Руске духовне приче: Невидљиви Гост

Руске духовне приче: Невидљиви Гост

ПОДЕЛИ

У једној собици на преферији града живео је Феђа са оцем. Мајка му је умрла када је имао само годину дана. Отац је био обућар и за Божић је припреми Феђи поклон, нове лепе чизмице које је сам направио.

Највише од свега Феђа је волео да увече пре спавања, слуша очеве приче о Христовом животу.

– Ех, како је тужно што их нису примили у гостионицу, уздахну Феђа.

– Тата, ако би поново био Божић, али онај први и ако би Христос на наша врата закуцао, ми би смо га са радошћу примили, јел да? Ставили би га у наш кревет а ми можемо и на поду да спавамо. Јел тако тата?

– Наравно, сине мој!

– А онда би му ја поклонио најлепше што имам.Моје нове чизмице. Дали би му да једе топле каше са млеком.Шта мислиш тата, јел би био Он задовољан?

– Убеђен сам у то, одговори отац нежно гледајући сина.

Цело вече Феђа је само о томе мислио. Ко зна можда стварно Христос дође и у њихов собичак. Са тим мислима је заспао.Одједном изнад узглавља зачу нечији глас.

– Ко је то?, упита он

– Феђа! Сутра ћу доћи код тебе, одговори тај глас

– Звао си Ме и ја увек долазим онима који ме зову.Али запамти, нећу ти рећи кад долазим нити како ћу изгледати. Зато буди пажљив, када прођем улицом не заборави да Ми отвориш врата.

Освануо је тмуран зимски дан. Била је недеља.Кад се пробудио сети се Феђа, свог сна и гласа у њему. Хитро скочи из постеље и наслони лице на прозор.У уској уличици није било никога.

– Зашто стојиш уз прозор, сине?, упита отац

– Плашим се да не пропустим Исуса, тајанствено одговори дечак.

Време је пролазило. Феђа се бринуо али ни на тренутак није посумњао. Доћиће, сам ми то је рекао.

Одједном на улици виде Феђа дечака бедно одевног, у изношеној јакни, рукави су били толико кратки да су му се руке виделе до лаката. Биле су промрзле. На ногама је имао некакве чизме али пробушене на више места. Несрећни дечак је дрхтао од зиме.

– Тата, јел могу да га позовем да се мало код нас огреје.

– Позови га, позови, рече отац и убаци повеће дрво у фуруну.

Истрча Феђа на улицу и доведе дечака у топлу собу. Посади га поред пећи.

– А, ти немаш своју собу?, упита Феђа радознало га разгледајући.

– Не, немам

– А немаш ни оца који те храни и који би ти направио чизмице.

– Немам.

Феђа погледа поред кревета, у своје нове чизмице а онда на бедну дечакову обућу.

– Тата, прошапта он – јел могу да му дам моје нове чизмице. Види како су његове поцепане.

Обућар не одговори одмах. Он је био сиромашан и с тешком муком је направио те чизмице. Али син га је тако молећиво гледао да није могао да га одбије.

– Добро, дај му-рече отац

Феђа зграби чизме али у моменту се сети, да је хтео Исусу да их поклони кад дође. Ипак, мислио је – дечак је промзао и обућа ми је подерана. Исус је тако добар и неће се наљутити кад чује коме их је дао. Дечаку су чизме биле тачно по мери, брзо се загрејао у њима. Феђа му гурну у џеп парче хлеба. Дечак се од срца захваљивао и крену напоље.

Прође још неколико сати, али Христос не дође.

Пред ручак Феђа угледа на оном истом месту где је јутрос стајао дечак, једног страца. Подупирао се штапом и изгледало је да ће се сваког часа срушити.

– Да га позовемо да се мало код нас одмори? упита оца који је такође стајао крај прозора.

Изађоше заједно на улицу, ухватише страца испод пазуха и полако придржавајући га уведоше у собу.

Нахранише га и напојише. Старац се осмехивао и после сат времена узе свој штап и рече

– Бог вас благословио добри људи, зато што сте нахранили свога у Христу брата. Господ ће наградити вашу доброту.

Поздрави се са њима и изађе на улицу.

Феђа је био веома срећанВидео је да страцу очи сијају као звезде и као да је у соби постало некако веселије и светлије.

Брзо се врати прозору и помисли, шта ако је Христос већ прошао, и брзо погледа лево и десно низ улицу. Поче да се смркава и тешко је могао назрети силуете пролазника.

-Нема га- горко уздахну Феђа. Он увек држи реч и сигурно ће доћи. Али мрак је, како ћу га видети. Знам шта ћу…поставићу свећу у прозор, он ће видети и знаће да га чекам.

И баш кад је кренуо по свећу неко закуца на врата.

– То је Христос, сигурно- радосно узвикну и потрча да отвори врата.

На прагу је стајала нека сирота жена са детеом у наручју.

– Примите ме Христа ради, само да преноћим.-молила је она

-Тата, да их примимо, нека легну у нашу постељу а ми ћемо на под.

Обућар је ћутао. Непознату жену да пусти у своју постељу није био рад.

Али Феђа га је тако молећиво гледао, и он поспусти. Иза пећи распреми постељу за себе и Феђу а жени и детету уступи кревет.

Пала је ноћ. Жена и детенце су тврдо заспали, само је Феђа поново био поред прозора и гледао у тамну улицу.Био је тужан што Христос није дошао.

– Добри Христос воли децу.Зашто није дошао код мене, а обећао је?- мислећи о томе дечак наслони главу на руке и заспа.

Одједном такну га неко по рамену и зачу онај исти глас од ноћас.

-Феђа, данас сам три пута био код тебе. Три пута сте ме твој отац и ти примили.

Први пут када си несретном дечаку дао твоје чизмице, други пут када сте нахранили убогог страца а трећи пут…ја сам још увек са вама.Зато што сте примили сиротицу са дететом и дали јој свој кревет.

Запамти дете моје, када ви помажете слабом, немоћном, болесном, брату свом који је у невољи, ви помажете Мени.Ја страдалнике волим више него Себе.Када бришеш сузе ономе који плаче, ти тешиш Мене.

Тргну се Феђа, био је испуњен радошћу, мислећи о томе како су он и отац данас три пута примили Христа, осмехну се и утону у дубок сан.

Са руског превела,

Јагода Милета

Цитирај