Александар Вујовић: Поруке из 2016

Александар Вујовић: Поруке из 2016

ПОДЕЛИ

Ако глобална политичка матрица још увек није трајно измењена, психолошка дефинитивно јесте

„Традиција није у обожавању пепела него у примопредаји ватре“
Густав Малер

Повратком српске делегације из последње посете Москви, приликом које је уговорена прва озбиљнија модернизација српске ратне технике у последњих 40 година, у Србију је стигао први зрачак светлости мултиполарног света. Иако се о глобалном поретку заснованом на апсолутној доминацији једне силе – чију снагу и бруталност је међу првима осетила наша земља – у свету одавно говори у прошлом времену, Србија, као држава у дубоком залеђу геополитичке линије додира Истока и Запада (која је данас у Донбасу и Придњестровљу), од тих промена није имала опипљиве користи. Након ратова у 90-тим и октобарске обојене револуције, којом је окупациони апарат инсталиран, намењена јој је улога показног примера остатку света како завршавају они који се дрзну да размишљају у категоријама политички суверене и самосталне земље, да би након још једне демонстрације силе у отимању Косова и Метохије, Србија и српско друштво у целини потонули у спиралу опасне националне апатије и безнађа, које се манифестовало на свим нивоима: политичком, демографском, моралном, економском. Укратко, ако је – у складу са популарном Фукујамином тезом – светска историја требало да буде завршена падом Совјетског савеза 1991. године, коначна тачка на српску требало је да буде формирање сепаратистичке парадржаве и отварање једне од највећих европских база америчке војске на Косову и Метохији. Кад је поврх свега почетком 2014. дошло до великог заоштравања односа Русије и Запада због украјинске кризе и последичних напора НАТО да дипломатско-обавештајним блицкригом збрише преостале џепове отпора на „недовршеном“ Балкану, српске перспективе постале су још мрачније.

СРБИЈА У НОВОМ ПОРЕТКУ
Онда је дошла 2016. година, у којој је серија догађаја, заокружена шокантном победом Доналда Трампа на америчким изборима, наглавачке окренула цео вишедеценијски политички поредак у свету. Наговештена је нова подела геополитичких карата, која је пробудила наду потлаченим народима да ће у нешто другачијој констелацији снага моћи успешније да се боре за своје државне и националне интересе. Већ сада се са сигурношћу може рећи да, без обзира на даља дешавања и унутарполитичку борбу у САД и Европи, промене које су се догодиле у години која је на измаку имају трајни карактер јер су пробудиле наду код „непривилегованог“ дела међународне заједнице. Речју, ако глобална политичка матрица још увек није трајно измењена, психолошка дефинитивно јесте.

Како ће се у том новом стању ствари снаћи Србија, којим путем ће кренути и на који начин ће се борити за своје интересе не зависи само од реакције владајуће елите него и од друштва из којег црпе политички легитимитет, његове зрелости и способности да кроз политичке представнике артикулише своје жеље и стремљења. Стога је неопходно отворити широку друштвену дебату о путевима који се отварају пред Србијом; не само о питању спољнополитичке трајекторије земље већ и о начинима како да се текућа реконфигурација односа великих сила искористи као замајац за енергичне промене у унутрашњој политици, која по природи ствари мора бити темељ сваког одрживог државног узлета. Једноставно, нада коју нам уливају актуелна глобална дешавања вредан је ресурс и нужни предуслов националне ренесансе, који нашу данашњу позицију суштински разликује од јучерашње, без обзира на коначни финалитет покренутих глобалних процеса.

vucicmigКад је, након потписивања поменутих уговора у Москви, Србија први пут осетила конкретну корист од неповратне и све брже мултиполаризације света, након почетног одушевљења, цела земља се нашла у неком стању друштвеног шока који спречава сваку врсту одважне анализе. Као да су преко ноћи пали колонијални ланци, па смо се суочили са страшним питањем које нас зјапећи гледа: шта ћемо са својом слободом? Слобода није само привилегија већ и обавеза која носи одговорност да се активно ради на њеном очувању. Бити колонија (у складу са постмодерним контекстом те речи) не подразумева превелике напоре друштва или политичких структура, јер се ради о пасивном положају, у којем се отпор у најбољем случају пружа кроз успоравање деструктивних процеса државне разградње (најбољи пример такве стратегије у Србији је политика Војислава Коштунице). Слобода, међутим, захтева активан став не само владајуће гарнитуре већ и целокупног друштва, у Србији одавно огрезлог у фаталистичко безнађе које се најчешће манифестује кроз правдање личне и колективне одговорности за актуелно стање и покушаје њене персонализације („што бих ја радио било шта на очувању Косова кад га је продао Тито/Милошевић/Тадић/Вучић“). Осим друштва, колонијални положај пасивизира и позицију власти, чији опсег деловања се у таквом типу односа обично своди на дословно испуњавање налога страних амбасада, уз маневрисање једино по питању временских рокова, ситних компензација срачунатих на остварење личне политичке користи и начина на који ће уступци бити приказани јавности.

ОСЛОБАЂАЊЕ ОД СТРАХА
Због свега тога, простор за активно деловање који нам се отвара у новој конјуктури међународних односа тражи од нас одговорност да судбину узмемо у своје руке и да полако, циглу по циглу, кренемо у пут државне и националне самообнове, за коју имамо све неопходне историјске, политичке, војне и економске капацитете. Једна од првих ствари коју на том путу морамо урадити је ослобађање од страха, којег смо се, с разлогом, нахватали у претходним деценијама. Из те промене психолошке парадигме природно проистиче и промена односа према страним аташеима, амбасадорима, шефовима комитета и „стручњацима за Балкан“, попут Данијела Сервера и сличних. Ресуверенизација земље подразумева да ти људи морају изгубити привилегију да се, у складу са сопственим жељама, састају са највишим државним руководством. Ако је до јуче због несразмера између претње и простора за реално вођење суверене политике било потребе да се саслушају поруке моћних сила без обзира на ранг – формалних или неформалних – дипломатских писмоноша, у новим околностима на такве ствари ће морати да се обрати пажња, јер се тако показује озбиљност, стиче поштовање и шаље прећутна порука о неопходности међусобног уважавања у билатералним односима. Страни амбасадори, осим у изузетним приликама, позицију своје земље треба да саопштавају помоћницима министра спољних послова, како и налаже дипломатски бонтон, а не премијеру или председнику.

vucicskotdevenportТакође је потребна свеобухватна промена наступа према спољним силама, посебно у вези са питањима од виталног значаја за нашу безбедност, у која свакако спадају дешавања у региону Централног и Западног Балкана. Србија је годинама водила пасивну политику у којој је настојала да антиципирањем противничких потеза ограничи евентуалну штету коју ће претрпети њени политички и безбедносни интереси. Метафорички – била је то политика јежа, која би већ почетком долазеће године требало да буде одбачена и замењена политиком мирољубиве али одважне регионалне проактивности. Конкретно, будући кључна и незаобилазна земља на Балакану, Србија мора да се профилише као геополитички субјекат и да се, уместо досадашњег инертног посматрања регионалних криза (нпр. у Македонији и Црној Гори) наметне као фактор чији се безбедносни интереси у сваком потенцијалном решењу морају узимати у обзир. Међутим, тек сад не би требало зарад унутарполитичких поена прибегавати дрчним и кочоперним јавним наступима, већ се коресподенција са страним представницима мора водити уз много више дипломатског такта и реторичке сведености, подупрте непопустљивом принципијелношћу по питању најважнијих државних интереса. Политичко и војно јачање Србије не значи да вођење проактивне регионалне политике са позиције снаге укључује и арогантан однос према мањим комшијским земљама. Напротив, данас наша пружена рука и помириљив наступ другој страни више неће нужно изгледати као потез очајника и махање белом заставом, него стратешки промишљен корак који ће свакако бити схваћен озбиљније него јуче.

ПРАКСА ДУГОРОЧНОГ ПЛАНИРАЊА
Друга важна ствар коју би у наскорије време требало усвојити је пракса дугорочног планирања, коју смо – ако је икада и постојала – успут изгубили у ковитлацима ратова и економске борбе за голи опстанак. То се углавном односи на области у којима се резултати рада не показују одмах, па због тога не доносе тренутне политичке поене, али на дужи рок имају оплемењујуће дејство на виталност народа и државе. Ради се пре свега о демографским мерама и деловању у области културе. Мало је људи којима није познато да Србија (уз Бугарску) има најнеповољније демографске пројекције у Европи, што је акутни проблем који мора постати централна тачка сваке политичке платформе и изборне кампање. Иако је свакако позитивна вест недавно формирање Савета за популациону политику, на чијем челу ће се налазити премијер лично (чиме му се симболички даје на важности), то неће значити много уколико не буде доношења свеобухватне популационе стратегије коју би пратило повећано буџетско издавајање и активан рад на подизању свести о значају овог проблема.

decanilavovi sКултура је, са друге стране, широк термин који није лако ваљано ни дефинисати, да и не говоримо колико компликован процес би била израда свеобухватне културне стратегије. Међутим, јасно је да ниједна чврста национална култура не може да се развија у оквиру екстремно либералне и космополитске државне парадигме која, премда све мање, још увек доминира готово свим државама политичког Запада и Европске уније. С тим у вези, Србија не сме пропустити шансу да заузме страну у ономе што делује као глобална идеолошка офанзива против либералне хегемоније. Већ неколико година у нескладу са изборним резултатима, највећи део медијског и јавног простора – па и једног дела државних институција – у Србији и даље је преплављен либералним снагама, које са позиција моралне висине бескомпромисно нападају сваког ко се усуди да отвори дебату о било ком постулату те токсичне идеологије. Будући да њихово деловање представља неодвојиви део унутрашњег окупационог механизма, питање храбрости да се уђе у отворени политички обрачун са тим структурама – чврсто повезаним са транснационалним капиталом глобалних протагониста идеологије коју агресивно намећу – јесте питање преласка другог и последњег рубикона у борби за суверену и самосталну Србију (први је одважност да се крене у набавку наоружања које стратешки мења однос снага у региону и он је, чини се, пређен). То је уједно и највећи тест државотворности за политичке лидере у долазећој години, јер чишћење државних институција од тих кадрова и својеврсно дисциплиновање НВО сектора није питање убирања дневнополитичких поена, већ потез којим би се Србија трајно ослободила лудачке кошуље која јој је навучена „демократским променама“ и њиховим одложеним дејствима у претходних деценију и по. До сада је политика власти по том питању била незадовољавајућа, будући да НВО активисти не само да нису стављени на маргине друштва него су и делегирани на министарске позиције у свакој влади од 2012. године, а пошло им је за руком и да свој политичко-идеолошки двоглед ставе на медијски јавни сервис, као и да добију одређене ингеренције у Скупштини Србије у оквиру процеса евроинтеграција. Ако прихватимо да је до сада због тешког геополитичког положаја – који изискује компромисе чак и по питању кадрирања сопствене владе – могло бити разумевања за такве потезе, у свету који се убрзано мења и Србији, која настоји да тај процес искористи за јачање своје унутрашње и спољне позиције, то више не сме бити случај, а жеља за новом поделом карата, овај пут у битно другачијим условима, уједно би могла бити и озбиљан државни разлог за расписивање ванредних парламентарних избора.

ОБНОВА ПРЕКИНУТИХ КОНТИНУИТЕТА
На крају реч-две о историјској шанси која се у светлу глобалних промена отвара Вучићевој влади, а пре свега њему као сувереном носиоцу политичке моћи од чије воље пресудно зависи правац унутрашње и спољне политике земље. Сплетом одређених околности судбина је одредила да се баш њему отвори прилика да Србију врати у историју. То није тек пука коинциденција већ и последица велике енергичности и политичке бескрупулозности, које су му омогућиле да тај тренутак дочека на позицији политички неприкосновеног лидера чији легитимитет ни у једном тренутку у протеклих пет година није озбиљније доведен у питање. Такође, мудром реакцијом на избијање кризе коју највећи број спољнополитичких стручњака назива „новим хладним ратом“, тј. највећим затезањем односа Русије и Запада од 80-тих година, Србија, из крајње незгодног међународног положаја, који тешко да је био дугорочно одржив, долази у прилику да убере плодове своје геополитичке флексибилности. Пред српском државом и друштвом се отвара прилика да се, на крилима новостеченог самопоуздања, дуго одлагани процеси започну, а прекинути континуитети обнове, повежу и уграде у историјску вертикалу. Све то неће бити могуће без одговарајућег импулса који са врха треба да иде ка широким слојевима. Стога је од пресудног значаја да државно руководство препозна тежину историјског тренутка и прилике које се отварају пред Србијом.

srbija1915Звезда водиља свих политичких потеза мора бити државни и национални интерес, а ситнопартијске перипетије и размирице остаљене по страни, што је тест државотворне одговорности не само за руководство већ и за целу политичку сцену Србије, али и друштво које се у расуђивању и критикама мора водити интересима земље, а не личним симпатијама и сујетом. За Вучића конкретно најважније ће бити да схвати како се граница између унутрашње и спољне политике све више губи и да су мудра кадровска и културна политика интегрални део јачања укупне позиције државе ништа мање од спољне, коју за сада води добро. Такође мора имати на уму да се лидери памте не само по номиналним резултатима које су остварили него и по стању које остављају својим наследницима, па ће последњи испит државничке зрелости за њега бити стварање услова за глатку транзицију власти у којој је потребно све полуге моћи пренети на свог наследника без дестабилизовања политичких прилика и прекидања започетих процеса. Суд историје ће коначну оцену његовог легата ионако дати тек неку деценију касније, кад ветар историје развеје измаглицу личних емоција, која нас онемогућава да јасно разаберемо важно од неважног.

 

 

 

Стандард