Павле Петровић: Влада најтеже проблеме не сме да гура у страну

Павле Петровић: Влада најтеже проблеме не сме да гура у страну

Број запослених у јавном сектору умањен је по основу одлазака у пензију и кроз добровољне одласке уз отпремнине - а најављене реформе су изостале; рационализација није извршена на основу обећаних функционалних анализа Најважнији резултат фискалне консолидације је то што је отклоњена непосредна опасност од избијања кризе јавног дуга.

ПОДЕЛИ

Дефицит државе знатно је смањен, уз постепени опоравак привредне активности, чиме је у 2016. заустављен готово неконтролисан раст јавног дуга. Иза ових резултата стоје, пре свега, умањење пензија и плата у јавном сектору и снажан напредак у прикупљању јавних прихода, а у претходне две године побољшано је и извршење јавних инвестиција. Међутим, Србија је још увек далеко од уређених и здравих јавних финансија. Да би се до тога дошло, Влада ће морати да се суочи са професионално и политички најтежим фискалним проблемима, уместо да их, као до сада, гура у страну. Ти проблеми односе се на реформисање система здравства и просвете, реформисање јавних предузећа, решавање судбине великих државних предузећа (по цену стечаја) и довођење у ред јавних финансија на локалном нивоу.

Планирана рационализација броја запослених у општој држави није се остварила. До краја 2016. било је планирано да се број запослених умањи за око 50.000, а уместо тога умањен је за око 20.000 (запослени за стално за 24.000, уз повећање броја запослених на одређено и по уговорима за око 7.000). Највећи проблем, међутим, није то што се не остварује првобитни план смањења броја запослених, јер је он био од старта нереалистичан и лош. Прави проблем је начин на који држава спроводи рационализацију. Пре две године Влада је истицала да отпуштања неће бити линеарна, већ ће се заснивати на функционалним анализама и реформама најважнијих делова јавног сектора. Међутим, број запослених умањен је по основу одлазака у пензију уз забрану новог запошљавања и кроз добровољне одласке уз отпремнине – а најављене реформе су изостале. Зато су из јавног сектора одлазили не само вишкови, већ и потребни запослени, што смањује квалитет јавних услуга. Додатна опасност је то што су се слична смањења броја запослених у прошлости већ показала неодрживим. Наиме, и приликом претходних аранжмана са ММФ-ом број запослених у општој држави смањиван је без реформисања државне управе. Не треба ни помињати да су се недуго по одласку ММФ-а упражњена радна места поново попуњавала, а да је број запослених на крају чак и нешто порастао у односу на почетак рационализације.

Анализа појединачних буџета локалних самоуправа указује на бројне проблеме. Неки од највећих градова, попут Ниша и Крагујевца, имају неодрживе финансије, јер од својих прихода могу да финансирају свега око 70 одсто планираних расхода буџета. Структура расхода локалних самоуправа такође је лоша. Систематски се недовољно инвестира у локалну инфраструктуру, а субвенционишу се неуспешна локална јавна предузећа. Последица тога је поражавајући квалитет локалне инфраструктуре у Србији. Свега 20 одсто испитаних водовода у Војводини у 2015. било је потпуно исправно, а на канализациону мрежу прикључено је око 60 одсто укупног броја домаћинстава Србије (наспрам европског просека од преко 80 одсто).

Уз изузетак Железница у којима је направљен добар план и стварно започет процес реструктурирања, у другим јавним предузећима промене су површне и недовољне. У ЕПС-у је запосленима одмах надокнађено смањење зарада од 10 одсто (из новембра 2014), касни усвајање нове систематизације радних места, а из предузећа практично одлазе само они запослени који имају неки од услова за пензију (уз великодушне отпремнине), а не утврђени вишкови. Уз све то, инвестиције ЕПС-а годинама су знатно ниже од амортизације, чиме се урушавају производни капацитети овог предузећа. Србијагас јесте у 2015. и 2016. побољшао наплату својих потраживања, чак и наплатио неке старе дугове, али то се десило захваљујући повољним ценама енергената, а овај привремени предах није искоришћен за структурна унапређења његовог пословања. И даље се испоручивао гас неплатишама, функционална подела предузећа у складу да ЕУ правилима стално се одлаже, а Србијагас наставља да улази у власништво предузећа која му дугују за испоручени гас.

Иако су рокови за трајно решавање судбине (приватизација или стечај) великих и неуспешних државних предузећа одавно истекли, она проналазе начине да наставе пословање – уз гомилање нових дугова. Азотара, МСК и Петрохемија највећи су дужници према Србијагасу, а РТБ Бор према ЕПС-у. Ако је цена бакра крајем 2015. и почетком 2016. и била ниска, сада то није случај, тј. разлоге за неуспешно пословање РТБ Бора требало би тражити у лошем управљању овим предузећем и вишку запослених. Годишња субвенција коју још од средине претходне деценије прима из буџета Ресавица, износи око 10.000 евра по запосленом, а ово предузеће не заради довољно ни да покрије трошкове зарада, а камоли рачуне за струју, порезе и друго. Држава, међутим, овакво стање толерише и плаћа годинама и тек сад се праве планови постепеног затварања неколико најмање рентабилних рудника. Остаје да видимо да ли ће и када ови планови да се спроведу у дело, или ће, као у толиком броју случајева, они остати само најава од које се после одустаје.

Павле ПЕТРОВИЋ, председник Фискалног савета

ДАНАС