Зејнел Зејнели: Ширење КОСОВСКЕ илузије и раздори интереса

Зејнел Зејнели: Ширење КОСОВСКЕ илузије и раздори интереса

ПОДЕЛИ

Нова година је, а и Божић. Пљуште честитке са свих страна, оцене о резултатима задовољном народу. Како то, да се нико не сети да упути бар неку реч, да макар помене Косово и народ који тамо живи. Да осети да се њега неко ипак сетио. Нико. Уосталом, на тај „географски“ појам, на ту некадашњу „фусноту“, на „бригу“, на „наше Косово“, одавно се заборавило. То је доказ да је брига о Косову одавно изветрила да се преселила у Брисел и Вашингтон, а да су остале само пароле и илузије.

Зато ваљда из Београда према Косову није упућена никаква честитка. Ваљда се очекивало да Србима честитку упути неко из Брисела. Али, ни они се нису сетили сем званичника републике  Косово.

Косово је увек било права „Мека“ остваривања интереса владајућих структура и свих оних које су те владајуће структуре именовале и постављале. Од Тита, деведесетих година и до дана данашњег, готово да се ништа  није променило. На питању Косова стваране су каријере, губиле позиције, стварало се богатство, распадале коалиције и добијали избори, а овде нећу говорити о неиспуњеним обећањима и великим речима. Косово је било извор и свеколиког патриотизма. Сви они који су имали неки интерес, били су слепи послушници власти, све дотле док су глатко остваривали своје сопствене интересе, док је њима било добро, а све у име народа и државе, коју представљају. На Косову су по први пут изникли прави народни лидери, које је народ сам бирао на скуповима, што тајним што јавним. Били су то прави народни трибуни, за којима је народ ишао и које је слушао, све док се нису појавиле вође, а трибуни кренули за њима верујући да ће својим ауторитетом помоћи да се реше тешка питања, а Косово је заиста било тешко и да ће се послушати њихове сугестије и предлози, који су потицали од народа, а који је знао најбоље и Косово и Албанце, а и они њих.

Појединци после разлаза деведесетих, који нису успевали да одбране ни своје куће, као избеглице постали су најагилнији браниоци и патриоте када је одбрана Косова у питању; на пристојној удаљености, а све ближе вођама, а све даље од народа. Народни лидери су заборављени, јер су постали сувише моћни, са народом који их је слушао, а којих су се политичари помало и плашили, па су тако склапали пактове са народним изабраницима све дотле док они нису задобили поверење на изборима и ојачали своје позиције. Лидери су један по један нестајали.

На Косову су се добијали избори, али и губили. Добијали су се силним обећањима и паролама. „Не дамо Косово“, „Косово је Срце Србије“. Затим су неки нови људи, патриоте, избацивале пароле да је „Косово Српска земља“ и да ће тако и остати. Пароле о непоколебљивом патриотизму у одбрани суверенитета и територијалног интегритета. „Косово никада Шиптарско“, „Стоп великој Албанији“, „Косово је Србија“, говорило се о победи која је остварена над свим светским силама, о одбрани Косова, ако треба и оружјем… А после парола „И Косово и Европа“. Па затим о поништењу свега што су претходници потписали или нису, свеједно, јер народ о томе никада није обавештаван. Ма ко може да се више сети свих парола и обећања. Најгоре у свему томе је што се још увек у много тога верује, следећи логику партијског патриотизма и одбрану партијских ставова по сваку цену. Некада се бранила територија, а онда су превагнуле партије, а територија почела да губи. Како је време пролазило, они који су остали на Косову све су више увиђали да су обећања празна, да је патриотизам лажан, да су у све укључене и уцене и давања, која и данас превазилазе могућности Србије, чак се улаже у инфраструктуру, безинске пумпе, станове, откупљују куће. Све ради тога да Срби остану на Косову. А и многи су се богатили, а они који одлучују више нису и сви са Косова. Плате су даване непостојећим начелницима округа, непостојећим председницима општина и градова, директорима. А неки су се ни криви ни дужни, нашли на платном списку, једном од многих.

То ме је подсетило на некадашње време када се и те како улагало на Косову да би се умириле албанске страсти и њихова залагања да ова некада српска покрајина остане у саставу Србије и некадашње Југославије. Чак се Албанцима давао и посебан додатак за знање албанског језика. Чак је и отворена граница према Албанији не би ли видели сами Албанци каква је то земља, и не би ли схватили да боље земље за њих нема од Југославије и Србије. Требало је осамдесетих да се на Косову изгради зграда Покрајинског комитета СК, па зграда великог позоришта и зграда опере. Све ради тога да Албанци виде колику бригу води држава о њима и да би се на тај начин одвратили, млади пре свега, од својих сецесионистичких ставова. Данас, а и последњих двадесетак година не размишља се о тако велелепним објектима, али се улаже у кадровску структуру, ону стару и неку нову, која појма нема ни о Косову ни о Албанцима. Данас се опет даје новац, по потреби избацују друге пароле, ово је карактеристично време прелетача којих деведесетих није било; ово је време давања, време задовољавања, именовања, плаћања, обећања, црвених линија, неуспелих председничких резолуција, поглавља, просперитета, нових израза, гурања у систем нове балканске државе у чије се јачање у стицању државности на свим нивоима улажу ауторитети и послушнички менталитети, сеје се магла за  бесперспективност. Данас је нормално да Србин има личну карту Републике Косово, возачку дозволу и сва документа, да се избори држе по Уставу и закону те републике против које се борба водила од Дреничке побуне 1945., па све до Дреничке понуне 1995. године, када је дилема Република или покрајина разрешена 1999. године, 2008. започела а 2013. запечаћена у Бриселу уз осмех и поруку да Косово никада неће бити република, да Косово остаје територија Србије и да се неће разговарати о угрожавању територијалног интегритета и суверенитета земље Србије о победама које су се низале, а Косово је било све даље од Србије, а једини низ који је остао су бројеви поглавља од 1. до 35. Историјски, од Тита  на овамо нико није учинио више од оних који су ради мира у региону, сопствене перспективе, пута у ЕУ, учинили више за Албанце и за Косово, од данашњих бранилаца суверенитета и продаваца  магле, од којих неки још увек говоре да су и Албанци „наши грађани“, који су као такви добили на стотине хиљада српских личних карата, па самим тим и сва права која следују свима у Србији, без Косова од дечјег додатка, до социјалних и других давања, здравственог осигурања…

Од свег тог лажног патриотизма и  нереалних обећања, многи су напуштали Косово, док га коначно нису напустили готово сви, а они који су остали сконцентрисали су се, углавном на север. Најпре су отишле патриоте, функционери, а старе патриоте и лидери замењени су новим, а ови другим; како се власт мењала, ако би којим случајем засметали, наводним српским интересима. Срби на Косову који имају ауторитета, који су тамо рођени и у које се веровало су скрајнути, а дошли су нови лидери разноразних занимања и порекла, неки су променили партијску припадност и идеологију која се данас на Косову зове „новчаник идеологија“. Способност, идејност није била више на првом месту. То је потиснуто и замењено партијским патриотизмом, нарочито послушношћу и оданости, пре свега, а при том није ни било важно ко је одакле, ни образовање нити искуство. Може да се буде вратар, ватрогасац, полицајац, учитељ, наставник, кафеџија, факултетски образован, а можеш да будеш и из било код места, а по могућству не и са Косова. Оданост партији и испуњавање зацртаног, макар све било губитнички, била је најбоља препорука за очување српских интереса на Косову, суверенитета и целовитости државе Србије.

Како су се сви ти шарени интереси и разноразни ликови осетили угроженим, или како је неко хтео да буде јачи и од најјачег, како су престали да се поклапају интереси, не они политички, настао је и раскол. Свима је јасно да Вулин није могао да постави свог министра уместо претходног или да врати своје у институције  Републике Косово. Нити су неки министри могли да се врате на своја радна места у  влади Републике Косово, где им је послодавац  премијер Републике др Иса Мустафа, уколико негде није донета таква одлука, уколико некакви интереси нису почели да бивају угрожени, нити се мост на Ибру отворио, нити се зид рушио, а да неко није знао и спровео. Нити су они тек тако напустили институције републике Косово.

У ових неколико година, готово да се ништа није променило. Само људи који данас бране бриселске договоре. Покрајински парламент и радна места су некада напуштали Албанци, данас Срби. Разлика је у томе што је њима из Вашингтона речено да то ураде, а данас из Брисела да се Срби врате. Ипак, највећа промена је што је Косово коначно постало република. Може ко год хоће да то негира, да сваки потпис у Бриселу проглашава победом, компромисом, чињеница је да је Косово све више држава. Ако сагласношћу Србије добије  међународни позивни број, само наивни могу да поверују да је то дато „географској области“. Српски МТС  ће добити лиценцу која ће трајати две године, поставиће своје антене на 30 локација и то нове, коришћење ће плаћати и то Косовској агенцији за поштански саобраћај, а све ће бити у складу са Уставом и законима Републике Косово. МТС  ће се регистровати у Косовски систем, а регистроваће и све своје преплатнике. То је свакако нова „победа“ која  ће јачати косовску државност. Уосталом као и све претходне око интегрисане царине, диплома, полиције, судова, униформи, катастра, личних карата и пасоша, регистарских ознака, печата, учешћа на изборима по Уставу и законима Косова, учешћа у свим структурама власти републике Косово, полагање заклетве да ће бранити Републику Косово… Учешћа Косова у многим међународним институцијама у спортским организацијама, а уз то, огромна је подршка новој балканској држави од стране ЕУ и Америке, које ту државу јачају на све начине, уз српски потребни корак ка њима по систему ми вама ви нама. Нама, само за отварање пута ка Европи број, вама део тапије.

Повремено се народу према потреби улива нада оштрим речима, Заједницом српских општина, улагањем пара у неке објекте и инфраструктуру, насеља, можда ће се градити и фабрике, што ће све остати на Косову, за две или пет година, за деценију или две. Све што је грађено у време Тита од фабрике радијатора, дувана, аутомобила, уља, амортизера, рудника, ТЕ, путева, канализације, водовода, централа, стамбених зграда… Све је остало у Републици Косово. Све што је улагано у милионима евра, пре и после  октобарске револуције, а није мало, па макар били и темељи, све је остало Косово републици, и тако ће све оно што буде изградила ова, или нека друга власт остати на територији републике Косово, чија се државност све више јача, иако многи живе у контејнерима, или се хране у народним кухињама. Реч је о Србима, свакако. Сви који мисле да ће бити другачије суочавају се са Бриселом, ЕУ, Америком и многим земљама. А све лако решавају. Једноставно одуговлаче наш пут у ЕУ или запрете одлагањем отварања поглавља, а како је наш пут  безалтернативни, нижу се договори и споразуми са Косовом, које има моћне и јаке пријатеље. Заиста искрене, што се у ових 17 година од бомбардовања показало. Албанцима су они који су са задовољством наредили бомбардовање, рушење и убијање и посејали осиромашени уранијум, донели републику, а ти исти нама су искрени пријатељи, који саветују и од којих учимо и отварају нам пут ка Европи.

Тако ће бити и са ЗСО. Ако неко говори да ће имати извршне функције, да ће се ту уградити нешто од остатка Србије, није у праву. Не једном је речено, да тако неће бити. Све ће бити у оквиру Устава и закона Косова, као што су били избори, министри, посланици, судови, полиција, буџет…

Илузија ће ипак трајати и добијаће на замаху. Већ је почео да се руши зид у северном делу Митровице, тако су објавиле новине. Нико се није љутио, нико никога није звао на разговор, као пре неколико дана када су Карић и Динкић постали слободни људи. Први је у коалицији са владаоцима, а други, ако се не варам, пре слободе постао је мост између арапских земаља и Београда. Неко ће рећи да ово нема везе са оним што је тема овог текста. Нема, али има везе са илузијом да ће се нешто ипак догодити у вези са Косовом.

Зејнел ЗЕЈНЕЛИ