Стефан Вуковић: Није СНС-СПС коалиција најбоље за Србију зато што је квалитетна,...

Стефан Вуковић: Није СНС-СПС коалиција најбоље за Србију зато што је квалитетна, већ што је опозиција дебилна!

ПОДЕЛИ

Дан одлуке се ближи, али изгледа да неће бити тако монотон како се очекивало. Како изгледа, у трци за предсједништво ће учествовати више личности са знатним политичким капиталом – Вук Јеремић, Саша Јанковић, Александар Вучић и, веома неочекивано, Томислав Николић. За разлику од досадашњих парламентарних избора у којима није било никакве сумње у доминацију СНС-а, на предсједничким изборима ствари постају занимљивије због јачег наступа опозиције и изненадне, јавности доступне, подијељености унутар СНС-а између Вучићеве и Николићеве струје. Мјесец и по дана је остало за разрјешење ове неочекиване заврзламе, за опозицију да одлучи да ли ће се уједињавати око једног кандидата, а за СНС да се избори одржати своје јединство упркос вољи свог оца, Николића.

Више кандидата како на страни опозиције, тако и на страни власти, повећава неизвјеност предстојећих избора. Но, уједно показују и одређене, велике канцере српске политичке сцене. Највише очи, у том смислу, боде опозиција која је састављена од сијасета малих странака у борби за опстанком изнад ионако ниског цензуса. Јанковић и Јеремић нису кандидати ниједне странке, обојица су претходне године провели ван политике радећи своје послове (веома квалитетно, може се додати) и кандидовали су се без било каквог јавног обраћања или ослањања на опозиционе странке. Јанковић је подршку ДС-а дочекао хладнокрвно, док се Јеремић уопште не обазире на то што га његова бивша странка не жели видјети као предсједника. Њих двојица су добро прочитали тренутну ситуацију и став народа гледе опозиционих странака који стаје у три ријечи – „опозиција је трула“. ДС и Тадићев СДС су састављене и вођене од стране истих људи који су у политици од почетка вишестраначја у бившој Југославији, људи добро етаблираних у друштвеним, економским и политичким структурама – „људима естаблишмента“ који на Западу већ постаје увелико омражени. ДЈБ-у се може прогледати кроз прсте, као веома новом учеснику у политичком животу, али је и код њих очигледан недостатак енергије, капацитета, кредибилитета и могућности које нуде Јанковић и Јеремић, који и њих игноришу. Грађанска опозиција у Србији, када се узме у обзир њена трулост, непопуларност, неспособност и расцјепканост, као и однос Јанковића и Јеремића према њеним странкама – да се закључити да она уопште и нема своје кандидате на овим изборима. Било каква подршка једном или другом кандидату је само тренутни, политички погодан савез против Вучића, и то по условима самих кандидата а не странака. Мало ли је рећи да су то и заслужиле?

Може се онда рећи да је коалиција СНС-СПС тренутно најбоље рјешење за Србију (стриктно говорећи на парламентарном нивоу и унутар Владе), што и не би било далеко од истине. Додуше, СНС-СПС није најбоља опција за Србију у овом тренутку због тога што су те странке, њихове идеје или њихове вође нешто квалитетни, него управо зато што нису у расулу као трула опозиција. Ниво идеолошке принципијелности, кадровског квалитета, политичког курса који би предузимале на власти – нема апсолутно никакве разлике између странака опозиције и власти. Једина разлика постоји у нивоу јединства, кохезије једне и друге стране, гдје је СНС свјетлосним годинама испред опозиције. Но, и то скоро монолитно јединство СНС-а се заснива само на једном елементу – Александру Вучићу. Као Југославија без Тита, СНС не може без Вучића. То још јаснијим постаје када се узме и погледа шта је конкретно политика СНС-а, тј. када се погледа како СНС нема своју политику. У недостатку било какве супстанце, СНС и Вучић прибјегавају најприземнијим методама пропаганде преко својих Информера и Пинка. Да је макар та пропаганда нешто љепше написана, да није на тако ниском нивоу културе, људскости и пристојности и да Вучић за своје Гебелсе има макар способне људе, могло би му се рећи „алал вера“. Али ни ту СНС нема супстанце те празнину мора попуњати Вучић. Трулост СНС-а је још видљивија него трулост опозиције, али држање за виме државе-музаре ублажава њене ефекте. Зато се Напредњаци тако грчевито држе за сваки педаљ власти, јер им је то хљеб насушни. Зато Јанковић и Јеремић представљају озбиљну пријетњу по читаву њихову структуру, коју би могли са предсједничке позиције релативно лакше пољуљати. Чим би СНС пао са власти, задесила би га иста судбина као ДС након 2012. године (непотребно је спомињати како ће изгледа и СНС-у нож у леђа забити управо онај који ју је довео на власт, Николић, као што је то Тадић урадио ДС-у својим отцијепљењем, и то само због личне сујете).

Али одакле оволики хаос? Одакле оволика трулост политичке сцене у Србији? Битно је увидјети да ово није само феномен у Србији, него да је такво стање присутно задњих деценија и на Западу. Од почетка 90-их, у САД-у су на власти били предсједници који су водили 90% идентичне спољње и унутрашње политике. У Британији је такође било небитно да ли су на власти Лабуристи или Торијевци, јер су обије странке пратиле политику Маргарет Тачер. У Њемачкој неприкосновени ЦДУ прелази из странке десног центра у сами центар, те се претвара у прагматичну странку технократа који се на власти одржавају добрим резултатима рада, и понегдје конзервативном платформом странке. Исто је стање у Италији као и у Француској (у Француској је поготово дошло до парадокса, јер је лијевичарски предсједник био у спољњој политици ратоборан исто колико и његове конзервативне колеге, док је на унутрашњем плану спроводио исте политике штедње и смањивања социјалних бенефиција које би и Републиканци спроводили). Ово разводњавање лијевице и деснице је видно и у сусједној Хрватској, гдје је у практичном смислу небитно да ли је ХДЗ на власти, или СДП. Чак је Србија доживјела да јој вођа СДП-а, као хрватски премијер, удара пацке као да је тврдокорни ХДЗ-овац. У свим овим земљама грађани имају исти уздах као грађани Србије: „Сви су они исти.“. И то не без разлога – јер и јесу.

Лијевичарске странке и либералне странке су главни кривци за то, јер су заборавиле свој задатак. Умјесто да буду странке које држе идеале напретка, развоја и слободе појединца као највише, предале су се олако налету популарности Регана и Тачерке и присвојиле њихове економске платформе под плаштом своје друштвене напредности и наводне културне уздигнутости над својим противницима. Умјесто лијевичара и либерала, људи од идеала који би требали гледати ка будућности, те странке су почеле да штанцају улицкане роботе за изговарање политички коректних фраза, људе без идеала. И упалило им је. Добили су „културни рат“ и наметнули се као главни арбитри прихватљивог и неприхватљивог у друштвеној сфери, док би у економској настављали неолибералне политике Регана и Тачерке чак и у ситуацијама и у омјеру који су непотребни. Свако ко није прихватао њихово виђење свијета био би означен као „расиста, хомофоб, шовиниста, нациста…“. Таква стратегија је палила док је заиста било људи на десници сумњивих политичких оријентација. Но, самопоуздање и предуга хегемонија над јавним дискурсом је новом естаблишменту отупила апарат за анализу, те су почели нападати и дискредитовати људе који то уопште нису заслужили. На површину је испливала њихова дволичност, као и њихова морална и вриједносна празнина. Открило се да је цар го, да је либерална лијевица трула, као и то да није више либерална (либералне снаге никада не приступају етикетирању других ради њихове дискредитације, нити користе политике идентитета, људских и мањинских права у сврху таквих дискредитација) и онда је народ почео да их обара на изборима. У Британији се то десило са Брегзитом гдје је кампања за останак у ЕУ умјесто сасвим релевантних и солидних аргумената користила „fearmongering“, тј. ширила је панику како ће доћи смак свијета ако УК изађе из ЕУ, а свако ко је мислио другачије је или глуп или фашиста. У Америци је, као реакција на такво патерналистичко снисхођење неолибералног мејнстрима, дошла реакција у избору Трампа – човјека који у нормалним околностима не би могао проћи ни прву републиканску дебату, а камоли постати предсједник.

А у Србији се оваква побуна против углађених жутокљунаца десила већ 2012., онда када се на Западу читав овај процес почињао кувати. Прекодрински Срби су тако, за Тадићеве владавине, имали утисак како се Србија сама стиди својег српства и како је спремна сагињати се свакоме ко би јој пожелио удијелити неку лекцију. У самој Србији, разне инкарнације Пешићке, Србљановићке и/или Милићке су радо трубиле како се у Србији мора извршити „културна деконтаминација“, како је свака националнија конотација оличење зла, како су они ту да просвијетле обични плебс. А политичари ДС-а су прихватали такав јавни дискурс и пазили да му се не супротставе, управо зато јер нису били људи од идеала, нису били прави либерали нити лијевичари, него углађене политикантске машине. А када лијевица посрне, на власт ступа десница која у доба економске кризе често изроди непожељне појаве, као реакцију на грешке својих супарника. Трамп са својим националистичким протекционизмом (што Бошко Обрадовић и Двери називају „домаћинском привредом“) је одговор на претјерани интернационализам и глобализам труле лијевице, а Вучић и СНС са својим лупањем у груди како стално раде и како се боре за интересе Србије, за разлику од „оних других који желе да упропасте Србију“ управо су посљедица пропасти и трулежи лијевице која је одавно престала бити лијевичарска и либерална. Повјерење народа у странке опозиције је апсолутно истрошено и оне то повјерење не могу повратити док су састављене од људи попут Бориса Тадића и Шутановца, док избацују или игноришу реформске гласове у својим редовима (као што је ДС урадио са Борком Стефановићем који је, уз све своје мане, макар нудио заузимање неког конкретног курса). А док је опозиција слаба због таквих паразита, владаће њихове боље копије као реално боља алтернатива само зато што још нису доживјели потпуни слом, те стога имају капацитет да стабилно управљају државом без мана својствених трулој лијевици (која се у САД-у однедавно назива колоквјално и „регресивна лијевица“).

Србији је потребно, као Европи и Америци, ново прегруписање на политичкој сцени. Лијевица мора поново постати лијевичарска и либерална, а десница мора постати професионалнија и мање популистичка и ауторитарна, а више толерантна али и искрена у свом конзервативизму и/или национализму којег се не смије стидјети. Но, иако је Србија раније испољила симптоме који се пројављују у Европи тек ове године, биће случај да ће Србија мање-више остати иста док ће се читава Европа са Америком преоријентисати, реформисати и реструктурирати у веома кратком року. У САД-у је већ започео покрет унутар Демократске странке, од стране фракције која подржава Бернија Сандерса, за преузимање странке и враћање њене политике улијево. У Британији Лабуристи су добили Корбина којег нису бирали блеровски припадници естаблишмента, него обично грађанство, и који је заправо толико улијево да је и симпатизер троцкиста које је поново пустио у странку. У Француској су десничарски Републиканци изабарали за свог кандидата Франсоа Филона – чистог хришћанског конзервативца који из искрених убјеђења се противи абортусу и програмима државне и социјалне помоћи, а Меркелова и њен ЦДУ су се веома брзо вратили удесно и појачали реторику након што су увидјели учинак мигрантске кризе. У Шведској су у порасту десничарске снаге, а у Шпанији и Италији искрене лиејвичарске, социјалистичке странке су озбиљна политичка сила. Стари политичари одлазе, а нови долазе (Тереза Меј, иако није бирана на изборима тренутно је најпопуларнији британски политичар. Берни Сандерс је од аутсајдера постао један од најутицајних политичара у року од једне године. Герт Вилдерс у Холандији за веома кратко вријеме је довео своју странку у позицију да буде једна од најјачих у држави). Свуда промјене у веома кратком року, а једино у Србији влада Домановићево мртво море. Нешто је труло у држави српској, а предстојећи предсједнички избори ће само још више потврдити ту чињеницу – са опозицијом која није изродила кандидата и са влашћу коју почињу дрмати драме услијед личне сујете при њеном врху.

Стефан ВУКОВИЋ

 

2 КОМЕНТАРИ

  1. Ma nemojte molim vas samo toga Jeremića. Svaki drugi debil je bolji od bilo kog dobila koji u politiku dolazi sa Harvarda i Jala. Od tuda su vam Klintonovi, Busevi, Kerijevi , Rajs i tako redom. Pogledajte šta su od Amerike napravili?Doveli je u bankropstvo. Kako ja vidim Donald Tramp ni jednog koji od tuda dolazi neće u svoju administraciju. Čakl i ono što je od predhodnih tamo ostalo gleda da najuri iz Vašingtona. A vi biste ih u Srbiju da ukucate . Za šta ćete ih tamo? To što dolazi sa tih škola je običan propalitet.

Comments are closed.