Роман Ранка Бабића „Крук“: Како смо се обићили

Роман Ранка Бабића „Крук“: Како смо се обићили

Бабићев Крук је архетип древне и усамљености савременог доба. Крук је обликован и елементарним емоцијама: страхом , тугом и болом

ПОДЕЛИ

Професор на Факултету техничких наука у Косовској Митровици др Ранко Бабић, рођени Пећанац који је 1999. избегао из Приштине где је живео и радио, бави се писањем поезије и прозе. Објавио је књиге песама: Дубине висина (2006), Пола човек пола човек (2007), Деца су већа од деце (2007), и калуп за наличје (2010). Објавио је и први роман под насловом Крук код издавачке куће „Прогето“ Београд.

„Крук“ је роман о томе како смо се родили као биће. Како смо се обићили. -„Крук“ је не само занимљив и необичан већ и веома добар роман. Нема у њему ничега што би „мирисало“ на почетничко несналажење. Имамо пред собом заокружен, сигурно вођен, лепо компонован , дограђен текст вредан читалачке пажње, спреман да уложено време „плати“ несумњивим уживањем, каже каже рецензент књиге Душан Стојковић.

Веома похвално о роману „Крук“ Стојковић говори поредећи аутора са Вуком Вучом, Бориславом Пекићем, Растком Петровићем, Слободаном Џунићем…

А тема праисторијског живота је та заједничка нит која је довела Ранка Бабића у везу са поменутим знаменитим српским писцима. Бабић је избегао замку да о давним праисторијским временима пише језиком који је тек био у зачетку. Аутор романа „Крук“ напротив тражио је и проналазио ново у прастаром па су тако у његовом роману присутне речи (гробиште, заумица, заћутавање, одмислити, оплошје, пороткиња, пустота, размисао, тамнота…). Бабић уме да створи нову од старе речи и да је учини необичном, али ипак схватљивом. – Бабић, проводи свог главног јунака, кроз најразличитије облике обреда, сучељавајући га са ловом и риболовом, поплавама и глади, многобројним Духовима( ветра, литице, ноћи; главном јунаку се они, у један мах, изненадно указују као симбиотички, Велики Дух који он именује као Нешто). Но, када главни јунак Крук из политеизма пређе, несвесно сасвим, на монотеизам, он заборавља да има посла са јачим силама чије смо пуке играчке, те се, иако је (само)изопштењем из клана од Некога постао Ништа, и сам, укидајући у извесном смислу своју – изнуђену – схизоидну подвојеност (истовремено је и део колектива и апсолутни усамљеник , усамљеник који – одбачен – сања да је део колектива), каже Стојковић.

Веома занимљивим роман чини главни јунак Крук који се разликује од осталих што почиње да схвата да је и мисаоно биће. Мисао се, иначе, издваја у роману као есенција која се протеже кроз цео роман: „гладни туђих мисли“ , „у жубору њихових мисли“, „мислима видео“, „Од мисли је постао тежи“…. То о мислима је управо карактеристика професора др Ранка Бабића којем је филозофско размишљање и промишљање својствено, и било би необично да он нешто пише обичним речима које су често у употреби у свакодневици. Бабић трага за коренима митског али речима даје свој тон и печат те се у роману „Крук“ роје неке нове бабићевске мисли. И речи.

Бабићев Крук је архетип древне и усамљености савременог доба. Крук је обликован и елементарним емоцијама: страхом , тугом и болом. – Бабићев роман се мора читати пажљиво, упозорава Стојковић, а сваки читалац који то учини, вратиће му се бар још једном.

Славица ЂУКИЋ