Дуалци – живи роботи

Дуалци – живи роботи

Може се саградити нерентабилна фабрика са лоше инвестираним новцем, што се да надокнадити. Али, шта ћемо с хиљадама младих ако их погрешно усмеримо

ПОДЕЛИ

Видела жаба да се коњи поткивају па и она подигла ногу – каже народна пословица. Као што жаба нема ногу за коњску потковицу, тако ни српска привреда и школство немају основне претпоставке, у првом реду средства и кадрове, да се озбиљно позабаве проблемом иновираног стручног образовања младих и њиховог адекватног упошљавања у Србији.

Ето, после скоро заборављене „шуварице“, тог погубног школског експеримента, страни фактор, као и многе друге ствари, сада нам намеће дуално образовање као „најважнију тему за Србију у наредним годинама“. Откуд то да се за посету једног страног државног секретара, стручњака за дуално образовање, како пише наша штампа, заинтересују многи министри, Привредна комора па чак и Ректорат Универзитета у Београду? Не би требало да нас то изненађује кад нам, како неретко чујемо са високог државног нивоа, наше домаће мало шта ваља, па све треба мењати, овог пута и наше школство. Треба га, јел’те, „уподобити“ интересима и потребама страног капитала који „хрли“ у Србију да нас препороди.

Сада ћемо, као што нас је обавестио министар просвете, донети и закон о дуалном образовању, а на основу њега, још неусвојеног, већ је припремљен за ову годину, наравно с Привредном комором, и план уписа за следећу јесен. У ту сврху биће реорганизована и мрежа школа, што је, како каже министар, подржао и премијер. Само се питам где су ту и шта кажу наши просветари – учитељи и професори, и колико ће то да кошта осиромашене пореске обавезнике.

Надам се да нико разуман не оспорава потребу прилагођавања школског система и програма образовања потребама све интензивнијег развоја нових технологија и информатичког друштва и с тим у вези потребе за новим образовним профилима запослених. Међутим, намеће се овде друго питање: зашто тако важну област као што је школство и образовни систем „ломити преко колена“ и одлуке о томе доносити на брзину. Јер, зна се: што је брзо то је и кусо, или што написа познати правник В. Богишић: „Што се грбо роди време не исправи“.

Може се саградити нерентабилна фабрика са лоше инвестираним новцем, што се да надокнадити. Али, шта ћемо с хиљадама младих ако их погрешно усмеримо? Хоћемо ли, акцијом дуалног образовања „на о’рук“, из буџета ишколовати полуписмене „живе роботе“ да би их страни инвеститори имали „на тацни“ и плаћали две-три стотине евра из оних хиљада субвенционисаних? Да ли се неко запитао на ком општеобразовном, културном и васпитном нивоу остављамо те младе људе ако све подредимо том „дуализму“? Па наравно, најлакше је мењати свест човеку са ниским нивоом општег образовања, што нам иначе намеће страни фактор.

Јапан, до јуче друга, а сада трећа, најразвијенија економија света ради то другачије. Наравно, држава и привреда и у том сегменту сарађују, али свако ради свој део посла. Држава, која је неколико деценија после рата улагала у образовање и науку и до 30 одсто буџета, кроз државни и приватни систем школства обезбеђује привреди, која је скоро у потпуности у домаћем власништву, општеобразоване и стручно усмерене, понављам само стручно усмерене, младе кадрове. Даље специфично школовање и стручно усавршавање је брига и обавеза привредних субјеката, у зависности од њихових потреба и специфичности посла.

За успешне средњошколце и студенте, посебно завршних година школовања, и те како се интересују велике јапанске фирме, нуде им стипендије и повољне услове запослења. Даном пријема у радни однос млади дипломац се подвргава интензивном, нимало лаком, менталном и физичком дрилу – обуци за посао који ће обављати.

Био сам (као гост) присутан у ,,Сонију“ када је председник те компаније Акио Морита поздравио неколико стотина брижљиво одабраних свршених студената и средњошколаца првог дана после њиховог пријема у радни однос. Уз захвалност што су прихватили да своје стечено образовање понуде ,,Сонију“, Морита је рекао да су прошли захтеван образовни систем земље, али да им тек предстоји ништа мање тежак систем образовања у ,,Сонију“. И заиста, најмање годину, две, па и три, млади људи се подвргавају специфичним програмима обуке за послове које ће обављати, да би тек након тога били распоређени на одговарајуће радно место. Поред уско стручне обуке, многе фирме имају и програме психофизичких припрема.

Тако стручно и психофизички припремљени радник, коме у редовним интервалима следује унапређење уз даљу доквалификацију уз рад и доживотно запослење, „венчава“ се за фирму, а фирма постаје старатељ његове породице. Таквом бригом за радника и његову породицу фирма мотивише радника за што боље радне резултате. У таквом систему, мотивисан радник и задовољан потрошач су гаранција успешности фирме, а преко ње и државе. То је уосталом један од разлога зашто је Јапан за кратко време после Другог светског рата израстао као феникс из пепела и постао „економско чудо“. Није Србија Јапан нити су Срби Јапанци по много чему, али би у многим стварима, па и у тзв. дуалном образовању, од њих могли понешто да научимо. Има знања и успеха и изван „безалтернативног стратешког циља”.

Радоман ЈОВИЋ, ПОЛИТИКА

2 КОМЕНТАРИ

  1. Како планирати образовање у транзиционој земљи, која не зна чак ни своје границе?! Посебна прича је министар просвете, који је дошао из приватне гимназије да о трошку државе школује – мотаче каблова. Да ли је ово финални ексер у мртвачки ковчег србијанског школства?

  2. Ја сам ишао и у Србији у средњу школу, ИВ степен, и на западу у дуалном систему.

    У Србији 15 предмета у четвртој години средње
    на западу 4 предмета у трећој години средње.

    Када сам у Србији завршио, био сам неспособан да радим самостално, али имао сам опште знање о стварима о којима на западу ни инжењери немају појма. Ко зна за шта је то добро?

    Када сам на западу завршио, могао сам по изласку из школе да самостално обављам послове за које сам обучаван. Моје колеге заиста нису имале благе везе о животу, иако су у својој струци били махери.

    На западу се говори о увођењу дуалних школа које ће финансирати концерни, који ће знатно имати удео у школском програму (фора: они најбоље знају шта треба учити-а осим тога ослобађа се школски буџет). Ви можете замислити какав школски програм може да направи један КРУП, или један Џенерал Моторс, ЕХХОН, итд.

    Шта ми треба да се бринемо је да ће дуални систем у Србији инвестирати УС СТЕЕЛ, или Банк оф Енгланд. Они ће од нуле да уведу то код нас.

    Што се тиче поређења из мог искуства, нагињем дуалном систему. Кажем „нагињем“ јер од општег образовања које нуди наша школа – нажалост само мали део ђака има користи од тога. Највећи део народа пројури кроз ходнике и учионице ко мува без главе, уз то незна ни да ради.

    Решење би било дуални програм за занате, за четврти степен и на даље знање треба да буде шире. Или дуални програм у задњој години (што је некад била волонтерска година), или у две задње.

    И наравно, додатна настава за оне који хоће да уче више.

    Мислим да је битније оспособити човека за рад, него неоспособити га и за рад, и за размишљање. Наравно, ко се оспособи и за рад, и за размишљање има сребрну јабуку у чаши од злата, али који је то проценат.

    У сваком случају, извадити најбоље из оба система, и гледати да та одлука припадне неком ко зна између чега бира, или шта узима а шта оставља из оба система.

    Ако и тај посао одради неки пролетер… шта рећи.

Comments are closed.