Душан Буковић: БИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ О СИМИ МАРКОВИЋУ

Душан Буковић: БИОГРАФСКЕ БЕЛЕШКЕ О СИМИ МАРКОВИЋУ

ПОДЕЛИ
Сима  Марковић  (Крагујевац, 1888, – Совјетски Савез, страдао за време Стаљинове тз. „Велике Чистке“ у времену од 1936  до 1939), математичар и политичар.   У  току  1925. године Маковић је живео у Москви, у Совјетском Савезу.  У Москви је као политички  секретар ЦК КПЈ  вршио дужност   члана Извршног Комитета Коминтерне под  илегалним именом  „Семић“.   Учествовао је половином марта 1925 године у дискусији проширене Екзекутиве Коминтерне у Москви,  која је том приликом из својих редова  образовала Специјалну  интернационалну комисију са задатком да реши питање даљег рада, тактике и стратегије Комунистичке Партије Југославије. На  заседању се вођство КПЈ поцепало  и завадило око изналажења прихватљивог решења и становништа по националном питању у Краљевини Југославији. Ради тога и сама КПЈ је запала у велику кризу.  Приликом овога заседања дошло је до познате дискусије по националном питању између самог свемоћног Стаљина  и  наивног  фанатика  и  илузионисте Симе Марковића, познатог под именом Семић.  Овом приликом њихова су се гледишта  по националном питању дефинитивно разишла. Прилоком гласања усвојено је са огромном већином Стаљиново гледиште. Марковић је  због својих ставова проглашен за десног застрањивача,  опортунисту и националног шовинисту. Пао је у велику немилост код свемоћног Стаљина и код  Коминтерне не успевши више никад  да се опорави и рехабилитује. Он ће као такав, усамљен и запостављен, остати упоран и несаломљив,  да би крајем тридесетих година, непосредно после његове друге емиграције у Совјетски  Савез био са још хиљадама југословенских и светских револуционара и застрањивача-троцкиста,  како их је таксирало вођство Коминтерне  за време  тз. „Велике Чистке“ завршио свој животни пут, комунисте,  интернационалисте   и  револуционара.  Имајући на уму да је Марковић   на  трећем конгресу Комунистичке Партије Југославије у Бечу 1926,  изабран  за  секретара КПЈ, а  већ на Четвртом конгресу КПЈ 1928.  године  у Дрездену осуђена је његова  тз.  фракционашка делатност и искључен је из КПЈ.
Поводом 40-годишњице оснивања Комунистичке Парије Југославије,  публиковано је значајно  писмо Милице  Ђурић-Топаловић, супруге др Живка Топаловића  о  Сими Марковићу  у лондонској  „Нашој речи“,  које дословно гласи…
 
Милица Ђурић-Топаловић
 
О СИМИ МАРКОВИЋУ
 
Господине Уредниче,
 
У децембарском броју – 104 –  Вашег часописа, у чланку о Сими Марковићу налази се више нетачних тврђења. Дозволите ми да  их истине ради исправим.
1.-  Сима Марковић није био ни научник, ни доктор,  већ гимназијски професор математике,  интелигентан,  ерудитиван и фанатик својих идеја.
2. – Сима није никада  био „окорели социјалиста“  већ анархосиндикалиста a од 1919   г.  комуниста-бољшевик, Сима је био заклети непријатељ социјалистичког радничког покрета и,  где је само могао,  минирао  га  је и његове првоборце безобзирно нападао и клеветао. Сима се на Конгресу  Уједињења, 1919  г.  Ушуњао уз групу Пелагићеваца у социјалистички покрет,  благодарећи болећивости и стицају прилика,  нарочито пак широкогрудости  Лапчевића и Топаловића.
3. Чудно звучи пишчево сећање Симине добродошлице француском војнику после његовог претседниковања у Општини крагујевачкој за време аустронемачке окупације Србије.
4.  На  Конгресу Уједињења  за секретаре  Социјалистичке Партије били су изабрани  Ж.  Топаловић и  Филип Филиповић.  О  Сими није било ни говора акамоли да је он  „без тешкоћа био тада изабран за Генералног Секретара младе Комунистичке Странке“   која је уствари постала тек 1920 на  Конгресу  у  Вуковару.  Маја 1919  г.  протерани су из Београда,  по  мудрости  С.  Прибићевића,  оба секретара странке у Македонију, где су остали на војној дужности као конфинирани све до јесени исте године.  У то време  Сима се ушуњао у  Извршни  Одбор као кооптиран вршилац  дужности  секретара док се прави секретари не врате.
5.-    До 1920  г.  На  Универзитету је постојао  Социјалилистички  студентски клуб,  а од  Вуковарског Конгреса исти је претворен у Комунистички и дато му је име  „Димитрије Туцовић“.   У том  Клубу са студентима су радили:  Др.  Драгиша Ђурић,  Здравко  Тодоровић и Милица Ђурић,  од  Партије делегирани.  Доцније је у њему радио још  Др.  Живко  Топаловић и  Рајко Јовановић али ни  Триша,  ни  Филип, па ни Сима. Они су радили тек после 1920 г. као комунисти у Комунистичком клубу.
6.- Сима је био ни мало политичка глава а није имао ни парламетарне рутине.  Зато је он мало говорио,  једино о Обзнани.  О Закону о заштити државе главни говорници били су:   Триша Кацлеровић,  стари парлламентарац,  и Павле Павловић.  Ни приликом ништења мандата комунистичких посланика и општинских одборника  Сима није показао ни умешности,  ни  револуционарности,  па ни личне храбрости.  Сима је био одличан полемичар али врло слаб јавни беседник.
7.-  Сима није побегао у Русију.  Он је отишао на Конгрес  Коминтерне, па је оптужен за девијацију и ревизионизам,  суђен и осуђен на смрт. Нечујно је ишчезао и о њему се више никада није чуло ништа,  као ни о  Кости  Новаковићу,  Вујовићу,  Ф.  Филиповићу и многим другима. Сви су они отишли пут  Милана Горкића за  неизвршење наредаба Москве. Истину ваља рећи,  да се Сима храбро успротивио руским бољшевицима, па и самом Стаљину. Он је као  фанатик  био неуверљив и наиван.  Уз то необично амбициозан,  мислио је да се са Стаљином и московским самодршцима може дискутовати.
8.-  Сима Марковбић  није био идеалист већ прави математички реалист. Он се обилато послужио својим математичким даром,  да за Вуковарски Конгрес исфабрикује себи већину.  У томе су му још помогле маџарске круне,  пребациване из Маџарске џаковима у Југославију. У  томе су му још помогли његови шубараши и куфераши из Војводине и иредентисти из осталих делова нове  Југославије,  да за време осуства два секретара учлани  у Партију  људе који никада никакве везе ни са радничким покретом ни са социјализмом нису имали. Тако је Сима  „идеалиста“ припремио  Вуковарски Конгрес сасвим реалистички.  Уз то је још успео да украде своме  куму  венчану  куму;  отео је Мики  Тодоревићу жену и оженио се њоме.
9.-  1919  г.  Није био у  Женеви Социјалистички  међународни конгрес,  већ комунистички.  У  то време  није  постојала никаква социјалистичка Интернационала.  Он је обновљена тек 1921 г.  у  Бечу,  а званично организована 1923  г.  на  Конгресу  у Хамбургу. О том Конгресу, у Женеви,  као и о раду  Комунистичког  студентског клуба,  знаће свакако више г.  Др.  Радоје  Вукчевић,  који је у то време био глава тога клуба.
10.  Сима  Марковић је био фатална личност и за раднички покрет  Југославије  и за себе  самога.  Као  анархосиндикалиста   био је неспособан да води један организован и легалан раднички покрет;  а као  манијак одвукао га је на странпутицу и у беспуће.  Где су погубљене све дотадање тековине Српске социјалне демократије и социјалистичких покрета у осталим покрајинама.  Као  фантаста утекао је с мегдана младој  југословенској буржоазији,  која се тек благодарећи њему и осталим  комунистичким  манијацима и утопистима,  била и организовала.  Раднички  покрет је потпуно упропастио а са њиме и младу  југословенску демократију,  па и стару српску, и грађанску и социјалистичку. 
Сима је био сав  негативан дух и ништа конструктније није успео да оствари, ни у своме, личном животу,  ни у покрету у коме је радио.  Уз Светозара  Прибићевића,  Сима  Марковић је био најфаталнија личност за младу југословенску демократију.
Изволите примити,  Господине Уредниче,  изразе мога поштовања.
Корноеј,  Француска,
Милица  Ђурић-Топаловић
(Види:  Милица Ђурић-Топаловић,  О Сими Марковићу, „Наша реч“,  бр. 107, Лондон, Велика Британија, март 1960, стр. 12).
Приредио, Душан Буковић