Драган Милосављевић: Посртање “америчке изузетности“

Драган Милосављевић: Посртање “америчке изузетности“

ПОДЕЛИ

Овдашњи најупорнији промотер протестанстких вредности неоимперијалних атлантиста сведок је, поготово после изборног дебакла Клинтонових, све виднијег посртања њихвог надменог модела “америчке изузетности“. Од пада зида ангажованог на амбициозном задатку насилног увођење нелибералне демократуре у остатак глобале.

Том светилишти догме разобрученог, више него икада лесе фер (laisser faire) капитализма, премијер је са пуним поверењем окренут после постизборне промене свести 2012. Неочекивано, по бираче, следећи још помиње жуту матрицу из 2000-тих својих дотадашњих политичких опонената. Не догађа се тако нешто пречесто, чак ни у политици коју, иначе, часте неприкалдним изразом продавачице љубави (и идеала).

Пре тога било је све управо обратно, антиамеричко и атиимперјалистичко, у некој чудној кохабитацији партизанске иделогије у души, партијских књжица у унутрашњем џепу и натакнутих четничких шубара на глави. Извађених, без сумње из нафталина и гардероба служби.

Тако је било, баш бећарски, на српској кобајаги опозционој сцени Шекија, Вука, Зокија, Весне и Мићуна (где се деде Воја), баш као у филмовима Булајића. Све док Хилари Клинтон није у Београду објаснила Тадићу на “измаку” да “америчке проблеме на Балкану могу успешно решити само они који су их и изазвали”. Дакле радикали и социјалисти.

Ова колиција на власти већ цео мандат мало мало ванредним изборима и опет ће на пролеће да гура Србију у плурализам једне брзојугословенске партије и намигује притом “доживотним“ мандатом кретору тог демократског “урнебеса“. Кога је заиста и осмислио ваља питати оне који се не праве Енглези већ то заиста и јесу и то улози саветника премијера.

Па хајде, нека буде, нека овај “преокрет“ радикала у напредњаке као могуће божје просветљење објасни вера, чак и историја и пребег из православне етике несебичности у балкански калвинизам и индвидуализам.

Али резултати целе те ујудурме преконоћног пресвлачења  у данашњи неколонијални статус Србије, опште сиромашење зарад прехране камата на огромне позајмице, које арчи свака валст од “октобра“, оправдати се не могу. Ни за миленијум.

Као да не види премијер, од силних преузетих обавеза према америчкој администрацији, која га је заљуљала као чедо по себе упрличених околности, да наступа наговештај детанта. Оличен је у енглеској мудрости на коју управо подсећа сам Трамп, да кога не можеш победити боље му се макар приближи. Па му уместо зла чини добро, јер је то паметније. У сваком случају то је набољи начин да се без конфликта данас војно моћна Русија победник у Сирији евентуално мало одмакне од свог савезника Кине на коју је Трамп нешто љут.

На тим премисана новог распореда геополитчких фигура на плочи коме иду Путин и Трамп нема места данашњем глуматању лажне “несврстаности” иза које се пак крије газда у сенци. НАТО. Баш као и у време Тита, та сила ослонца ондашње СФРЈ, када је зид пао, видесмо, није спасла Балкан од грађанског рата..

Напротив, наметнула га је као део планова атлантиста и спремала се под Килитном и Обамом да све то понови подстицањем криза, пре свега на Косову и БиХ. Ништа мање хушкањем Хрватске против Београда. Натовци “ладно“ нису поштовали договоре ни споразуме, Јалте, већ су по свом ћефу и за своје потребе разбили СФРЈ, а све време то су покушавали и са Србијом на новом дрнагу према Стаљинграду. На коме их (за добро Амеике пре свега) зауставља нови председник и очито нова доктрина уздржавања од нападања без правог повода, без егзистенцијалне угрожености.

Неутралност којом се дичи српски двојац прво се звала неангажованост, па несврстаност, а сада се пак именује истовременим пријетељством еквидистанцом, нешто као петинг и са војском Охаја и са руским “ протупожарним центром у Нишу”. А све под јасно видљивим присутвом НАТО у “трансорфомацији” и обуци ВС. Чији организатори у име димне завесе тог карневала не захтевају Вучићу да уведе санкције Русији пала би Русија одмах.

Дочим то попуштање дизгина уз максималне обавезе Србије према Атлантском савезу омеђене бројним уговорима, које су у интерпетацији досадашње администрације САД подразумевају етапно укључивање у дејства алијансе “на терену“.

И то заједно са реинкарнираним усташама, балијама и великоалбанским арнаутлуком. Отуда и наметнути пројект обавезе аутопута од Ниша до америчких војних база на Косову и Албанији, које Вучић правда туристичким разлозима, као одосмо ми Албанцима на море у госте, док они газе нашу заставу и достојанство. Свашта од власти.

Све што се догађа поготово од када је победио програм Трампа, нашег премијера и жуту штампу као и караван фреквенције који ради на задатку хвале његове бриселске оданости, рекло би се не дотиче га. Нимало. Мада је у сценарију Клинтонових приближавања армагедона, општег хаоса , Балкан био једно од потенцијалних првих жаришта. Уз Украјину и Сирију. Тај Балкан им је постао још важнији после неуспелих покушаја да оборе Ердогана и међусобно супроставе до размера рата Турску и Русију.

Данас, пак, уз дискретне резерве према тој стратегији председник државе се окреће Москви и то од кад му прете да ће остати беу подршке у СНС, а влада дочекује промене на хоризонту светске политике без наговештаја озбиљнијих стратешких захвата и прилагођавања са српске стране. Елита се прави да чврсто верује у непостојећу неутралност, само зато што нисмо (сиц) завели санкције Русији и притом и даље је непоколебљиво на путу ЕУ ропства.

Нема наговештаја промена ни у домену досадашње политике неолибералне транзиције посебно у инвестције, које се своди на задуживање у милијардама долара којима се онда плаћа долазак странаца (и провизија на руке). Само зато да праве екстра профит на дотацијама из српског буџета на јефтином раду и одмах добит износе из Србије не реинвестирају у привредни раст земље што би ваљда тебало да буде циљ трезвене економске политике власти. Зато је тај мнгохваљени раст уствари међу најнижима на Балкану. Упркос супротним уверавањима и проблематичним статистикама.

Ништа боље није ни у домену размене оптерећене уценом потпуне либерализације тржишта за европски извоз без царина. Ту је и потпуна контролу ММФ и Светске Банке, неприкосневних арбитара чисто унутрашњих питања, пензија, цена у Србији где се грубо крше основна уставна права и одредбе. Највишег закона. Од лаганог пуштања Косова низ воду, до бесправне градње Београда на води.

Дакле и држава и народ су у овој сада напредњачкој фази транзиције, започете иначе пре деценију и по од стране ДОС-а, препуштени на потпуно располагање пљачкашком моделу неолибералне економије, а на ползу момцима Чикашке школе. Можда ће њих у предизборној гунгули бранити одреди ванредне полиције који се на (политичку) сцену уводе уредбом.

Заиста много хваљене премисе узорног реда самопрегорног рада и штедљиве скромности на којима је растао амерички сан напуштене су пре свега у САД, а модел корупције упешно трансплантиран на просторима насилне уведене америчке демократије, дакле у Србији преко тајкуна и компрадорске власти.

Према нелибералном концепту, САД су производи рада од времена реганизма на овамо препустиле азијским економијама, а Србији као “врхунац умећа“ плетење каблова за аутомобиле својих мултинационалних партнера.

А окренуле се користи од берзанских манипулација поигравања валутом Сороша и компаније, све то комбиновано са бруталним војним интервенцијама којима су печат дивљег запада дали Кларк и Олбрајтова бомбадовањем Србије и отмицом Косова. Посебно у темељу државе Бондистил која је са Албанцима испред свих, требала да буде срце конфедералне још једне Југославије Балканије… Ваљда неће Трамп, за надати се.

Све су то редом била бесмислених америчка разарања, од Балкана до Блиског истока са ужасним последицама које су акумулиране и нерашчишћене морално и политички и стратешки претиле посебно током изборне кампање (и још прете) трећим светским ратом.

У својим последњим данима, рекло би се неконтролисане политичке агоније, Обамина админстрација, пртиснута клинтновским завештањем, настоји да (ново)изабраном преседнику што више онемогићи успешан старт пацификације такве политике.

Настоји да га по сваку цену, на силу ако треба и силом, утера у дилеме некаквог пресецања гордијевог чвора досадашњег неоимперијалног замешатељства. Одлучује се на све могуће исхитреније потезе, овога пута то је можда камион камиказа и у Израелу који је иначе перманентно буре барута и окидач свих сукоба на Блиском истоку, змијском гнззду америчког неоимперијализма. Паметном и одговорном доста за аларм. Дај боже и за корекције курса.

2 КОМЕНТАРИ

  1. Текст је савршен, али наслов није. Очекивао сам да се теекст зове: „Рингишпил посртања карусела америчке изузетности“

  2. Samo je „srpska izuzetnost“, gora od americke,od vlasti do medija.
    KAKO JE VIDOVDAN OBELEZIO CETVRT VEKA REPUBLIKE SRPSKE?
    NIKAKO!
    Bravo majstori,bra-vo!
    I vi bi na tacni sve,makar bila „Srbija bez pokrajina“,
    sto bi ustaski komunisti rekli.

Цитирај