Драган Коларевић: КОМЕСАРИ ЗА ДЕЗИНФОРМИСАЊЕ ЈАВНОСТИ

Драган Коларевић: КОМЕСАРИ ЗА ДЕЗИНФОРМИСАЊЕ ЈАВНОСТИ

Записи из Џумбурије

ПОДЕЛИ

Једино што је беспрекорно функционисало у самоуправном социјализму, далеке а пријатељске Републике Џумбурије, била је производња лажи и непријатеља. То се причало по џумбурским кафанама седамдесетих и осамдесетих година 20. века. Тада се владало лажима. Цео процес контролисала је служба за дезинформисање. Сада се лажи зову истина, вести или прича како то кажу неке телевизије. Вест дана је постала прича дана.

Службе за дезинформисање јавности регрутовале су активисте из редова кафанских галамџија. Један од услова је био да су у питању компромитоване личности. Или су ухваћени у лоповлуку, или су постали ноторни пијанци, или зависници од других опојних средстава… Активиста, на пример, није смео да заврши факултет. Касније је могао да буде и професор факултета без дипломе, али то је било само у посебним случајевима.

Такође је било пожељно да му је неко из фамилије био истакнути „сарадник окупатора“, или му се то подметне. А шта да кажемо о деци реакције и труле буржоазије. На разне начине се ширио основ за уцене, такви људи били су темељни ослонац служби за дезинформисање јавности. Деца „џумбурксих моћника“ у тим популарним „кољективима“ била су некорисна јер ништа нису радила, била су неваспитана, лења, имале језик дужи него што треба, а примала су огромне паре на конто заслуга њихових родитеља у револуцији и борби за слободу, мада су у суштини биле штеточине. Али штеточине заслужних другова.

Кафане су проглашене за најважније џумбурске институције. У атмосфери кафанских досетки и галаме школовани су и селектовани дописни, ванредни и редовни чланови Свечаних академија. Све институције су попуњаване тим кадровима. У тим процесима велики допринос дали су поједини келнери и шефови сала који су, осим што су цинкарили, поткрадали пијане госте и крали им гардеробу и на тај начин долазили до финансијских средстава која су убризгавана у индустрију лажи и дисидената.

Лажи из центара за дезинформисање су се прво пласирале у кафане, потом у партијске организације па у штампу. Тим путевима је дух кафанских галамџија продирао у народну свест и институције система.

Други ослонац социјалистичког самоуправног друштва Џумбурије били су непријатељи које је режим производио и пуштао у промет као дисиденте. И они су такође бирани по критеријумима компромитације – било њихове, било њихових родитеља.

Задатак тих лажних дисидената био је да по ресторанима, затим на трибинама по домовима културе, центрима за културу, радничким универзитетима и сличним местима критикују поредак и дневнополитичке потезе актуелних моћника. Наивне, који би се придружили том критичком мишљењу и изражавању, лажни дисиденти би одмах, по службеној дужности, пријављивали тамо где треба и тај, односно ти, најебали би, брале мој. По принципу што се бавиш крај Џумбурске Мораве кад не знаш да пливаш.

Провокатори служби били су врло активни у разним организацијама које су се тобож бавиле заштитом права на слободу мишљења и изражавања, људских и сличних права. Суштински задатак им је био да региструју и документују доказе против оних који наивно мисле да могу променити на боље постојеће стање или спровести било какав помак у друштву који би појединцу донео бар мало слободе. Данас су такви кадрови јунаци демократије, традиције и либерално левичарског криминализма. Краду и пљачкају немилице, за себе, за старе и нове газде, а људи их жале. Они и данас доминирају јавним простором. Патолошки лажови, клептомани, манијаци, зависници од дроге и алкохола, силиконска елита залуђују плепс Џумбурије, слуђују старе и младе. Преплавили су медије у разним костимима и маскама. Они не знају да је Британија одлучила да напусти ЕУ, још увек очекују да на изборима победи госпођа Клинтон, да поново броје гласове, да се Калифорнија оцепи, да електори гласају за Хилари…

Свет је пред великим променама, грађани Џумбурије су забринути за своју судбину, желе да знају у ком правцу и смеру ће се кретати те промене.

Комесари службе за дезинформисање јавности и не знају да ће доћи до промена, они говоре оно што им је мило да чују.

Институције система, попуњене таквим кадровима, експертима и старлетама не функционишу. У кључним моментима оне немају одговор ни на једно питање од општег или посебног значаја. То је сасвим нормално јер су оне и основане да на функционишу. Џумбурија је срећна земља која функционише као реформисана транзициона друмска кафанчина у бестрагији.

Производњом лажних институција, лажне културе и уметности, кича и шунда, лажних величина „светског угледа“, успели су да спрече било какав облик организовања људи који би им омогућио да учине нешто добро за себе и за друге.

Када моћницима затребају институције, схвате да су им некорисне, да делују супротно од онога због чега би требало да постоје, уместо користи доносе само штету, велики су  трошак за сиротињски народ. Националне величине су фолиранти, лажни митови, балон напуњен лажима, који се обичном иглом пробуши и прсне као свака лаж. Тек тада моћници кукетају, пренемажу се и плачу, очекују да их народ Џумбурије жали, али је касно, већ одавно касно.

Драган КОЛАРЕВИЋ

2 КОМЕНТАРИ

  1. Hm,hmm..pa, moze se reci da je tako, a, bili su „ljisice“, pa je na primer,Vuk Draskovic, u nedostatku „saradnika okupatora“ u porodici,kao vaznu „komponentu“, ozenio ono zlo iz „neugledne cetnicke porodice“, inace komsinicu kucaj pop Maca, i tako sebi, porodici „otvorio,sva vrata raja“, samoupravnom odlukom, radnickog saveta COMPANY CIA.

Comments are closed.