После 50 година, Нобелов комитет публиковао архиву из 1966.

После 50 година, Нобелов комитет публиковао архиву из 1966.

МЕЂУ КАНДИДАТИМА ЗА НАГРАДУ ЗА КЊИЖЕВНОСТ БИЛА И АНА АХМАТОВА

ПОДЕЛИ

У понедељак, 2. јануара, Шедска академија је након 50 година као што је уобичајено, учинила доступним за јавност архивски материјал објављивањем на свом сајту о свим кандидатима за Нобелову награду за књижевност за 1966., коју су те године добила два јеврејска писца:  песникиња Нени  Закс, рођена у Берлину и Израелац Самуел  Агнон. Да подсетимо, Нели Закс је ово највише светско књижевно признање добила са образложењем „за истакнута лирска и драмска дела која истражују судбину јеврејског  народа“, док у образложењу награде за Самуела Агнона стоји „за дубоко оригиналну уметност приповедања инспирисану мотивима јеврејског народног приповедања.“

Из до сада недоступне архиве  Шведског комитета са које се скида ознака тајности после  пола века, светска културна јавност јуче је сазнала да су се поред кандидата за Нобелову награду који ће постати нобеловци касније: Самуела Бекета, Пабла Неруде, Хенриха Бејла, нашли и руски писци Константин Паустовски, Владимр  Набоков и, што је највеће изненађење, Ана Ахматова.

Највећа руска песникиња и једна, после Сапфо, најузвишенија светска поетеса, Ана Ахматова (Горенко), упокојила се 5. марта те године, па није ни могла добити награду која се додељује само живим писцима.

Прослављену руску песникињу за Нобелову награду за 1996. годину, предложила су два светски позната професора славистике из различитих крајева света: Хунар Јакобсон, професор универзитета у  Гетеборгу и Роман Јакобсон са  Харварда.

Укупно 72 кандидата за Нобела за књижевност за 1966.

На списку кандиата за Нобелову награду за књижевност те године су била укупно 72  писца међу којима поред већ наведених и: Алберто Моравиа, Хорхе Луис Борхес, Јасунари Кавабати (добио Нобела 1968.), Луј Арагон, Грем Грин.

Ахматова номинована  и 1965. кад је добио Шолхов.

ana-ahmatova-rekvijemКандидатура Ане Ахматове први пут је разматрана годину дана раније, 1965. кад  је Нобелова награда за књижевност припала Михаилу Шолохову. Али је тада снажнији утисак на чланове Шведске акдемије оставила худа судбина поетесе него њени стихови. Председник Нобеловог комитета Андрес Естерлунд се сећа да је песме Ахматове читао у преводу:

„Био сам под снажним утиском њеног искреног доживљаја и савршене технике, али знатно више ме тронула судбина поетесе која је била приморана да током дугих и мучних година ћути о свему што јој се догађало и што је преживљавала.“

Aна Ахматова (Горнко) рођена је 23. јуна 1889. у граду Велика Фонтана код Одесе, а умрла 5. марта 1966. у Подмоксовљу и сахрањена у Комарову код Петербурга. Године 1910. удала се за славног руског песника и путописца Николаја Гумиљова (1886-1921), а 1912. родио им се син Лав Гумиљов (1912-1992), који ће се прославити као историчар и етнограф.

Прву песму Ахматова је објавила 1904., а од 1911. редовно  штампа поезију и есеје у свим познатим  петербуршким и московским књижевним часописима. Најизразитија је представница  сребрног века руске поезије.

Бранко  Ракочевић

 

Цитирај