Томислав Кресовић: Куда иду Председнички избори у Србији 2017. године?

Томислав Кресовић: Куда иду Председнички избори у Србији 2017. године?

ПОДЕЛИ

Шта то беше опозиција у Србији?

Општа је констатација да ће председничи избори у Србији 2. априла 2017 године бити у знаку разједињене, подељене и супростављене опозиције и јединствене листе владајуће коалиције. Владајућу коалиацију предводи актуелни премијер и лидер СНС Александар Вучић, док је „опозиција“ дефрагментована, међусобно посвађана и реално политички „неозбиљна“, да одрази мишљење бирачког тела, посебно онога који је жртва дугогодишње транзиције и промашених политичких пројеката од 2000. године. Ни једни избори од 1990. године до данас нису били са толико слабом опозицијом и толико јаком позицијом, али и реално незадовољним грађанима и „збуњеним“ бирачким телом.

Делегитимисана опозиција и прецењена позиција

Позиција владајућег кандидата Александра Вучића се може поредити са позицијом Слободана Милошевића на изборима 1990. године по јачини утицаја. Опозиција је и 1990. године била јача и организованија од данашње у Србији. Два кључна кандидата „опозиције“ Александар Јанковић и Вук Јеремић су „независни кандидати“ које подржавају одређене партије и они представљају „фаворите“ фингиране опозиције. Ово говори о суноврату партија и лидера који су од 2000. до 2012. године водили Србију. Реч је потрошеним политикама и годинама власти ДСС и ДС који су довели Србију у ситуацију да данас нема озбиљне грађанске или националне опозиције, већ се за председничке кандидате нуде они који немају своје политичке странке и траже подршку грађана и партија. Тежина суноврата опозиције односно некадашње власти је велика опомена неповерења грађана у оне који су владали Србијом до 2012. године, али је то и опомена партијама које од 2012. владају Србијом пре свега СНС и СПС. Када се сагледа карактер председничких избора 2017. године, онда се може закључити да су они веома предвидљиви, и можда унапред дефинисани победом Александра Вучића. То је знак дефицита политичке алтернативе. Дефицит политичке алтернативе је знак националне и државне неодговорности некадашње власти и садашње опозиције, али је и сигнал озбиљне кризе индентитета партија и лидера странака у Србији.

Независни кандидати „потопили“ опозицију

Власт без стабилне и јаке опозиције прелази у облике политичког „једноумља“ и форми контролисаних „диктатура“. Власти које су се формирале 2000. године својим унутрашњим борбама партокатијом и високом корупцијом, довеле су грађане на ивицу краха сопственог опредељења. Таква психологија даје право садашњим партијама на власти СНС и СПС да могу да управљају и владају Србијом без озбиљне контроле опозиције. Тешко да Вук Јермић или Александар Јанковић могу озбиљно да представљају шири грађански спектар, јер се кључни лидери странака пре свега ДС(Шутановац), СДС(Тадић) или друге партије попут ДСС не исазују на председничким изборима својим кандидатима, већ су то програми невладиних кандидата што је деградација улога партија и парламентаризма… На овај начин опозиција у Србији се дефинише као аморфна без прихватања ризика и одговорности за будућност Србије. Никада до сада није била слабија опозиција у Србији него данас и то много говори о стању политичке алтернативе и могућности озбиљне контроле власти. Опозиција без сопственог државног програма нема шансе да буде конкуренција садашњој власти, нити има снаге да буде предводник грађана у облицима политичког и грађанског отпора.

Томислав Кресовић