Небојша Катић: Концесије су компликоване и немају нужно срећан крај

Небојша Катић: Концесије су компликоване и немају нужно срећан крај

Када је о развијеним европским државама реч, ретко се догађа да главни аеродром или контрола над њим пређе у приватне руке

ПОДЕЛИ

Као што је и обећала ММФ-у, влада Србије је одлучила да, први пут у историји, Аеродром „Никола Тесла“ понуди страним концесионарима на 25 година. Ова концесија би требало да буде реализована баш за мандата владе која ће својим успесима, поготово оним будућим, оборити све историјске рекорде.

Када је о развијеним европским државама реч, ретко се догађа да главни аеродром и/или контрола над њим пређе у приватне руке. (Ту и тамо се појави по неки изузетак, попут Лондона или Рима, на пример.) Када и отворе врата приватном капиталу, државе најчешће задржавају део власништва и контроле у компанијама које су власници или оператери аеродрома.

Ако концесија буде реализована, Србија ће се наћи у друштву Португала, Кипра, Мађарске, Хрватске, Словеније, Македоније, Албаније, Косова и Молдавије, држава које су своје главне аеродроме дале приватном капиталу. Ове државе знају нешто што остале европске државе не знају, а Србија увек учи од најбољих.

Аеродроми главних градова су природни монополи, машине за прављење новца, и тако ће остати све док не буде измишљен систем за телепортирање путника. Доказ томе је и београдски аеродром, предузеће које чак ни партијски експерти нису успели да упропасте.

Број путника је у сталном порасту, а масовна бежанија грађана из Србије помаже да аеродром ради све боље. Изузетак је једино 2009. када је као последица Велике рецесије број путника опао за 10 процената. (Пад броја путника је забележен и 2005. али је био маргиналан.) Просечан раст броја путника у последњих 14 година је нешто више од осам процената годишње. Највећи раст је забележен 2014. и износио је 31 проценат, да би се потом стабилизовао на три процента годишње. Велики скок 2014. свакако је у вези са почетком пословања ,,Ер Србије”.

Ако биланси не лажу, у свакој од последњих десет година (осим 2013) аеродром је исказивао милионске профите (рачунато у еврима). Од 2008. до 2012. нпр. просечна добит пре опорезивања је износила око 17 милиона евра годишње, па је чак и у лошој 2009. добит била око 20 милиона евра.

У последње две године за које имамо податке (2014. и 2015), аеродром је остварио просечну годишњу добит од око 32 милиона евра. Добит у односу на приход аеродрома се креће између 46 и 49 процената, што је фантастична цифра. Финансијски успех је тим већи што је аеродром, по налогу владе, поклонио ,,Ер Србији” 22,3 милиона долара и тако измирио обавезу државе према ,,Ер Србији”.

Иако ниједна понуда још није стигла, премијер је изашао са цифрама прихода које очекује од концесије и приказао их као готову ствар и фантастичан успех. Истини за вољу, те цифре су добре, под условом да их неко заиста и понуди, а касније и реализује. Како нас искуство учи, стварност уме да изневери премијерова очекивања и најаве.

Концесије су компликована ствар и немају нужно срећан крај. Оне често завршавају на арбитражама и Србија с тим већ има искуства. Уговори су веома компликовани, условљавања су велика, а искусни концесионари знају све правне трикове будући да иза себе имају велики број и концесија и судских спорова. Често се појављује и велики јаз између ведрих најава и онога што се стварно догоди.

Концесије су згодне за попуњавање буџета и девизних резерви. Поготово је угодно када се данас троше будући приходи. Концесије имају исту логику као и задуживање – оба механизма узимају данас, на терет будућности. Наравно, српска влада не улази у концесију због ових тривијалних и прагматичних разлога.

По изјави премијера Вучића, ми (ко год да је то) не знамо да управљамо аеродромом и свако, ма одакле долазио, то уме боље од Срба. Ако се ова изјава стави у контекст ранијих премијерових изјава, логично следи да Срби ништа не знају да раде – с једним изузетком. Они, срећом, једино умеју да управљају државом, тим најсложенијим од свих система. Тачније, постоји само једна група људи која у Србији нешто зна, и она је данас окупљена у влади Србије. Ван тога је пустош, лењости и незнање.

Бојим се, ипак, да влада греши. Све успешне државе су се развијале учењем кроз рад и реализацију великих пројеката. Ово подразумева да се јавна добра дају на управљање људима који нешто знају и, још важније, имају капацитет да брзо уче. Поновићу још једном – државе које продају јавна добра или их дају у концесију завршавају као колоније.

Небојша Катић блог/ПОЛИТИКА