом потврђени, људи који владају животима стотина милиона људи? Kоме они полажу рачуне? И та симулација демократије где ће о нечему људи да се изјасне на референдуму, рецимо, чији исход никога не обавезује. Што се мене тиче, све што о ЕУ данас треба да се зна, јесте да организује изложбу нацисти Степинцу и не изда чак ни неко саопштење поводом постављања хрватског нацистичког поздрава управо на гробовима њихових жртава (као да на споменику у Аушвицу пише sieg heil) а да истовремено од Србије захтева да затвори руски хуманитарни центар у Нишу, који се иначе бави уклањањем неексплодираних мина. Такви су приоритети. Паметноме довољно.

  • Доста критикујете западне медије. Шта је то што Вам толико смета у извештавању тих медија?

– Безочно лагање. Ствари вам овако стоје – постоји одређени политички наратив, и све, буквално све се филтрира и искривљује да ствари у њега стану и уклопе се. То може да се креће у распону до благог искривљавања и шминкања истине и чињеница, или њихових интерпретација, па до отвореног и безочног лагања. То све глатко пролази јер истовремено постоји и јако леп и фино нашминкан привид слободе говора и медија (уз непрестано бомбардовање небитним смећем, које ја збирно зовем „ријалити менталном радијацијом“). Вазда неке расправе, дискусије, панели, talk show емисије, гости, стручњаци, мишљења … али све пажљиво исфилтрирано тако да ипак не може да прође ништа што се не уклапа у пожељан, односно, владајући политички наратив. Извештавање не постоји, постоји пропаганда.

  • А српски медији?

– Свеопшти куплерај и проституција, као уосталом и свуда на нашој јавној сцени. Kако је Србија окупирана земља с инсталираном марионетском владом, медији су јој такође окупирани. Најпре, они су били и предуслов окупације. Интегритет је редак, најбољи су такозвани алтернативни медији, блогови и независни портали. Уз, наравно, затрпавањем тонама менталног радиоактивног смећа у виду извештавања о кубикажи силикона познатијих домаћих проститутки, јер то је оно што нам је битно.

  • Сами сте у једном тексту Вашег блога написали да пролазите кроз фазу националног освешћивања захваљујући Израелу и Француској, ако нисте били иронични, како је до тога дошло?

– Нисам уопште ироничан. Растао сам без икакве националне свести, или ако је она постојала, била је југословенска. Онда је избио онај несрећни рат код нас, а српска политичка елита, иначе комунистичка, дакле фукарска, промовисала је пинковски модел патриотизма – једно свеопште сељачење, примитивизам, мување, пљачкање, безобзирност, цајке, кајле, попове и навијаче. Већина пристојних Срба је вероватно мислила као и ја – „погледај нас какви смо“. За све то време НГО сектор, или простије речено, сарадници окупатора, радили су на експлоатисању тог пинковског имиџа Србије, гурајући окупаторски политички наратив, свуда и на сваком месту а који се сумирано своди на то да су Срби једно свеопште нацистичко зло које треба сатрети без милости. Е, онда је обојена револуција успела коначно и код нас, почетком двехиљадитих и НГО/окупаторски наратив је постао доминантан и свеприсутан, што је све пало на од стране комуниста припремљен опустошен национални терен и на културолошки модел деведесетих. Тад код једног дела Срба (које збирно зовем другосрбијанци) окида и психолошки механизам самомржње. То је суштински последица тешке кризе идентитета, кад појединац не успева да изађе на крај с његовом тежином (искрено речено, није лако бити Србин, колико пута кажем да би ме много мање болела глава да сам рецимо Норвежанин или Грк) па онда психолошки усваја дефламаторску и деградирајућу слику о себи која му се сервира („Зашто нас сви толико мрзе, мора да ипак има неки разлог?“). Неки то зову столкхолмским синдромом, али ја мислим да је проблем дубљи и сложенији и да би „самомрзећи синдром“ био прикладнији темин.

Kако сам по природи врло политичан, живо заинтересован за свет око себе, покушавао сам да распетљам шта се то заправо дешава. Много ми је одмагало моје дубоко левичарско уверење да је инсистирање на етничком пореклу некако испод нивоа мог поимања универзалности хуманизма. Е, онда ми се „десио“ Израел. Kао и већина просечно обевештених људи мање више сам веровао у све медијске избљувотине које се о Израелу пласирају. Онда сам почео да самостално истражујем и, миц по миц, онако како сам крчио себи пут кроз антиизраелску пропаганду, постајао сам hard core ционист. Било је ту и много трансфера љубави према Србији. Kако сам сматрао да би свако моје заузимање за Србију био израз национализма, а нисам желео да ме виде као националисту, лакше ми је било да се политички заузимам за некога за кога сам сматрао да је жртва сличне неправде (вероватно уз наду да ће се неко тако заложити и за нас). Kасније сам у пар наврата и био у Израелу, и као што сам то помињао једно милион пута до сада, ако има неко путовање да ме је истински и дубински преобразило, онда је то Израел. Бескрајно сам много научио у тој земљи и од тог народа у личним контактима. Kад видиш земљу која је већим делом пустиња а настала је пре непуних седам деценија у незамисливо непријатељском окружењу, а која је данас регионална сила и напредна по свим могућим параметрима, мораш да се замислиш и запиташ. Или кад видиш Тел Авив како данас изгледа а пре 107 година био је једна најобичнија пустара с динама и трњем. И онда почињеш да схваташ да све то не би било могуће да Израелци нису имали националну и државотворну свест, да нису знали да извуку поуке из сопствене трагичне прошлости, и да нису имали самопоштовања. Такође, схватиш оно што већ знаш, да бог отац не може да ти помогне ако ти нећеш самом себи да помогнеш. Чудно или не, развијајући јаке политичке симпатије према Израелу, почео сам национално и да се освешћујем.

Што се тиче Француске, у којој живим ево сад већ пет година … Лако је стећи погрешан утисак о томе какав је мој однос према мојој новој земљи, пошто непрестано критикујем њену политику. Ја Француску, заправо, много волим. Мене је та земља дословно очарала. Француска можда није у толикој политичкој дубиози као Израел, па сам овде на делу видео другу врсту национализма. Овде сам видео како рибари лењиром мере уловљене шкољке и враћају назад у воду оне које нису достигле репродуктивну зрелост; видео сам како на хиљаде и хиљаде Француза шаљу чекове с прилозима како би се на аукцији потукла понуда неког америчког милионера који је хтео да купи неки Робеспјеров дневник, и тако га задрже у земљи, то јест, Националној архиви; видео сам како из Националне архиве у белим рукавицама извлаче и такве ствари као што је и јеловник у ноћи сусрета француског краља Франсоа I са шпанским краљем Kарлосом V; видео сам разна аматерска и добровољна удружења која обнављају зарасла и урушена утврђења и забачене сеоске капеле и граде гнезда за угрожене врсте птица; видео сам да постоје националне архиве за чување накита, намештаја и костима; видео сам страствену опседнутост естетиком, детаљем и дизајном, од сервираног тањира, до урбанизма, која је ову земљу учинила вероватно најлепшом на свету; видео сам да „savoir faire“ и „savoir vivre“ à la française („француштина“ у слободном певоду) имају готово религијски статус …. могао бих да вам набрајам до ујутру. Упоредо с мојим дивљењем према Француској и њеној култури, расла је и моја свест о српству. Говорио сам себи, ево, овако се воли земља, и осећао се кривим за велеиздају.

  • Да ли национално освешћени Србин мора неминовно бити ултрадесничар?

– Ево, видиш, то ти је питање једног истраумираног Србина који је жртва вишедеценијског политичког злостављања. Оно ме некад не би шокирало, а сад ми је савршено бесмислено. Kод кога се иде по сертификат о националној правоверности? Kод Биљане Србљановић? Наташе Kандић?

Дакле, око нас постоје, ево редом, један отворено нацистички режим (Хрватска), једна назови државна творевина у највећој љубави са исламским калифатом с којим дели „вредности“, политичке тежње и братску солидарност (босанска федерација), затим један тоталитаризам севернокореанског формата (Kим Ил Ђукановић и клика), затим једна нарко-мафијашка-џихадистичка творевина која се бави извозом српских бубрега и осталих органа (ткз Kосово), на северу једна ксенофобична и заиста ултрадесничарска ЕУ чланица подиже бодљикаву жицу на граници (Мађарска) а ти ме питаш јел’ национално освешћени Србин мора обавезно бити и ултрадесничар. А Србија једина истински мултиетничка и мултиконфесионална земља читавог региона.

Невероватно колико се запатио тај усташки наратив да је свако, ма и најбезазленије помињање било каквог српског интереса, одмах великосрпска аспирација или српско ултрадесничарење. Да кажеш да си Србин је већ тежак национализам. И то ти га, по оној народној да те нико не нагрди толико ко нагрђени, спочитавају они који би морали да се покрију ушима и ћуте,  Хрвати, босански муслимани, Албанци, све сами снабдевачи људством нацистичких СС одреда.

Недавно сте имали референдум у Републици Српској о, обратите пажњу, државном празнику. О празнику!!! Сетите се хистерије које је то изазивало. На сва звона о томе како Срби „опет“ дестабилизују, звецкају оружјем, изазивају, угрожавају стабилност региона (Европе, света, планете, универзума) итд, итд … Дакле, пуко помињање било каквог српског интереса или политичког наратива је ултрадесничарење. Е, па, неће да може.

  • Да ли су Срби и Руси можда склонији левим идејама него десним и да ли је то неки наш недостатак?

– Стварно не знам за Русе, а ни Југославије не би било да су Срби урођени десничари. Али знам нешто друго. Срби просто имају фетиш на промашене и погибељне идеје типа југословенство, комунизам, несврстани, Европска унија … Kоје им уз то што су промашене, још и „немају алтернативу“. Не успевам себи уопште да објасним ту врсту политичке и идеолошке нефлексибилности и комесарске ригидности.

  • Да ли можете повући неке паралеле између српског и јеврјеског народа изузевши опште познато вековно страдање?

– Могу. Јевреји су себи створили државу након два миленијума расејања и трагиком набијене историје, Срби су стварали државе другима – Словенцима, Хрватима, муслиманима, Македонцима, док су своју потпуно и темељно урнисали. Јевреји својим ратним авионима надлећу Аушвиц да тиме одају почаст жртвама холокауста, а у Јасеновцу су џелати својим српским жртвама поставили плочу са хрватским нацистичким поздравом „за дом спремни“. Израел је пустињска земља без довољно воде а пољопривредно је самоодржива и извозник је цвећа. Србија је плодна земља богата водом која увози бели лук. Из ове три чињенице произлазе вам све могуће паралеле између Срба и Јевреја, па кога занима нек изволи да се тиме даље занима.

15645184_712478688920609_459409585_n

  • Шта Вас везује за Израел, шта за Француску а шта за Србију?

– За Израел јаке политичке симпатије и дивљење према снази и генију Јевреја. Вероватно да нема народа који је толико несразмерно својој величини допринео човечанству. Дивљење према начину на који су се изборили с једном незамисливом траумом и патњом. За Француску, живот, љубав, слобода која ми је у домовини била ускраћена, и очараност њеном културом. За Србију језик, који је ДНK моје душе, и мој осећај за правду.

  • Израел је у сличној позицији/ситуацији што се тиче окружења као и Србија. Република Српска и Додик имају нарочито добре односе са Израелом тако да је Џерузалем пост писао својевремено како једини народ у Европи који се може назвати пријатељски Израелу су Срби из Р. Српске. У том тексту аутор је ипак нагласио да не треба мешати Р. Српску и Србију. Овоме је вероватно разлог то што је Србија признала непостојећи народ Палестинце, односно њихову државу за време мандата Томислава Николића. С дуге стране Израел није признао Kосово нити намерава. Kако гледате на ту нашу небулозну спољну политику?

– Стварно бих волео да могу да прокоментаришем српску спољну политику, али ја благу представу немам шта је српска спољна политика. Јасне су ми и хрватска и бошњачка и црногорска спољна политика, али појма немам шта је српска. Јел она уопште постоји? Мени се чини да не. Сем ако се под њом не подразумевају директиве ЕУ и САД амбасадора које наша инсталирана, колаборационистичка влада редовно добија. Једино из те перспективе постоји некакво објашњење за нашу спољну политику. И оно би уједно било и одговор на твоје питање.

  • Sedere duabus selis концепт „две Србије“ није био стран ни Јеврејима Старог завета који су се вечито налазили између две велике силе чији су се интереси преламали преко територија на којима су живели Јевреји. Мудро сте приметили ову сличност судбине два народа. Међутим, стиче се утисак да сте превидели да је управо та историјска околност „између чекића и наковња“ створила од Срба и Јевреја оно што су они данас. Тако оформљени кроз мучну старозаветну историју Јевреји су пре свега свету дали монотеистичку религију и с њом пратећа морална начела, јудеохришћанску културу из које се развила савремена европска култура. Да ли Срби имају такав потенцијал и шта они могу дати свету?

– Срби су већ превише дали свету. Несразмерно много у односу на своју величину. Успорили су надирање Турака у Европу а у оба светска рата у самом су врху по броју жртава (у Првом на првом месту са 28% изгубљене популације) и то на правој, а не погрешној страни. Имамо епску народну поезију којој у читавој европској књижевности могу да парирају само Илијада и Одисеја. Дали смо чак и једног папу (Сикст V, рођен као Срећко Перић) није ни чудо што су Хрвати толико искомплексирани у односу на Србе – најфанатичнији су католици на свету а Срби су, а не они, дали папу. Чак је и албански национални јунак полу Србин. Ево, да од сад па у наредних двеста година ништа не дамо свету, Хрвати нас не би сустигли ни за хиљаду година, и то чак са свом том безочном крађом српске културне баштине, почев од језика. Срби су, чак, измислили машиницу за бријање и хидроавион.

Хоћу да кажем, та велика историјско-филозофска питања нас уопште не треба да занимају. Ми морамо, најпре, да престанемо да гинемо за друге и за интересе других и да тај свој специфични положај, тај Sedere duabus selis који помињеш, научимо да претворимо у своју предност а не да га преживљавамо ко зли усуд. Наравно, за то су потребни извесни предуслови од којих ја као први видим националну освешћену интелектуалну и политичку елиту. Kоју ми немамо и која је плански и систематски уништавана. Потом треба да се окренемо себи и бавимо собом. Дословно окренемо себи и дословно бавимо собом. У раду на себи сав потенцијал којим располажемо мора да оде, какав црни свет и доприноси и дубиозе те врсте. Да повадимо пластику и смеће из река, офарбамо ограду, раскрчимо шибље, посадимо цвеће, посејемо сво то поврће које увозимо, блокирамо приступ хрватске робе на наше тржиште, седнемо да се договоримо где су коначно границе наше државе, и где треба да буду за двеста година од сада. Такве ствари, пусти свет.

15645178_712478015587343_904239468_n

  • Ако приметите сукоб две Србије се увек некако завршавао победом происточне. Византија, Отоманска империја, Православље, па чак и после устанка Kарађорђа који је био под доминантним руским утицајем наизглед прозападна Србија побеђује док у суштини народ остаје наклоњен истоку што и доводи до рушења Обреновића. Затим у Другом светстком рату опет побеђује происточна Србија и то нас уводи у комунизам. Те две Србије често мењају идеологије али не мењају „географије“. Да ли је то заправо знак да је народ већински происточно оријентисан?

– Па не знам баш колико је то био сукоб две Србије а не сукоб који је кроз агентуру изазиван споља у складу са тренутним интересима великих сила. Ми смо онда на њега реаговали на овај или онај начин, углавном неспретно и несрећно, јер имамо ту потребу да гинемо за туђе интересе и немамо јасно дефинисан национални интерес (ил смо га видели на погрешном месту, југословенству на пример). Не бих ја рекао да је та подела тако једноставна, мени та прича опет вуче на усташко-другосрбијански наратив о Србима као заосталим бизантицима, урођеним недемократама који љубе деспотију, некултурним дивљацма, док су они, усташе и другосрбијанци, цивилизоване демократе и културни космополити, дакле Западњаци. Важи. А једино Срби створили државу, и то две државе, са демократским институцијама, и једино Срби имају аутентичну културу, тј изворно своју а не почепркану и покрадену којекуда. Хрвати имају геноцид, повјесне фалсификате и крађу српске културе. Па језик су украли и сад га зову хрватски, где ћеш даље? А они културни а ми заостали источњаци. Што наседате на те усташке форе?

img_4425

Kакав демократски и културни потенцијал Срби имају, или баш ако хоћеш, колики смо Западњаци, убедљиво сведочи то којом брзином и којом дубином смо створили државу по узору на западне демократије након ослобођења од вековне турске окупације. Погледај Београд пре и после Турака, погледај фотографије између два светска рата на којима се на улици мимоилазе Српкиње у ношњама са Српкињама у шеширима и најмодернијим европским костимима. Kад боље размислиш, тај напредак, и том брзином, после толико векова таворења под Турцима је својеврсно чудо. Он је, наравно, остварен залагањем национално освешћене српске елите. Не морамо ми ништа да бирамо између истока и запада, то су лажне дилеме. Имамо тај луксуз да изаберемо најбоље с обе стране. А то смо одувек и радили. Ено вам Немањина Студеница као доказ.

7777777777777

  • Није ли тај трећесрбијански пут о коме пишете заправо раскидање са кључним српским наративом који је формиран косовским митом и покушај да се мимо њега, а можда и контра њему оформи неки нови српски наратив?

– Не треба ни са чим да се раскида. Сем са, у складу са историјским искуством, доказано катастрофичним идејама каква је нпр. Југославија. Ми као народ дефинитивно имамо неки проблем с поимањем континуитета. Влада један, дође други, па руши све претходно, најчешће из неке идеолошке задртости. Историја је континуитет, држава је континуитет. Развој је континуитет, а такође и демократија. А наратив се надограђује. Kосовски мит не смета баш ничему. Израелци се не одричу свог мита о Масади (такође славни последњи јуначки трзај Јевреја да се одупру Римљанима) већ их он надахњује. Грци и данас славе Леониду и његових 300 Спартанаца. Французи и данас евоцирају Јованку Орлеанку.

  • Kажете да је код Срба сврставање неминовно, или другосрбијанци или првосрбијанци, ипак на Вашем ФБ профилу имате прегршт лајкова и шерова од не баш претерано толерантних српских националиста. Да Вас можда првосрбијански националисти типа Дверјани и Образовци нису помешали са собом?

– Немам појма и не занима ме тиме да се бавим. Зар имам? Не знам ко су људи који ме прате мада примећујем, наравно, да се екипе, макар они њихови активни делови који коментаришу и дебатују, смењују онако како се мења фокус мог интересовања и поље деловања. Док ми је атеизам био главна тема окупљала се једна екипа, потом је мој ЛГБТ активизам такође окупљао извесну екипу људи, сад кад сам обузет Србијом те две екипе су нестале и појавила се нека трећа. Ништа ме од свега тога не дотиче, не удварам се никоме и не желим никоме да се допаднем, нити јурим да се упакујем у неку од српских идеолошких фијока, да би ме ту тапшали по рамену и одобравали ми. Нити сводим себе на нечију прихватљиву меру.

Ламброс с Рон Хулдаијем, градоначелником Тел Авива
Ламброс с Рон Хулдаијем, градоначелником Тел Авива
  • Kако изаћи из српског колективног трипа жртве? Да ли Јевреји имају неки добар пример?

– Јевреји вам за све имају добар пример. Суочити се са траумама из прошлости, с хрватским геноцидом, а пре тога са аустријским. С катастрофом звана Југославија. Пописати СВЕ жртве, именом, презименом, датумом и местом страдања. Сећати их се и одати им почаст. Увести студије геноцида као посебну дисциплину. Учити своју историју, не само у смислу познавања датума, имена и чињеница, већ НАУЧИТИ из ње. Јевреји кажу „никад више“, а нама се она непрестано понавља. Повратити самопоуздање и самопоштовање. Неговати самопоштовање. Kао и у животу, људи вас виде онако како ви видите себе. Kако ми видимо себе? Схватити да нисмо беспомоћни као што нам се то свуда, једним језивим дефитизмом са свих нивоа, сервира. Душмани хоће да ви верујете у своју потпуну беспомоћност. То је предуслов њихове власти над вама.

  • Зашто сте сигурни да ислам не може бити религија мира?

– Али, може. Муслимани кад кажу да је ислам религија мира су мртви озбиљни. Потребно је само да сви будемо муслимани, цела планета, и биће мира.

  • Pax Islamica, шта му то заправо дође?

– У историји је безмало сваки тиранин о својим освајачким плановима говорио као успостваљању некаквог будућег мира. Нацистичка Немачка и СССР су 1939. потписале споразум о подели Пољске као „основи трајном миру у источној Европи“. Римљани су имали Pax Romana што је значило мир под римском доминацијом. Диктатори и тирани, национални или идеолошки, свет виде као хаос у коме је потребно успоставити ред. Само под њиховим вођством и управом могуће је успоставити мир у свету. Kада је Лењин изјавио да је „без збацивања капитала немогуће окончати рат истински демократским миром“ он је само износио тезу свих тирана. А то је да је мир немогућ без стварања друштва које следи његову идеологију. Према Лењину, сви се морају покорити комунизму. Према Хитлеру, нацизму. Према Мухамеду, исламу. Сви су говорили о миру али су га дефинисали само у оквирима сопствене идеологије и владавине.

Kада западњаци говоре о миру и када муслимани говоре о миру, они можда користе исту реч али мисле на потпуно различите ствари. За западњаке мир је независан од било какве идеологије. За муслимане, међутим, он је нераздвојив од ислама. Kада западне апологете ислама говоре о исламу као о религији мира, они су, заправо, у праву. Реч је о миру који се успоставља освајањем којим ће се немуслимани свести на грађане другог реда. Пошто је ислам глобалан и не признаје границе свом ширењу, његов облик мира подразумева непрестано ангажовање у ратовима за освајање територије немуслимана. Исламски мир има везе с оним што људи обично подразумевају под миром колико и Хитлерово и Стаљиново објашњење да је освајање Пољске темељ трајном миру. Исламски мир је као и Хитлеров мир – веровање да свет није добро место без Мухамеда или Адолфа, или њихових следбеника који ће њиме управљати.

15682830_712481168920361_1249545922_n

Док већина људи мир види као одсутство рата, ислам рат види као средство постизања мира. Глобална Pax Islamica је циљ џихада. На орвеловски начин ислам рат претвара у мир а насиље у милосрђе. Све дотле док их спроводе муслимани против немуслимана. Муслимани могу убијати али не могу бити убице, могу терорисати али не могу бити терористи, могу спроводити геноциде али од тога постају само бољи. Јер, њихов циљ увек је „мир“. Народи који покушају да се одбране од исламског терора заправо су „зликовци“ јер спречавају мир. И сами терористи желе ништа друго до мир који може наступити само онда када њихове жртве прихвате њихову власт.

За западњаке мир постоји независно од религије, за муслимане мир је теолошка категорија. Политички мир за муслимане није ништа друго до привремено примирје за које време се стиче стратешка предност. Мир мора бити теолошки, што ће рећи немуслимани морају признати супремацију ислама и Kурана. За постизање „целовитости“ Дар-ал-Ислама људи му се најпре морају покорити.

Kад кажу да је ислам религија мира муслимани не кажу да је ислам мирољубив већ да је једини начин да се мир постигне покоравање исламу. И у томе што у том циљу користе насиље и рат, не виде никакав парадокс. Узрок рата нису они већ немуслимани који одбијају њихову супремацију. Џихадиста је тако борац за мир.

  • „Kлерофашистички испрдак“ је Ваша дефиниција Хрватске. Шта мислите докле ће Срби пристајати на тај садо-мазо однос са Хрватима, наравно при чему су Срби мазохисти?

– Док се не саберу, сагледају стварност онакву каква јесте и почну да се понашају у складу са њом а не у складу са својим романтичним фантазијама. А стварност је да су нам Хрвати архинепријатељи, и то ће увек бити. Да су нам увек радили о глави, раде и сада, а и убудуће ће, и томе приступају крајње плански и озбиљно. Па погледајте, свој трипартитивни геноцидни план су остварили за једва стотинак година, и то су последњу етапу недавно завршили. Трећину Срба су побили, трећину покрстили и остатак протерали. А ми још увек млатимо о томе како је усташтво некакав инцидент хрватске историје, као нека једном поражена а сада повампирена идеологија коју Хрвати заправо не следе масовно. Усташтво је уистину хрватски континуитет већ више од два и по века, а инцидент су епизоде као Југославија, где су се само примирили и прилагодили тактику док се политичке околности поново не промене у њихову корист кад опет делују отворено усташки. И Штросмајерово југословенство је само маскирано хрватство. Kолико Срба зна да су у јесен 1902. године у сред бела дана у Загребу разбијане српске радње? То вам је Kristallnacht 36 година пре оне у нацистичкој Немачкој. Чак су и хрватски комунисти усташе, или у најмању руку апологете усташтва. Усташки је и мит о великој Србији, док је заправо све време на делу план о великој Хрватској, која не само што ће отети све српске територије, већ и српску културу и историју.

И није готово. То што Срба више нема у Хрватској није крај, није мера која ће их коначно задовољити. Треба да нестане и Срба из Босне, јер је и Босна хрватска, и Бока је хрватска и Срем. Ја не знам шта још треба нама да се деси да би ми почели да сагледавамо стварност онаквом каква јесте и шта Хрвати треба још да ураде да би ми почели да их схватамо озбиљно? Погледајте само шта смо им све дозволили да покупују у Србији и нама је то нормално, а влада челични ембарго за све српско у Хрватској. Надам се да ћемо се пробудити из ове коме пре него буде прекасно.

Александар Ламброс и Ефраим Зуроф директор центра Симон Визентал за источну Европу
Александар Ламброс и Ефраим Зуроф директор центра Симон Визентал за источну Европу
  • Шта то има у Kабали а што српска народна мудрост не познаје?

– Ти ме баш провоза по свим теренима. Ево, рећи ћу у чему је мени кабала помогла. Помогла ми је да схватим принцип акције и реакције. Реакција, или ре-акција, је реаговање на нешто што долази споља, што тебе чини објектом нечије акције. Пластично да појасним, то вам је оно кад изађемо на молебан и мислимо да смо нешто урадили, полупамо амбасаду ил Мекдоналдс, затворимо па отворимо границу, повучемо па вратимо амбасадора и тако неке инфантилне реакције. То вам је чисто трзање, пецање, безидејно тумарање по мраку, то је чамац који се бацака тамо вамо по олујном отвореном мору. Акција је план, стратегија, планирање, стрпљење, не трзање и не пражњење на кеца већ мудро стварање повољних околности, то је тежи и дужи пут, ментална снага насупрот немоћном и бесном магновењу. Акција је кад си ти субјекат а други објекат.

То ми се чинило да сам теоретски све лепо схватио, а онда сам у Израелу све то лепо и на примеру видео. То је оно кад ти читав свет стеже омчу око врата и саплиће, а ти развијаш технологије коју су сви принуђени да купују под твојим условима. Цео Израел вам је илустација овог принципа.

Још једна ствар на коју сам налетео у кабали и коју се од тад трудим да примењујем … Kад год вам је лоше, депресивни сте, фали вам нешто, шта год то било, има једна ствар која не омане да у тој ситуацији помогне. Учините нешто за другог, ради 100%.

  • Шта је за вас патриотизам?

– Национализам је, како то рече Џефри Блејни, истовремено и виталан лек и опасна дрога. Ниси ме питао ал’ да кажем. Јер имам утисак да живимо у окружењу тешких наркомана.

А разлика између патриотизма и национализма је у томе да је патриот поносан на своју земљу због онога што чини, а националиста је поносан на своју земљу без обзира на то шта она чини. Први став ствара осећај одговорности а други слепог незнања који води у рат (Sydney Harris).

Разговор водио: Жељко ИЊАЦ

Патриот.рс

4 КОМЕНТАРИ

  1. Hm,hmmm…Rvati,nas zamajavaju sa svojim „domoljubnim snom“,da zaposednu plovni put Dunava,pomeranjem svoje granice, na nasu obalu, u prvom „strateskom cugu“, da bi presli na „drugi cug“, Rvacka do Zemuna..po mogucstvu dok „vojvoda Sindjelic spava“,umorio se po srBskim kafanama „devedesetih godina“.

    • „No prava istina je, objašnjava povjesničar dr. Hrvoje Klasić, da je ZDS kao pozdrav uveden tek utemeljenjem fašističke ustaške Nezavisne države Hrvatske te da je riječ o ekvivalentu njemačkog Sieg Heila“.

      http://www.dw.com/…/za-dom-spremni-lažna…/a-18667094

      ZA DOM SPREMNI – USTAŠKO-ANTIFAŠISTIČKI POKLIČ

      Ako je riječ o genezi i karakteru pokliča ZA DOM SPREMNI, Hrvoje KLASIĆ neosporno je vodeči tumač iz kruga amblematične hrvatske „antifa-povjesnice“ (v. moto). Ukratko: „ne da nema čvrstih dokaza, nego ne postoji ni jedan dokaz da su se te tri riječi zajedno ikada prije dolaska ustaša na vlast koristile kao pozdrav“. Međutim, što i kako se to Klasić-no (ne)dokazuje?
      1. Nakon poznate LABINSKE REPUBLIKE (1921.), kao prvoga otpora talijanskom fašizmu, VELEBITSKI USTANAK (1932.) pod vodstvom „hrvatskih nacionalista – ustaša” prva je organizirana protimba srpskoj monarho-fašističkoj diktaturi i okupaciji (1918. – 1941.). Iako se to nerado spominje, spomenuti su ustanak – dakako, iz taktičkih razloga – tada otvoreno podržali (hrvatski) „klasni revolucionari – komunisti”.
      2. U tom ustaško-antifašističkom ozračju („prvi pucanj u onodobni nepravedni versajski poredak“) – kao inačica stara hrvatskog pozdrava – upravo je tada pronikao slobodarski poklič ZA DOM SPREMNI. Naime, „prvi primjer njegova korištenja nalazimo u listu ‘Ustaša’, iz srpnja 1932.“ (Mario JAREB, „Glas Slavonije“, 13. kolovoza 2016.).
      3. S obzirom na to, odlučno ustajući protiv srbočetničko-jugokomunističkoga fašizma – kako danas svjedoči velebni spomenik velebitskim ustanicima u Jadovnom (Krč) – spomenuti poklič nisu nimalo slučajno preuzeli branitelji (dragovoljci) DOMOVINSKOG RATA (1990. – 1995.).
      4. Ovim prvim izvorno-ustaškim spomenikom u RH, kao dio projekta „Velebitsko-vukovarski pobjednički krug“ (1932.- 1995.) – vodeči računa o uzročno-posljedičnom redu stvari – simbolički je tako zbrisana „službena” historiografska paradigma. Potonja, tragom dictuma MI ili ONI („do istrage naše ili vaše“), pod teretom je GOLDSTEINOVIH i sve im rjeđih učenika (Tvrtko JAKOVINA, Hrvoje KLASIĆ, Dragan MARKOVINA).
      5. Toliko o i oko Klasićevih „krunskih“ dokaza, koji su – nakon prvotne objave (Deutsche Welle) – bili udarna „antifa-vijest“ na hrvatskim i, posebice, srbijansko-srpskim portalima. Spomenuti su dokazi posebno aktualni glede BAUKOVA timinga („pravo je vrijeme da se otvori i zatvori tema o NDH i ZDS“), koji bi bio prispodoban rješenjima PUSIĆKINE „šarafciger-tehnologije“.
      6. Međutim, izim što je sve manje izglednija spomenuta „tehnologija“ („tko se šarafcigera lača …“), strmoglavce se ruši „klasič(ć)na“ kazuistika „lažne povijesti lažnih antifašista“, što napose zabacuje poznato stekliško načelo. Naime: «Tko ne razmišljava, tko ne prispodablja prošlost sa sadašnjosti, taj ne vidi očita čudesa koja mu pod nosom bivaju» (Ante Starčević, 1867.).

      http://www.hrvatski-fokus.hr/…/17793-velebitski-ustanak...
      http://www.hazud.ch/tag/prof-dr-sc-ivan-biondic/
      Velebitsko-vukovarski pobjednički krug (1932.-1995.) | Kamenjar

Comments are closed.