Владимир Милутиновић: Потрага за идентитетом

Владимир Милутиновић: Потрага за идентитетом

Једино данас, предлаже се да „чувамо наш идентитет“ и не преузимамо ништа туђе. Нико не објашњава зашто би то било паметно сада, када нас је супротно понашање већ и довело до тренутног идентитета

ПОДЕЛИ

У последње време идентитетска политика постала је веома помињана и озбиљно схватана. Сви инсистирају на идентитету. Ако су мањинске групе, траже признавање њиховог идентитета, ако су већинске, траже заштиту свог идентитета од придошлица. То да свако има свој идентитет, који се састоји од само њему својствених елемената, као да се не доводи у питање. Ех, да су се само том бригом за идентитет руководили и наши преци. Међутим, они су, по свој прилици, идентититету приступали сасвим другачије. Изгледа да им је било битније проширивање или побољшање идентитета, од његове заштите.

Ако за почетак наше саге о идентитету узмемо старе Словене који долазе на Балкан импресионирани муњама и поштујући свог бога Перуна, па, прво што примећујемо је да они ускоро прихватају себи туђу хришћанску веру, насталу на Блиском истоку, са светом књигом написаном на њима неразумљивим језицима. Али, они прихватају да се Библија преведе на словенске језике и осмисли ћирилично писмо које би се у ту сврху користило, а које су саставили двојица Грка, од махом грчких слова. Нису имали својих слова, па им је било лакше да прихвате ову промену. Онда су прихватили и боје Византије и њен архитектонски стил за своје заставе, тврђаве и манастире. Византија је била најразвијенији део ондашњег света, па није имало смисла одупирати се цивилизацији.

После смо дошли у нежељену врсту контакта с Турцима, али нас то није спречило да и од њих покупимо много речи из речника и много тога из кухиње. Славске сарме и кавурме, тулумбе и баклаве, дођоше са Истока, као и „јастук“, „башта“, „вишња“ и многе друге речи за које више и не препознајемо да смо их некад позајмили. Јок, ми свеједно мислимо да смо аутохтони у свему. Када смо почели да се ослобађамо од Турака, прихватили смо заставу Србије сличну руској, а Руси су је опет преузели од Француза. Имали смо и своје просветитеље, махом придошле из „прека“, навикле на разне бечке и француске етикеције и културу. Али нам од тога није било мука, радо смо у некој мери прихватили све то, мање у политици, више у култури.

Када смо почели да изграђујемо државу и градимо њене најзнаменитије зграде и симболе, много што шта су нам пројектовали чешки и руски архитекти, али нам то није сметало. Понешто су урадили и Хрвати, највише један од њих, који је извајао Победника, споменик на Авали и још доста знаменитости. Заједно са Хрватима и Словенцима најпре смо се залудели за југословенство, а онда и за комунизам, још једну европску новотарију пристиглу из Немачке, Енглеске, Француске и Русије. А на крају комунизма, у осамдесетим, имали смо одличну рокенрол сцену, као да нам је рок у генима био одувек. У деведесетим смо најпре били мало мимо света, али смо онда у двехиљадитим почели све брзо да надокнађујемо. ,,Мекдоналдс“ смо, додуше, имали први у Југославији, али смо сада упознали и друге брендове. Мобилни телефони и компјутери – практично ниједан није произведен у Србији – постали су нераздвојни део нас, а ту су већ и друштвене мреже, омиљене у Србији као и сваком другом крају света.

Тако је настао један тепих ишаран најразличитијим садржајима који постоји само овде и нигде другде на свету. Изгледа да је идентитет, као одређени део тела: свако га има и не само то, свачији је састављен од мноштва делића које је некад позајмио од неког другог и мало прерадио. Увек је било мешања и преузимања. Од Немаца смо, рецимо, преузели хармонику, а онда смо са њом засвирали кола. Од идентитета се не може побећи све и да хоћете, увек је ту, чак и кад се мења, као што се увек и мењао. Једино данас, као део нашег идентитета, предлаже се да „чувамо наш идентитет“ и не преузимамо ништа туђе. Нико не објашњава зашто би то било паметно сада, када нас је супротно понашање већ и довело до тренутног идентитета. Чини ми се да је, ако је нешто било део нашег идентитета, то била баш отвореност.

А имам и једну теорију како је дошло до промене ове наше филозофије у последње време. Можда сте чули, а ја се сећам да сам то чуо и од тренутног премијера, само раније, да се Хрвати истичу као пример народа који су „увек држали до свог“ чак и у време комунизма. Изгледа да смо ову нову црту „држања до свог“ преузели од њих у жељи да их стигнемо у овом послу.

И да будемо што више Срби.

ПОЛИТИКА

1 КОМЕНТАР

Comments are closed.