Архимандрит Методије: Радост послушности и жртвовања за ближње

Архимандрит Методије: Радост послушности и жртвовања за ближње

Највећа опасност за сваку заједницу, па и породичну, јесте отуђеност њених чланова, а са отуђеношћу су нераскидиво повезани себичност и саможивост

ПОДЕЛИ

Ма­на­стир Хи­лан­дар, за­ду­жби­на Све­тог Са­ве и Све­тог Си­ме­о­на, то­ли­ко је уткан у срп­ску ду­хов­ност, исто­ри­ју, кул­ту­ру и тра­ди­ци­ју да ће ме­ђу Ср­би­ма увек би­ти до­жи­вља­ван као ср­цу бли­ска и до­бро по­зна­та све­ти­ња. Ка­ко у ма­на­сти­ру Хи­лан­да­ру да­нас жи­ви око 40 мо­на­ха и де­се­так ис­ку­ше­ни­ка, ка­ко из­гле­да ње­гов сва­ко­днев­ни, а ка­ко пра­знич­ни ри­там, за „По­ли­ти­ку” го­во­ри игу­ман све­то­гор­ске цар­ске ла­вре, ар­хи­ман­дрит Ме­то­ди­је.

– Оно што од­ре­ђу­је сва­ко­днев­ни жи­вот све­то­гор­ских ма­на­сти­ра, а са­мим тим и Хи­лан­да­ра, је­су за­јед­нич­ка бо­го­слу­же­ња. То нам све­до­чи и њи­хо­ва ар­хи­тек­ту­ра – са­бор­ни храм је увек у сре­ди­шту ма­на­стир­ских зи­ди­на. Бо­го­слу­же­њем се за­по­чи­ње и окон­ча­ва сва­ки наш дан или, бо­ље ре­ћи, ње­гов ви­дљи­ви део. Онај не­ви­дљи­ви за­по­чи­њу мо­на­си лич­ним мо­ли­тве­ним под­ви­гом, за­себ­но у сво­јим ке­ли­ја­ма, ка­да у за­ви­сно­сти од сво­јих мо­гућ­но­сти и ду­хов­ног уз­ра­ста уста­ју сат или два пре по­чет­ка ју­тар­њег бо­го­слу­же­ња. Ју­тар­ње бо­го­слу­же­ње у зим­ском пе­ри­о­ду по­чи­ње у два са­та по по­но­ћи, у про­ле­ће и је­сен у три, а ле­ти у че­ти­ри и тра­је обич­но че­ти­ри ча­са. По ње­го­вом окон­ча­њу, сле­ди за­јед­нич­ки оброк у ма­на­стир­ској тр­пе­за­ри­ји, где са брат­ством обе­ду­ју и сви по­кло­ни­ци ко­ји су тог да­на у ма­на­сти­ру. По­сле тр­пе­зе мо­на­си од­ла­зе на од­мор, а по­сле од­мо­ра оба­вља­ју ду­жно­сти или ка­ко их ми на­зи­ва­мо – ма­на­стир­ска по­слу­ша­ња. Сат или два пре ве­чер­њег бо­го­слу­же­ња од­ла­зи­мо у сво­је ке­ли­је где се, чи­та­ју­ћи ду­хов­не књи­ге и са­би­ра­ју­ћи мо­ли­твом сво­ју па­жњу, при­пре­ма­мо за Ње­га. Ово бо­го­слу­же­ње тра­је је­дан сат, по­сле ње­га је дру­ги за­јед­нич­ки оброк и у на­став­ку – по­ве­чер­је, слу­жба ко­јом се за­вр­ша­ва за­јед­нич­ка мо­ли­тва за тај дан. Као што се по­че­так ју­тар­њег бо­го­слу­же­ња ме­ња у за­ви­сно­сти од го­ди­шњег до­ба, та­ко је и са ве­чер­њим: зи­ми по­чи­ње у 15 ча­со­ва, ле­ти у 17, а пре­ла­зним ме­се­ци­ма у 16 ча­со­ва. По­сле по­ве­чер­ја у хра­му, ко­је за­јед­но са ве­чер­њом слу­жбом и ве­че­ром тра­је обич­но два ча­са, мо­на­си се у сво­јим ке­ли­ја­ма ба­ве чи­та­њем и лич­ним мо­ли­тва­ма, али не ду­го, већ на вре­ме од­ла­зе на по­чи­нак, јер их не­по­сред­но по­сле по­но­ћи оче­ку­је но­ви дан. Оба­вља­ју­ћи на овај на­чин сво­је оба­ве­зе, ми се  тру­ди­мо да их из­вр­ша­ва­мо на сла­ву Бож­ју, усрд­но ње­му слу­же­ћи, али и на ко­рист на­ших бли­жњих; да би­смо та­ко ис­пу­ни­ли две нај­ве­ће Хри­сто­ве за­по­ве­сти – љу­бав пре­ма Бо­гу и бли­жњи­ма – ка­же ар­хи­ман­дрит Ме­то­ди­је.

  • Да ли је те­шко древ­ни по­ре­дак мо­на­шке др­жа­ве, ка­ко на­зи­ва­ју Све­ту Го­ру, оте­ти од са­вре­ме­ног све­та и мо­дер­ног жи­во­та?

На Све­тој Го­ри жи­ве мо­на­си – љу­ди од кр­ви и ме­са, ко­ји су пре до­ла­ска на ово ме­сто по две, три или ви­ше де­це­ни­ја жи­ве­ли не­где у све­ту. Сви ми смо из тог све­та до­не­ли са со­бом мно­ге на­ви­ке и же­ље; ве­ћи­на њих су смет­ња на пу­ту ка мо­на­шким иде­а­ли­ма, а не­ке чак по сво­јој су­шти­ни пред­ста­вља­ју са­му њи­хо­ву су­прот­ност. Сва­ко ко до­ђе у ма­на­стир са на­ме­ром да бу­де мо­нах, не са­мо по име­ну и спо­ља­шњем из­гле­ду, не­го це­лим сво­јим би­ћем, мо­ра да бу­де спре­ман на те­шку и ду­го­трај­ну бор­бу са сво­јим „ста­рим чо­ве­ком”. Ве­ли­ко је олак­ша­ње ако се ова уну­тра­шња бор­ба, овај сво­је­вр­стан уну­тра­шњи пре­о­бра­жај, оба­вља у од­го­ва­ра­ју­ћем окру­же­њу. Уко­ли­ко то раз­у­ме­мо, би­ће нам лак­ше да схва­ти­мо по­тре­бу мо­на­шке за­јед­ни­це Све­те Го­ре да са ве­ли­ким уср­ђем чу­ва по­себ­ност жи­во­та на сво­јој те­ри­то­ри­ји. Та по­себ­ност се су­штин­ски мо­же ока­рак­те­ри­са­ти као она ко­ја нам на сва­ки на­чин ука­зу­је на про­ла­зност зе­маљ­ског жи­во­та и по­тре­бу да се, жи­ве­ћи по је­ван­ђел­ским за­по­ве­сти­ма и по угле­ду на нај­све­ти­је на­ше прет­ход­ни­ке у мо­на­шком чи­ну, до­стој­но при­пре­ми­мо за веч­ни жи­вот. Ов­де тре­ба на­по­ме­ну­ти да та­кав жи­вот­ни по­ре­дак ни­је од ко­ри­сти са­мо мо­на­си­ма ко­ји ов­де жи­ве, или они­ма ко­ји до­ла­зе из ма­на­сти­ра ван Све­те Го­ре да би не­ко вре­ме жи­ве­ли са на­ма и упо­зна­ли се са све­то­гор­ским мо­на­шким ис­ку­ством, већ и огром­ном бро­ју по­кло­ни­ка ко­ји сти­жу из свих кра­је­ва све­та тра­же­ћи ду­хов­ну уте­ху. Све­то­гор­ска мо­на­шка за­јед­ни­ца од ве­ли­ке је ко­ри­сти и чи­та­вом све­ту јер пред­ста­вља је­дин­стве­ну ду­хов­ну ри­зни­цу ко­ја оба­сја­ва на­ро­де бла­го­дат­ном исти­ном да је циљ жи­во­та да лик Бож­ји, ико­ну Бож­ју ко­ју сва­ко има на се­би, стал­но об­на­вља­мо. Због то­га је Све­та Го­ра кроз це­лу исто­ри­ју во­ди­ла бор­бу да би са­чу­ва­ла сво­ју по­себ­ност и сло­бо­ду. У ова вре­ме­на, ка­да је све­тов­ни на­чин жи­во­та до­ступ­ни­ји ви­ше не­го ика­да ра­ни­је и ка­да се он, мо­же­мо ре­ћи, агре­сив­ни­је на­ме­ће, бор­ба је те­шка. Али и Бог, же­ле­ћи да љу­ди­ма са­чу­ва ово при­ста­ни­ште спа­се­ња, сво­јом бла­го­да­ћу по­ма­же у овој бор­би.

  • Ко­ли­ко је ка­та­стро­фал­ни по­жар из 2004. го­ди­не про­ме­нио хи­лан­дар­ско брат­ство?

Сва­ко ис­ку­ше­ње ко­је Го­спод до­пу­сти на не­ког мо­на­ха или мо­на­шку за­јед­ни­цу – а зна­мо да Он тач­но по­зна­је сва­чи­ју ме­ру, па пре­ма њој од­ре­ђу­је ве­ли­чи­ну ис­ку­ше­ња – има за циљ да тог мо­на­ха или за­јед­ни­цу учи­ни ја­чим и зре­ли­јим, у ду­хов­ном и прак­тич­ном сми­слу. На овај на­чин ми гле­да­мо и на ве­ли­ки по­жар ко­ји се де­сио 2004. го­ди­не. Наш на­род има ду­хов­но ис­ку­ство ве­ков­ног мо­ли­тве­ног раз­го­во­ра и по­слу­шно­сти пре­ма Бо­гу и зна да се ни­шта без ње­го­вог до­пу­ште­ња не до­га­ђа. Са по­ве­ре­њем у про­ми­сао Бож­ју из ње­го­ве ру­ке сми­ре­но се при­ма­ју и мед и жуч. Сми­ре­ње пред до­пу­ште­њем Бож­јим и да­ро­ви ко­је до­но­си тре­зве­но сми­ре­ње су спа­со­но­сни за из­ла­зак сва­ке лич­но­сти и за­јед­ни­це из кри­зе. Ра­зор­на сти­хи­ја, а још ви­ше по­ду­хват об­но­ве из­го­ре­лих обје­ка­та ко­ји је на­кон ње усле­дио, нај­пре су нас ује­ди­ни­ли, а за­тим учи­ни­ли на­ше брат­ство ја­чим и зре­ли­јим. То што се по­жар де­сио у зим­ско вре­ме, по­ка­зу­је да су ма­на­сти­ри и оста­ла све­то­гор­ска оби­та­ли­шта обич­но из­ло­же­ни овој опа­сно­сти у то до­ба го­ди­не, због упо­тре­бе пе­ћи на др­ва. Због то­га се оне све ви­ше за­ме­њу­ју цен­трал­ним гре­ја­њем, а у не­ким ма­на­сти­ри­ма су пе­ћи на др­ва за­бра­ње­не. Са дру­ге стра­не, шу­ме на Све­тој Го­ри стра­да­ју од по­жа­ра у то­ку лет­њих ме­се­ци, ка­да се че­сто де­ша­ва да у овом де­лу Грч­ке по два ме­се­ца не бу­де ки­ше. По­себ­но је угро­жен по­јас од Хи­лан­да­ра па до гра­ни­це Све­те Го­ре, где пре­о­вла­да­ва бо­ро­ва шу­ма. Сва­ке го­ди­не се де­ша­ва да се шу­ма за­па­ли, а та­ко је би­ва­ло и ра­ни­је, то нам све­до­че ма­на­стир­ски ле­то­пи­си. Ра­ди то­га грч­ка ва­тро­га­сна слу­жба не­пре­ста­но над­зи­ре овај део све­то­гор­ског по­лу­о­стр­ва, а и наш ма­на­стир је, по угле­ду на ве­ћи­ну дру­гих ов­да­шњих ма­на­сти­ра, на­ба­вио не­ко­ли­ко ва­тро­га­сних во­зи­ла и нај­ма­ње два пу­та го­ди­шње струч­на ли­ца из Ср­би­је об­у­ча­ва­ју гру­пу на­ших мо­на­ха ко­ји су, по­ред сво­јих ре­дов­них по­слу­ша­ња, од­ре­ђе­ни за про­тив­по­жар­ну слу­жбу. Са­гра­ди­ли смо и ве­ли­ки про­тив­по­жар­ни ре­зер­во­ар из­над ма­на­сти­ра и са­да спро­во­ди­мо хи­дрант­ску мре­жу, об­но­ви­ли смо и оспо­со­би­ли ре­зер­во­ар за во­ду из 18. ве­ка у са­мом ср­цу ма­на­сти­ра, а у ши­рем окру­же­њу гра­ди­мо шум­ске пу­те­ве и дру­ге про­тив­по­жар­не про­се­ке. Уоп­ште, об­но­ва Хи­лан­да­ра је по­ред об­но­ве из­го­ре­лих обје­ка­та по­ду­хват ко­ји обез­бе­ђу­је за­шти­ту ове све­ти­ње и оси­гу­ра­ва ње­но одр­жа­ње за бу­дућ­ност, па су ње­ни ци­ље­ви да­ле­ко ду­бљи и да­ле­ко­се­жни­ји и у ма­те­ри­јал­ном и у ду­хов­ном сми­слу.

  • На јед­ном струч­ном ску­пу о мо­на­штву, го­во­ри­ли сте о ра­зли­ци из­ме­ђу по­слу­ша­ња и по­слу­шно­сти: о то­ме да мо­нах ко­ји оба­вља по­слу­ша­ње, не мо­ра би­ти и по­слу­шан свом игу­ма­ну. Чи­ни се да је слич­но и са де­те­том: оно мо­же из­вр­ши­ти за­да­ту оба­ве­зу, али оста­ти по­на­ша­њем и лич­ним поступ­ци­ма не­по­слу­шно. Ка­ко га­ји­ти вр­ли­ну по­слу­шно­сти, без при­сил­ног наме­та­ња ту­ђе во­ље?

Ка­да ро­ди­те­љи оче­ку­ју од сво­је де­це да им бу­ду по­слу­шна, они ти­ме же­ле да ство­ре од­нос ко­ји ће омо­гу­ћи­ти да де­ци пре­не­су сво­је жи­вот­но ис­ку­ство, ка­ко би се она на нај­бо­љи и нај­бе­збол­ни­ји на­чин раз­ви­ла у здра­ве осо­бе и би­ла спо­соб­на да, ка­да за то до­ђе вре­ме, и са­ма осну­ју сво­је по­ро­ди­це. Слич­но је и са ду­хов­ним ру­ко­во­ђе­њем у ма­на­сти­ру: ис­ку­сан ста­ри­ји мо­нах – ду­хов­ник, сво­јим са­ве­ти­ма по­ма­же мла­ђи­ма на пу­ту мо­на­шког уса­вр­ша­ва­ња. Ду­хов­ник се не осла­ња са­мо на сво­је зна­ње – исто­вре­ме­но се мо­ли Бо­гу, да га Он про­све­ти и упу­ти на ко­ји на­чин да по­ма­же они­ма ко­је ру­ко­во­ди. Та­ко се и по­бо­жни ро­ди­те­љи сва­ко­днев­но мо­ле за сво­ју де­цу, ка­ко би бо­жан­ска си­ла на­док­на­ди­ла оно што су они као смрт­ни љу­ди, и по­ред нај­бо­ље же­ље, про­пу­сти­ли у вас­пи­та­њу де­це. Да­кле, ка­ко те­ле­сни та­ко и ду­хов­ни ро­ди­те­љи са­ве­ту­ју и за­по­ве­да­ју сво­јој де­ци има­ју­ћи у ви­ду њи­хо­во до­бро, а ни­ка­ко са ци­љем да њи­хо­ве лич­но­сти огра­ни­че и под­врг­ну сво­јој вла­сти. Ако де­ца осе­те ову бри­гу и љу­бав, ако ви­де и по­слу­шност и по­жр­тво­ва­ње ро­ди­те­ља из­ме­ђу се­бе и пре све­га њи­хо­во по­ко­ра­ва­ње пред во­љом Бож­јом, у њи­ма ће се раз­ви­ти вр­ли­на по­слу­шно­сти. Ис­ку­ство жи­во­та у ма­на­сти­ри­ма по­ка­зу­је да оне осо­бе ко­је су има­ле ис­пра­ван од­нос са ро­ди­те­љи­ма и сте­кле ову вр­ли­ну, мно­го лак­ше успе­ва­ју да та­кав од­нос ус­по­ста­ве са они­ма ко­ји их ру­ко­во­де у мо­на­шком под­ви­гу.

  • Бо­жић ће оку­пи­ти по­ро­ди­це, али мно­ге од нас и под­се­ти­ти ко­ли­ко се рет­ко оку­пља­мо ју­ре­ћи сва­ко за сво­јим по­слом. Ка­ко да учвр­сти­мо сво­ју за­јед­ни­цу, пре све­га ону по­ро­дич­ну, и од че­га по­нај­ви­ше да је чу­ва­мо и бра­ни­мо?

Све­ти апо­стол Па­вле у сво­јим По­сла­ни­ца­ма по­ро­ди­цу на­зи­ва до­ма­ћом цр­квом и за­и­ста је та­ко. Нај­ве­ћа опа­сност за сва­ку за­јед­ни­цу, па и по­ро­дич­ну, је­сте оту­ђе­ност ње­них чла­но­ва, а са оту­ђе­но­шћу су не­рас­ки­ди­во по­ве­за­ни се­бич­ност и са­мо­жи­вост уоп­ште. Не бих тач­но мо­гао да ка­жем шта од ово­га до­ла­зи пр­во, па он­да про­из­во­ди дру­го, али очи­глед­но је да су ови про­бле­ми увек не­раз­двој­ни и су­штин­ски угро­жа­ва­ју сва­ку за­јед­ни­цу, ства­ра­ју­ћи од ње­них чла­но­ва не­срећ­не љу­де. За по­ро­ди­цу је нај­ва­жни­је да ро­ди­те­љи и де­ца га­је уза­јам­ну љу­бав, ко­ја се осна­жу­је увек ка­да не на­ме­ће­мо сво­је же­ље, већ се тру­ди­мо да уга­ђа­мо јед­ни дру­ги­ма и ка­да се са ра­до­шћу и жр­тву­је­мо за бли­жње. У су­шти­ни сви ми ово зна­мо сво­јим уну­тра­шњим бо­го­ли­ким би­ћем и тре­ба сва­ко­днев­но да чи­ни­мо оно што зна­мо да је до­бро. Имао сам при­ли­ку да слу­шам сни­мак пре­да­ва­ња са­да­шњег ми­тро­по­ли­та за­гре­бач­ко-љу­бљан­ског Пор­фи­ри­ја, ко­је је одр­жао на Ма­шин­ском фа­кул­те­ту у окви­ру ду­хов­них три­би­на. Те­ма пре­да­ва­ња је има­ла ве­зе и са по­ро­дич­ним жи­во­том, па је на кра­ју вла­ди­ци по­ста­вље­но пи­та­ње о то­ме да ли би же­не тре­ба­ло да бу­ду по­слу­шне сво­јим му­же­ви­ма. Да, ре­као је вла­ди­ка Пор­фи­ри­је, али и му­же­ви да бу­ду по­слу­шни же­на­ма. У ства­ри, тре­ба­ло би да се над­ме­ћу у по­слу­шно­сти. И до­био је апла­уз свих при­сут­них.

  • Ка­ква су ва­ша се­ћа­ња на Бо­жић и пра­знич­на по­ро­дич­на оку­пља­ња? Ро­дом сте из Чач­ка, гра­да ко­ји се на­ла­зи не­да­ле­ко од срп­ске Све­те Го­ре, ка­ко мно­ги на­зи­ва­ју ма­на­сти­ре Ов­чар­ско-ка­блар­ске кли­су­ре, а и ро­ђе­ни сте на Бо­жић, иако ка­жу да мо­на­си не сла­ве ро­ђен­да­не…

Нај­ве­ћи хри­шћан­ски пра­зник је Вас­крс, али Ро­жде­ство Хри­сто­во – Бо­жић има не­ку по­себ­ну ра­дост и то­пли­ну ко­је га из­два­ја­ју од дру­гих пра­зни­ка. Та­кав је био и мој до­жи­вљај овог пра­зни­ка док сам жи­вео у све­ту, али се он ни­је про­ме­нио ни ов­де у ма­на­сти­ру. На Све­тој Го­ри цр­кве­ни пра­зни­ци се сла­ве ду­гим и тор­же­стве­ним бо­го­слу­же­њи­ма, а мо­на­си се тру­де да сва­ке го­ди­не што ду­бље про­ник­ну у бо­го­слов­ски сми­сао пра­зно­ва­них до­га­ђа­ја, та­ко да се на­род­ни оби­ча­ји, ве­за­ни за од­ре­ђе­не пра­зни­ке, ов­де не прак­ти­ку­ју. Ипак, на Бо­жић, ка­да се ми као брат­ство по­сле ли­тур­ги­је и пра­знич­не тр­пе­зе оку­пи­мо у са­ли за брат­ске са­стан­ке, она бу­де не­на­ме­тљи­во укра­ше­на хра­сто­вим гран­чи­ца­ма и сла­мом на по­ду. Да се ви­ди ода­кле смо до­шли и из ко­јих кра­је­ва по­ти­че­мо.

Јелена ЧАЛИЈА, Политика