Марко Станојевић: Владавина критизерства

Марко Станојевић: Владавина критизерства

ПОДЕЛИ

У Србији се све чешће поставља питање, зашто је све мање критичке мисли, да ли је она уопште потребна, да ли је има и слично. Најпре треба дати тачну дефиницију критичке мисли, или објаснити појам критике, она је заправо вештина којом се одређује шта је добро, а шта лоше, вођен овом дефинницијом дошао сам до закључка да критика односно критичка мисао у Србији не постоји. Разлог њене неприсутности је одсуство човекове објективности, а као резултат тога појавило се КРИТИЗЕРСТВО.

Човек и објективност 

Људи су изгубили објективност у односу према себи, а самим тим и у односу према другима, свету у коме живе. Дошло је до масовног одвајања људи од душа и то су наше Нове Сеобе, човек је напустио своју душу и постао заточеник, гледајући на живот кроз решетке у њему се родио ГНЕВ, који је усудио бих се да кажем есенција КРИТИЗЕРСТВА.

Критизерство је неоснвно критиковање појединца, друштва, појава и слично, одише заједљивим коментарима, упадацима, оставља траг фрустрације која је ништа друго него манифест гнева.

Заступљеност критизерства је огромна, почевши од емисија које се представљају као сатиричне, затим од новина, чији се колумнисти такође представљају као сатиричари, несвесно ширећи гнев. Опасност оваквих текстова и емисија је много већа од ријалити програма чији концепт не даје простор за дискусију(ту је све јасно), док емисије које се крију иза маске ХУМОРА представљају већу опасност за оне, на које се најчешће позивамо када смо угрожени, а наравно реч је о деци. Популарност ових емисија утиче на свест већег дела популације, како старије тако и млађе. Новинари који воде овакав тип емисија, постали су утицајни, њихова реч је јака, њима се верује више него духовницима, академицима и уопште интелектуалној елити, која не долази до изражаја, не зато што ћути, већ зато што се не уклапа у такав концепт.

Критизерске душе нису у стању да препознају, нити да се баве нечим што је вредно, зато су новине препуне текстова о политичарима и старлетама, то је плод њихове удаљености од самих себе. Нажалост и неки интелектуалци су пали под утицај медија и почели да говоре њиховим језиком (језиком гнева). Па често се и од њих може чути неконструктивно критиковање. Оно што је дефинитвно истина, јесте да деци и грађанима недостају примери, у смислу васпитања, интелекта, духовности, али опет напомињем, не зато што их нема, него зато што се не уклапају у такав калуп.

Таленти постоје у свим сферама, али потребна је нова свест у медијима која ће дати значај квалитету, али ситуација је обрнута, медији покушавају да до квалитета дођу, тако што ће свакодневно скретати пажњу на неквалитет, стално давати значај рђавим ситуацијама, што ствара једну агресивну атмосферу у друштву – КОЛЕКТИВНУ ФРУСТРАЦИЈУ.

Колективна фрустрација је буре барута које чека да експлодира и направи још један у низу нереда на улицама, подложна је револуционарним идејама, манипулацијама а знамо да је једина права револуција У САМОМ СЕБИ.

Удаљеност човека од душе је суштински проблем којим се треба бавити, кроз један дуг процес, али једино такав процес може довести до промене.

Марко Станојевић

2 КОМЕНТАРИ

  1. Hm,hmm..tako se i „otac“ Srbskog naroda,Dobrica Cosic, zalio drugaru, Manojlu Manji Vukoticu..“ sta mogu da radim,kad moji srbijanci, neznaju nista drugo da rade, nego da tresu sljive i cuvaju svinje“.

Цитирај