УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР: Бранко Поповић (1882-1944) или како се уселио други...

УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР: Бранко Поповић (1882-1944) или како се уселио други Кун

Према једној верзији иследник је вређао сликара, те му је овај лупио шамар. Иследник се латио пиштоља и убио га

ПОДЕЛИ

Тог 27. новембра 1944. године на насловној страни Политике објављен је списак 105 које је стрељала народна власт. Сви без суђења. Међу њима и Бранко Поповић (1882-1944), сликар, архитекта, професор историје уметности и декан Техничког факултета у Београду. Испоставило се да се само један са списка грешком ту нашао, није убијен, тако да је, касније је утврђено, број смањен на 104.

Тако је три године након стрељања сликара и вајара Михаила Миловановића у Ужичкој републици отишао још један Ужичанин и минхенски ђак. У исто време су студирали на Ликовној академији у Минхену, завршли је 1909. године. Обојица ратовали у оба Балканска рата, са српском војском у Великом рату прешли Албанију, дошли на Крф и били добитници високих војних признања. Обојица су били оснивачи Удружења ликовних уматника Србије. Историчари уметности би рекли: Миловановић је био ратни сликар, везан више за свој родни крај, а Поповић – прва лига.

РАКИЈА, ПОГАЧА И ХАПШЕЊЕ

Бранко Поповић био је веома поштован универзитетски професор, писао је изванредне текстове, приказивао изложбе у Музеју кнеза Павла, сарађивао у Уметничком прегледу и излагао своја дела у Паризу (1919), Лондону (1930), Риму (1937) и на 22. Бијеналу у Венецији (1940). Једно од најзначајних уметничких удружења између два светска рата била је група Облик. Окупљала је сликаре, вајаре и архитекте, заговарала модернизам у тадашњој уметности. Међу члановима била су наистакнутији ствараоци у Краљевини Југославији – од Петра Добровића, Јована Бијелића и Саве Шумановића, до Томе Росандића и Сретена Стојановића, Зоре Петровић, Косте Хакмана, Ивана Радовића… Председник овог удружења био је сликар Бранко Поповић.

BrankoPopovicautoportretКако је то да је баш Бранко Поповић стрељан? Стицај несрећних околности? Завист? Већина сликара радила је, стварала, и током окупације. Неки су, познато је, радили чак и Хитлерове портрете. И сви су наставили да раде и доласком комуниста на власт. Из сведочења синова Бранка Поповића, изјава за новине током поступка рехабилитације њиховог оца, и њихових сећања, сазнајемо како је дошло до сликаревог трагичног краја.

Дана 20. октобра 1944. године, када су партизани умарширали у Београд, Бранко Поповић је, по старом српском обичају, понео ракију и погачу и са синовима отишао да поздрави ослободиоце. Вратио се потом кући, у стан у Кнез Михаиловој 24. Није прошло много времена, а на врата су им покуцала двојица војника. Позван је на саслушање. Супруга Дивна стигла је само да му каже да узме капут, а он одговори да му не треба, да није хладно и да ће брзо да се врати.

Није се вратио. Тек након неколико дана породица је од једног породичног пријатеља, који је тих дана био на испитивању у Удбином затвору на Обилићевом венцу, сазнала да је и Поповић тамо, на шестом спрату зграде. Тројица синова, Симеон, Боривоје и Пријезда, пролазили су наредних дана поред затвора не би ли успели да виде оца на неком од прозора. Нису га видели. А он њих? Не знају.

ПИЈТЕ ИЗ ЧАША БРАНКА ПОПОВИЋА

За породицу Поповић било је то време ишчекивања, неизвесности. Најбизарнији догађај који је их је задесио током очекивања да им се отац врати испричао је пре десетак година, док је опет ишчекивао – очеву рехабилитацију – за Вечерње новости Бранков син Пријезда. Десио се неколико дана после сликаревог хапшења. У посету им је дошао очев пријатељ сликар Ђорђе Андрејевић Кун (на слици испод). Левичар, учесник Шпанског грађанског рата, партизан, првоборац. Стигао је у униформи. При крају вечере упитао је Бранкову супругу:

„Госпођа Дивна, хоћете ли, молим вас, да ми издате Бранков атеље?“

„Побогу, Ђорђе, па, Бранко је још жив“, одговорила је запрепашћено.

Кун се, испричао је Пријезда Поповић, тада страшно збунио, пребледео. Сигурно је, рекао је Пријезда, знао да њихов отац више није жив и додао: толико је желео да се дочепа нашег стана и атељеа да се демаскирао.

Месец дана касније, 27. новембра у Политици су на списку стрељаних пронашли и име супруга и оца, сликара и професора Бранка Поповића. Уследили су тешки дани. Опет су партизани закуцали на врата. Овај пут да им кажу да би за три дана требало да се иселе из стана. Кришом су, ноћу износили ствари из стана. Трећаг дана морали су да напусте свој дом са три кофера. Избегавали су их пријатељи, комшије окретале главу да не морају да их поздраве, а ни рођацима се није милило да имају везе са „народним непријатељима”. Те прве, најтеже дане, провели су код стрине. У њихов стан се уселио Ђорђе Андрејевић Кун. Постоји једна прича, синови су је чули од сликара Михаила Петрова, како је Кун у стан позвао најугледније сликаре и међу њима и Петрова. Седели су у трпезарији, за великим столом од махагонија, Кун је подигао чашу и започео здравицу речима:

kun01„Ово је сервис Бранка Поповића. А ово су његове чаше. Пијте из чаша Бранка Поповића!“

Вероватно нико не жели да верује да сликар Кун има икакве везе са убиством Бранка Поповића. Да је све то ипак био стицај несрећних околности, али најгоре је када за „објашњење” добијете реченицу: „било је такво време”. Какво?

ШАМАР УДБАШУ ИЗ ШУМЕ

Синови су покушавали да сазнају шта се уистину догодило. Како је убијен њихов отац. Прва, званична, је да је одлуком Војног суда стрељан без судског поступка. До другог извора дошли су преко једног од поратних управника Народног музеја. Управник је познавао судског писара из Панчева који је тврдио да је био записничар на саслушању Бранка Поповића. У овој верзији иследник је вређао сликара, те му је овај лупио шамар, а иследник се латио пиштоља и убио га. Ову верзију приче испричао нам је и Никола Кусовац, који је као кустос у Народном музеју радио док су све ове приче биле свеже, а већина актера живи:

„Бранко је био тврд, поносан човек, а иследник примитиван. По свему судећи, иследник му је псовао неког, Бранко га ударио, лупио шамар, и иследник га упуцао. Ништа се не зна тачно, али ово је једна прича која има доста основа. Тако да му ни није суђено. Напросто је изгледа Бранко реаговао као и сваки угледан човек кога ту неки ознаш-удбаш који је из шуме дошао ислеђује.“

Трећу верзију чуо је Бранков син Боривоје од свог гимназијског професора историје. Некадашњи доцент Кијевског универзитета професор Коновал рекао му је да његов отац није убијен. Совјетске трупе стручњаке попут њиховог оца, објаснио је професор, нису убијали већ одводили у СССР. Под другим именом, уз најбоље услове за рад, ти људи су живели у забрањеним градовима. Годинама су чекали да им се отац јави.

BrankoPopovicAktПородици Поповић нове власти конфисковале су кућу у Улици цара Уроша. Касније је срушена и на том месту изграђен Музеј фресака. Национализацијом им је одузета зграда у Кнез Михаиловој улици и још неколицина објаката на Славији и у ужем центру града.

МОЈ ПРИЈАТЕЉ ОГИСТ РОДЕН

Бранко Поповић рођен је у Ужицу. Отац Стојан био оснивач прве фабрике платна, ћебади, вунених штофова и шалова. Бранко је завршио Технички факултет, потом је студирао сликарство у Минхену и усавршавао се у Паризу. Учествовао је у оба Балканска рата. Био рањен 1912. године код Куманова, а током Другог прележао је тифус. Потом је у Првом светско рату са Српском војском прешао Албанију. Вест о смрти француског вајара Огиста Родена стигла је те 1917. године и до Крфа. Бранко је тада написао чланак који почиње речима:

„Први пут видео сам га 1909 у Јесењем салону у Паризу“, те надаље свог пријатеља описује као старог ратника и вођу гусара са Северног мора. Поповић, официр 7. пешадијског пука добио је чин потпуковника. Одликован је орденом за храброст у Првом и Другом балканском рату и француског крста Легије части у Великом рату.

BrankoPopovic Slika 2Други светски рат велики српски сликар дочекао је као декан Техничког факултета. Умало да с почетка рата постане градоначелник Београда. Понудио му је ту позицију генерал Душан Симовић, вођа војног пуча којим је срушено намесништво кнеза Павла Карађорђевића и краљ Петар Други Карађорђевић проглашен пунолетним. Поповић, члан Демократске странке, сложио се, али под условом да га подрже сви партијски прваци. Џаба му је Симовић говорио да га поставља он, а не странке. Један од првака имао је неки приговор и Поповић је одбио место градоначелника. Да је прихватио, емигрирао би са владом у Лондон и преживео. Није потом прихватио ни понуду да током рата са породицом преко Бугарске у оде у Цариград.

ЂУРИНА ДЕВОЈКА У ПЛАВОМ У ДНЕВНОЈ СОБИ

Немци су по доласку у Београд одмах заузели зграду Техничког факултета, одмах опљачкали део фонда библиотеке и опреме. Декан Поповић, минхенски ђак, искористио је своје знање немачког језика, организовао професоре и успео да зграду врати претходној намени. Успео је да спаси и део колекције слика Јоце Вујића, велепоседника, оснивача првог приватног музеја и великог добротвора који је највећи део своје библиотеке и 250 уметничких дела поклонио Универзитету у Београду. Када је немачи комадант бацио око на слике на факултету, Поповић се послужио лукавством. Измислио је причу да се још неки немачки старешина интересује баш за те слике и договорио са дотичним комадантом да их он привремено склони у свој стан, а да оном другом, измишљеном, кажу да су дела на рестаурацији. Тако је на зидовима дневне собе породице Поповић завршило десетак слика, међу којима и ремек-дела Ђуре Јакшића Девојка у плавом (1856) и Константина Данила Моја супруга Софија Дели (1840). Након ослобођења, слике из Вујићеве колекције однете су у Народни музеј јер је државна комисија одлучила да ће тамо бити збринутије него на Универзитету.

BrankoPopovic Slika 4У напорима да сачува што се сачувати може, Бранка Поповића су Немци ухапсили. Одведен је у логор на Бањици. Супруга Дивна писала је тада немачком комаданту града да је Бранко минхенски ђак, уметник који се не бави политиком и отац троје деце. Избегао је немачко стрељање. Након два месеца је пуштен. Вратио се на факултет и, према сведочењима његових синова, трудио се да спасава своје студенте јер на факултет су стизали спискови оних које треба пријавити полицији чим се појаве. Породица се надала да ће се неко од студената којима је помогао јавити, заузети за професора и декана, али то се није догодило.

BrankoPopovic Lezeci zenski aktБранко Поповић насликао је око 100 дела. Сачувана је 81 слика и неколико десетина цртежа. Десет његових радова чува Народни музеј и као уметник заступљен је у сталној поставци. Рехабилитован је 2007. године. Гроб му се не зна.

Биљана БОШЊАК, НовиСтандард

1 КОМЕНТАР

  1. Gdja BOSNJAK je dala savrsen portret onoga vremena (1945 god) i sukoba izmedju ostrascenih boraca za sovjetsku republiku i diktaturu proletarijata i, s druge strane, mirnih gradjana koji su preziveli 4 godine okupacije.
    Strahovladu fasizma proterala je diktatura komunizma. Da nije bilo te diktature, da smo imali parlamentarnu demokratiju, mi bismo vec davno bili jedna mirna i bogata zemlja Evropske zajednice.

Цитирај