Тајна руске балалајке

Тајна руске балалајке

ПОДЕЛИ

Чудно тело у облику троугла, веома дугачак и танак врат на коме су затегнуте само три струне… На том инструменту је све чудно, а најчуднији, најсмешнији и најлакомисленији је његов назив – ба-ла-лај-ка. У тој речи је сва суштина старог руског инструмента, намењеног забави и весељу. И заиста, у стара времена су на балалајци највештије свирали лакрдијаши и путујући певачи, тј. људи који нису били оптерећени домаћинством. А руском сељаку није било до музике, и зато је свирка на балалајци доживљавана као губљење времена и нешто што није пожељно. „Балалајка не свира, него доводи до просјачког штапа“, говорило се на селу. Сељаци су, наравно, волели да слушају балалајку, да певају и играју уз њене звуке. Штавише, тај инструмент се продавао на скоро свакој тезги и био је врло јефтин, тако да је понекад служио и у неке друге сврхе. Летописи говоре о томе како су се слуге јуриле и тукле балалајкама. Тако је било до средине 19. века…

„Уживао сам у тишини, кад ме изненадише непознати звуци. Сељак на трему је свирао балалајку. Видео сам је на тезгама, али никад нисам чуо како она свира и нисам могао да схватим како је могуће да такав, наизглед убоги инструмент са три струне може да прави толико тонова!“ Те вечери је петербуршки трговац и музичар Василиј Андрејев поставио себи циљ да свима покаже како „убоги инструмент са три струне“ заслужује више него да се користи као оружје у тучи, како балалајка више него било који други инструмент може да одрази руску душу. Андрејев је покренуо просветитељски посао везан за прилагођавање инструмента савременим реалијама. Пре свега јој је скратио врат. Захваљујући њему балалајке су уместо од брезовог и боровог дрвета почеле да се праве од јавора и смреке. Испоставило се да у том новом „руху“ оне боље и звуче. А када је Андрејев окупио Великоруски оркестар, то је доживљено као велика музичка сензација.

Илустрација: Сергеј ПотаповОркестар је најпре освојио Русију, а затим је гостовао по целом свету. Чак су и у Енглеској, САД Немачкој основани оркестри руских народних инструмената по угледу на Великоруски, а у Русији су се појавили мајстори за ручну израду балалајки, тј. руска варијанта Страдиварија или Гварнерија. На пример, Семјон Налимов је правио инструменте чији је звук био сличан певању славуја. „Ти си пригрлио сироту балалајку и загрејао је својим добрим срцем!“, писао је Андрејеву пре сто година велики руски певач Фјодор Шаљапин. „Од твоје љубави она је стасала у руску лепотицу која својим изгледом осваја цео свет“. Од почетка 20. века се за балалајку стварају и на њој свирају озбиљније композиције од обичних плесних мелодија. Велики композитор Римски-Корсаков, аутор „Златног петлића“ и „Сатка“, користио је балалајке у опери „Прича о невидљивом граду Китежу“.

У нове „авантуре“ по целом свету балалајка је кренула током 1920-их, заједно са руском емиграцијом. Тада је она пуним гласом засвирала у европским ресторанима и кафе-баровима. Стигла је и до Америке – Северне и Јужне.

Троугласти инструмент је постао посебно популаран када је свет 1965. године у познатом америчком филму „Доктор Живаго“ чуо „Ларину мелодију“, компоновану специјално за балалајку…

ВОСТОК

Цитирај