Мирис крви у води: Флинова оставка

Мирис крви у води: Флинова оставка

ПОДЕЛИ

Оставка Трамповог саветника за националну безбедност, генерала Мајкла Флина, представља велику победу за снаге Естаблишмента које покушавају да онеспособе нову администрацију пре него што уопште може да стане на ноге. Мономанијом достојном капетана Ахаба у његовој потери за Моби Диком, анти-трамписти ће сада удвостручити своје напоре да прободу великог белог кита у Белој кући.

Све то је суштински везано за Русију. Конгресни критичари из обе партије захтевају да се Флинов разговор са руским амбасадором у Вашингтону стави у исти кош са недоказаним оптужбама о руском хаковању америчких избора и упорним одбијањем новог америчког председника да Владимира Путина означи као убицу, разбојника, ратног злочинца, и томе слично. По њима, очигледно је да би само заверенички круг агената Кремља могао и да помисли да би било добро развити политику међусобног поштовања и уважавања интереса према једном тако ужасном непријатељу као што је Русија. Чињеница да је једна од тема Флиновог разговора са руским амбасадором била и санкције које је Обамина администрација увела против Русије ће само подстакнути напоре у Конгресу да се те санкције преточе у закон, у циљу онемогућавања Трампа да их укине.

Трамп је „крив“ за многе неопростиве злочине и јереси против Естаблишмента. Његово инсистирање на контроли наших граница, његова трговинска политика стављања америчких интереса на прво место, као и његово одбацивање „изградње нација“ и „промена режима“ као стандардне америчке политике је већ само по себи довољно лоше. Али све осим отвореног гнушања према Русији је потпуно неприхватљиво и мора се зауставити свим могућим средствима. Остаје да се види да ли ће цела прича о томе како је Дубока држава управљала цурењима у штампу да би спровела свој политички атентат на Флина икад бити обелодањена.

Током читаве изборне кампање, упркос неоконзервативној русофобији његових републиканских ривала и настојању Хилари Клинтон да јавности представи да су њени противкандидати заправо двојац Трамп-Путин, Трамп је одбијао да крене линијом мањег отпора и одступи од свог јавно изреченог циља да се „добро слаже са Русијом“. И, мада је мало оних који ће тврдити да он поседује штреберско, детаљно познавање стратешких питања – напротив, било је и подругљивих оптужби да он не зна шта је заправо нуклеарна тријада – чини се да он инстинктивно разуме да ништа добро неће моћи да постигне ако не промени досадашњи курс који води ка директном судару са Русијом.

Уистину, није било сасвим јасно како се у такво виђење ствари уклапа Флин. Мада је нашироко оптуживан да је Путинова улизица, већином на основу тога што је седео поред руског председника на вечери поводом годишњице телевизијске мреже Раша тудеј, у свом писању Флин није одавао утисак да је посебно про-руски настројен. У књизи коју је написао заједно са ултра-неоконзервативцем Мајкл Ледином, Флин је Русију представио као део непријатељске комбинације коју још чине Северна Кореја, Кина, Иран, Сирија, Куба, Боливија, Венецуела, Никарагва, Ал Каида, Хезболах и ИСИС.

Флин је такође заговарао стварање арапске структуре „налик на НАТО“, сачињену од наших сунитских наводних савезника предвођених Саудијском Арабијом, који су вршили тако штетан утицај на америчку политику, залажући се за промену режима у Ираку, Либији и Сирији. А после јавног упозорења Ирану које је Флин недавно упутио због новог тестирања ракете, чак су и неке Трампове присталице забринуте да би ова администрација могла да понови ирачку катастрофу Џорџа Буша Млађег, и то још много већих размера.

Ипак, треба бити јасан: мада би васпостављање нормалних односа са Русијом био предуслов за успешну америчку спољну и безбедносну политику, то још увек не би представљало и гаранцију успеха. Ако ова администрација сматра да ће моћи да се приближи Кремљу ради удруженог окретања против Кине, или ако очекују да ће Русија окренути леђа Ирану, онда они не знају ништа ни о Русима ни о стратегији. Ово није време за јефтине трикове или плитку реторику, већ време да се постигне право разумевање о стварима од узајамног интереса и сарадња против истинских опасности.

Понекад се чини да Трамп једини у својој администрацији који ово разуме – мада и даље полажем велике наде у Стива Бенона и Стивена Милера (можда би Трамп искључиво требало да слуша људе који се зову Στέφανος!). На пример, у свом првом говору пред Уједињеним нацијама, његова амбасадорка Ники Хејли је осудила Русију језиком из кухиње Саманте Пауер (заправо је могуће да су га и написали чланови њеног особља који су још увек на својим местима у УН). Гласноговорник Беле куће Шон Спајсер је недавно јасно изјавио да Русија мора да врати Крим Украјини, док је потпредседник Мајк Пенс већ раније јавно изражавао другачији став од Трамповог по питању Русије.

Важно је видети ко ће да замени Флина. Међу именима која се помињу, апсолутно најгори избор би био генерал Дејвид Петреус, човек који се, у сведочењу пред Сенатом уочи 14-годишњице напада на Светски трговински центар, залагао за наоружавање Ал Каиде – Ал Каиде! – у Сирији (разуме се, само оних „умерених“ међу њима). Запањујуће је да се, међу присутним мудрацима, није могла чути ни реч оштрог протеста против тога.

На крају, реч-две и о Балкану. Баш као што је део америчког постхладноратовског покушаја успостављања глобалне хегемоније укључио и интервенције на Балкану чија је основна сврха била сузбијање Русије и додворавање исламском свету, промена такве политике, која би подразумевала измирење са Русијом и третирање исламског терора као непријатеља а не као једног од оруђа у нашем алату – би, у коначном, допринела једном ребалансирању Балкана које би било позитивно за Србију и Републику Српску. Овде је кључна реч „у коначном“, у смислу да би се једна рационалнија америчка глобална политика временом осетила и на локалном нивоу. С друге стране, ако би Естаблишмент успео да сузбије Трампа, до промене ширег контекста можда не би ни дошло, што би продужило трајање садашње антисрпске политике.

Џејмс Џорџ Џатрас, ФСКСРБ