Владимир Иванишевић: СРПСТВО БОСНЕ

Владимир Иванишевић: СРПСТВО БОСНЕ

ПОДЕЛИ

Готово сви средњовековни историјски извори који говоре о босанској држави говоре да је она српска земља. Константин Порфирогенит у свом спису из средине 10. века Де администрандо империо (О управљању царством или Спис о народима како се још код нас преводи) каже да је народ Срба населио и створио следеће државе (Порфирогенит их назива архонтијама које признају суверенитет византијског цара) Србију, Босну, Захумље, Паганију (историографија је чешће назива Неретљанском кнежевином) те Требиње и Конавле. Требиње и Конавли су заузимали простор од Боке Которске до Дубровника, Захумље од Дубровника у правду северозапада нешто северозападно од Неретве, а Паганија од границе са Захумљем до реке Цетине. Босна је обухватала мало подручје у данашњој централној Босни у пределима данашње Зенице, Високог и Сарајева.

Међутим, тешко је из Порфирогенитових навода одредити границе Србије. Он каже да се она на северу приближава Хрватској, а на југу Бугарској, а кда жели да подробније опише њене границе према суседима каже да се Србија код жупа Цетине (подручје данашњег Сиња са околином, Цетинском крајином) и Ливна приближава Хрватској, док описујући границу Србије и Бугарске помиње утврђење Достинику (локалитет Градина код Врсеница близу Сјенице на Пештери) као последње утврђење са српске стране границе и Рас као последње утврђење са бугарске стране границе. Опсијујући границе Хрватске Порфирогенит наводи да су најисточније жупе у Хрватској већ поменути Цетина и Ливно те још Имота и Плива (крај око Јајца). На основу овога можемо слободно да закључимо да је Србија обухватала подручја у данашњим западним деловима Босне и Херцеговине, а врло вероватно и Хрватске и да се простирала знатним делом остале територије  БиХ све до подручја данашње Сјенице.

Франачки историчар Ајнхар у свом делу Живот Карла Великог  и Анали франачког краљевства приликом описивања устанка Људевита Посавског, кнеза Доње Паноније чије се седиште налазило у Сиску кажу да се Људевит 822. године приликом бекства пред франачким трупама склонио код Срба за које кажу да држе велики део Далмације. На основу овог приказа настале су бројне теорије о томе где су се ти Срби налазили, и да ли се ту мислило на место Срб у данашњој Лици, али узимајући у обзир да се ради о самом почетку 9. века то може бити само подручје северозападне Босне, а вероватну се на ободу територија који су Срби држали током 9. века налазио и данашњи Срб.

Летопис попа Дукљанина помиње поделу Краљевства Словена на Приморје које се састоји од Беле и Црвене хрватске на простору од Винодола до Драча и Србију или Загорје у унутрашњости земље. Србија се дели на Босну и Рашку, а границу између њих чини река Дрина.

Византијски историчар из друге половине 12. века Јован Кинам у својој Краткој историји каже да Дрина одваја Босну од остале Србије.

Босански бан Матеј Нинослав у повељама издатим Дубровнику 1240. и 1249. године своје поданике недвосмислено назива Србима, а поданике дубровачког кнеза Власима.

Синовац Хрвоја Вукчића Хрватинића Ђурађ Војсалић је у повељи изданој 12. августа 1434. српској племићкој породици Радивојевића која је држала поседе у западном Хуму и територији бивше неретванске кнежевине потврдио права на сву  „српску земљу“ коју су држали и власт над свим Власима на њиховим поседима. Израз српска земља се често користио и за време турске окупације над Босном и Херцеговином означавајући поседе које је држала бивша босанска властела.

Хумски кнез Стефан Вукчић Косача је 1448. године узео наслов херцег од Светог Саве и тако је настао нзаив Херцеговина.

За време Турака свесност о припадности српском народу изражавали су и католици у Босни и Херцеговини, као и муслимани који су јасно уочавали разлику између српских и родова доспелих из Анадолије.

Подела народа у Босни и Херцеговини на православне Србе, католичке Хрвате и муслимане уведена је за време аустроугарске окупације. Једина дилема код нових власти била је дали стварати бошњачку нацију, од све три вере што је покшавао да учини Бењамин Калај, или на перфидан начин фаворизовати Хрвате римокатолике што је радила клика око сарајевског надбискупа кардинала Јосипа Штадлера, блиског Штросмајеровог пријатеља. Међутим, уз све притиске власти и даље је било Срба муслимана и ромокатолика. Њихови најбољи представници су Меша Селимовић и Иво Андрић.

Овај мали излет кроз историју Босне и Херцеговине представља мали допринос о праву српског народа на ту државу и ту земљу коју српски народ не може однети ни на опанцима нити на ципелама јер му она припада више од  хиљаду и по година и дугује му оба своја имена, а и остала два конститутивна народа воде порекло од њега.