Москва нема разлога да немо посматра како Трамп уништава њеног партнера Кину

Москва нема разлога да немо посматра како Трамп уништава њеног партнера Кину

„ВЕЛИКИ ДОНАЛД” ЋЕ ДОГОВОР О УКРАЈИНИ И СИРИЈИ УСЛОВИТИ НЕМЕШАЊЕМ У ОБРАЧУН СА ПЕКИНГОМ

ПОДЕЛИ

НАКОН гласања електора, који су дефинитивно ставили тачку на питање избора Доналда Трампа за председника САД, Пентагон је од шефа државе, који ступа на дужност 20. јануара 2017. године, добио документ у којем се наводе његови одбрамбени приоритети.

Сада руководиоци америчког војног министарства имају месец дана да се прилагоде новим стратешким приоритетима.

Практично сви посматрачи су приметили да се први пут у последњих пет година на списку одбрамбених приоритета САД није нашла Русија, која је у последње две године Обаминог мандата заузимала почасно прво место главних претњи за САД.

Амерички јастребови су зато чак већ стигли да изразе огорчење тим поводом и да обећају Трампу да неће успети да тек тако прекине конфронтацију са Москвом. Наводно ће отпор у Пентагону, Сенату и Представничком дому Конгреса бити више не озбиљан.

Мислим да они у конкретном случају преувеличавају могућности супротстављања Трамповом опредељењу да постигне компромис са Русијом. Да америчке елите нису сматрале да је политика либералних глобалиста, чије је оличење била Хилари Клинтон, исцрпела своје могућности, Трамп не би постао председник.

А смо били сведоци да је групација радикалних глобалиста, која се окупила око Сороша и покушала да спречи Трампа да дође на власт, била апсолутно маргинализована. Чак ни онај део елите који се кладио на победу Клинтонове није подржао радикалне глобалисте. То значи да се америчка политичка елита сложила и са потребом промене спољнополитичких приоритета.

Зато ће се Трампове иницијативе, свакако, суочити са бирократским отпором, али ни приближно тако снажним како сматрају песимисти.

Опасност вреба с друге стране. Први пут у последњих неколико година међу одбрамбеним приоритетима САД као једна од главних претњи нашла се Кина. У пакету са економским захтевима према Кини које је Трамп већ најавио, као и оштрим дипломатским гестом (изјавом да САД ништа не обавезује да поштују принцип „једне Кине“), то значи да се Трамп одлучио за конфронтацију са Кином у свим сферама.

Може се очекивати интензивирање војне конфронтације између Вашингтона и Пекинга у акваторији Тихог океана у целини, а нарочито у Јужном Кинеском мору. Несугласице у том региону нису ништа мање сложене од оних на Блиском Истоку, и ситуација може да достигне усијање готово у трен ока.

Притом је Русија заинтересована за одржавање добрих односа практично са свим потенцијалним учесницима сукоба. А демонстративна спремност  Трампа на тражење компромиса са Москвом скида са списка опонената и САД.

Међутим, Кина је савезник Русије. Премда војно-политичке обавезе нису формализоване никаквим споразумом, на основу изјава шефова држава и конкретних потеза (нарочито у последње две године) може се сматрати да су савезнички односи успостављени.

Штавише, за Кину нас везује нешто више од простог потписивања формалних папира. Као што је познато, када споразум престане да буде користан, увек се нађе изговор за његово неспровођење. Али, ово није такав случај. Сви руски политички и економски пројекти прављени су полазећи од претпоставке да ће Кина наредних деценија бити једна од водећих привреда планете. Ако кинеска привреда пропадне (а Трампов план подразумева управо такав резултат), престаће и кинеско-европска трговина, а са њом и транзитни токови преко руске територије.

Трампов план је заснован на обнови америчке економске моћи путем враћања производње из Кине у САД и елиминисању неједнаке трговинске размене између тих двеју земаља.

Грубо говорећи, Трамп жели да се робе, које сада производе Кинези у америчким предузећима измештеним на кинеску територију и које затим продају Американцима и Европљанима, производе  у фабрикама враћеним на америчку територију и да их продају Американци. И уједно, да порези попуњавају амерички буџет.

Није тешко схватити да Американци, уколико се то догоди, неће морати ништа да превозе преко руске територије. Њихови робни токови ка Азији ће пролазити кроз Тихи океан, а ка Европи — кроз Атлантски. И неће их возити руски возови и камиони, већ амерички трговачки бродови.

Ако Трамп успе да врати Америци статус `мајсторске радионице света`, нема сумње да ће све главне трговинске и политичке везе тог истог света водити ка САД.

Америчке елите су зато и прихватиле Трампов програм, јер су глобалисти, искрено верујући да је Кина јача од Русије и да ће лакше победити на том „фронту“, погрешили. Постало је јасно да Вашингтон може да погине заједно са Москвом у нуклеарном рату, али да не може да победи Русију.

Трамп је само предложио да се окуша срећа на кинеском „фронту“. Његов програм се заснива на претпоставци да ће Кину бити лакше победити. Али, исто као што је хипотетички пад Русије предодређивао пад Кине (због чега је Пекинг и подржао Русију у конфронтацији са Вашингтоном), хипотетички пад Кине предодређује, ако не пад Русије, онда њено изоловање и фактичко свођење на ниво регионалне силе.

Трамп је спреман да, као компромис, призна руске интересе у зонама које су потпуно уништене политиком глобалиста (Украјина, Сирија, могуће Источна Европа), као и у Средњој Азији, која ће у случају сузбијања Кине постати дубока светска периферија. Те „аквизиције“ захтевају огромна улагања, али нису способне да доносе профит уколико САД окупе око себе цео остатак света.

Стога Москва никако не може да немо посматра како Трамп покушава да уништи њеног стратешког партнера у Азији.

Руско деловање у односима с Кином тешко да може да се свиди Америци. С обзиром на традиције вашингтонске дипломатије, може се очекивати примена метода „увезивања“.

Постизање договора о Европи и Блиском Истоку биће условљено руским давањем Америци одрешених руку по питању Кине.

Као што је већ речено, Москва не може то себи да дозволи. А то значи да се дугорочно комплексно решавање руско-америчких несугласица одлаже.

Наравно, реторика нове администрације ће бити умеренија. Смањиће се и војно-политички притисак на Москву (ресурси су потребни Трампу за реформе у САД, као и за конфронтацију с Кином), али проблеми неће бити решени, већ одложени за касније, када САД реше кинеско питање.

У сваком случају, док год се Кина налази на списку војних приоритета америчке администрације, ма колико Вашингтон испољавао свој пријатељски став према Русији, не може се говорити о одрицању САД од агресивне политике глобалне хегемоније, већ о пребацивању главног удара са руског на кинески „фронт“.

А то значи да ћемо моћи да осетимо само привремено варљиво олакшање, али да се претња због тога неће смањити.

Ростислав ИШЋЕНКО, ФАКТИ

Цитирај