Данијел Игрец: (Гео) политички пораз Бакира Изетбеговића

Данијел Игрец: (Гео) политички пораз Бакира Изетбеговића

ПОДЕЛИ

Хаг, град из којег су за Србију и српски народ протеклих година стизале само лоше вести, поново је био у фокусу скоро свих светских медија. Овога пута разлог њиховог интересовања била је одлука Међународног суда правде о захтеву за ревизију пресуде из 2007. године, коју је почетком месеца поднео бошњачки члан Председништва БиХ, Бакир Изетбеговић.

За разлику од свих досадашњих случајева када се „хашка правда“ испољавала кроз западну сатанизацију српског народа овај пут највиши судски орган УН донео је одлуку за коју можемо рећи да се заиста заснива на принципима међународног права. Не оног „међународног права“, које је кроз претходне хашке пресуде једнострано диктирала западна политичка врхушка сходно својим интересима, већ оног које је заиста записано у темељним актима система Уједињених нација.

Међународни суд правде одлучио је да одбаци захтев за нови поступак на основу тужбе БиХ против Србије, поднете давне 1993. године. Судско веће је констатовало да не постоје неопходни правни услови како би се приступило ревизији пресуде (1), донете у фебруару 2007. године.

Ilustracija_3496

Како би се објаснили разлози за ревизију, поднету од стране Бакира Изетбеговића као и сам значај одлуке Међународног суда правде аутор ће у наставку поделити своју анализу на три кључна дела. У првом делу биће представљен историјски контекст доношења одлуке, док ће се друга два дела бавити њеном правном и (гео)политичком димензијом.

Историјски контекст

Почетком 90-их година 20. века тадашња преддејтонска БиХ донела је одлуку да против Савезне Републике Југославије пред Међународним судом правде поднесе тужбу због злочина агресије и геноцида над муслиманским становништвом.

Настала испод пера Френсиса Бојла, правника америчке администрације и ратног саветника Алије Изетбеговића, тужба БиХ била је заправо средство у рукама тадашње бошњачке политичке гарнитуре за вршење притиска на државно руководство Савезне Републике Југославије да одустане од помоћи српском народу у БиХ. Њен циљ био је постићи осуду „агресорске“ политике коју је према речима Сарајева водила тадашња власт у Београду и спречити да српски народ у БиХ осигура и сачува свој државнополитички континуитет.

Циљ ратнохушкачке политике Алије Изетбеговића, која се заснивала на антисрпској „Исламској декларацији“ из 1990. године, био је осујетити обнову српске државности у БиХ и спровести насилну унитаризацију српског живља западно од Дрине у јединствену муслиманску босанску државу. У ту сврху бошњачки политичари прибегли су и употреби међународноправних механизама какав је тужба пред Хашким судом правде. Сарајеву је тада било неопходно да против СРЈ покрене офанзиву на правном пољу и уз притиске западног дела међународне заједнице (САД, ЕУ и НАТО пакта) кроз пресуду највишег судског органа УН њену политику представи као геноцидну, а Србе прогласи главним кривцима за рат и распад бивше Југославије.

На епилог се чекало пуних 14 година. Упркос одређеним неправилностима и изложености судија озбиљним притисцима од стране главних спонзора рушења СФРЈ – Вашингтона и његових европских сателита – Међународни суд правде донео је пресуду која није у потпуности задовољила централистичке апетите Сарајева. Иако је утврдио да СРЈ није учинила ништа како би спречила извршење „геноцида“ у Сребреници и казнила његове починиоце, суд ни у једном сегменту пресуде није утврдио било какву одговорност Србије као државе за планирање, организовање и извршење злочина „геноцида“ у Сребреници.“

Политичко руководство Бошњака као и плејада прозападних НВО (међу којима је свакако најпознатије удружење „Мајке Сребренице“) критиковали су судску одлуку јер у њој нису видели остварење свих својих циљева. Иако је Суд нажалост подлегао политичком диктату тадашње америчке администрације и у делу своје пресуде афирмисао ставове западне медијске пропагандне машинерије његова одлука ипак није у потпуности успела да задовољи све аспирације Алије Изетбеговића.

То се пре свега огледа у чињеници да судско веће, иако је утврдило постојање (иначе непостојећег) геноцида у Сребреници (2), није прихватило ставове Сарајева да се геноцид десио на читавом подручју БиХ. Оно такође није могло у потпуности игнорисати очигледну историјску истину да политика тадашње СРЈ није имала хегемонистички карактер већ искључиво природу легитимне заштите интереса српског народа у БиХ.

Управо у томе да СРЈ (и Србија као њена правна наследница) није одговорна за планирање и извршење геноцида лежи највећа бољка исламистичке политике Алије Изетбеговића и разлог зашто десет година касније његов син подноси захтев за ревизију пресуде. Потез Бакира Изетбеговића доказ је да политичка заоставштина његовог оца оличена у „Исламској декларацији“ није нестала већ се активно испољава кроз деловање бошњачких кругова у Сарајеву.

Жеља да се српски народ представи као геноцидан и да Међународни суд правде у целини послужи за одраду тог задатка подстакла је Бакира Изетбеговића да само неколико дана пре истека рока поднесе захтев да судско веће у Хагу поново размотри своју пресуду.

У журби да искористи подршку и (међународни) утицај старе америчке администрације која га је свих ових година одржавала у политичком животу БиХ Бакир се за помоћ око подношења ревизије обратио на Дејвида Џона Шефера, познатог правника и дипломату Беле куће.

Први амбасадор Клинтонове администрације за питања ратних злочина, некадашњи саветник познатог србофоба Медлин Олбрајт и један од идејних твораца Хашког трибунала за бившу Југославију безусловно се одазвао на молбу Изетбеговића и почео да осмишља текст ревизије.

Као и његов претходник Френсис Бојл и Џон Шефер кренуо је у борбу за „правну егзекуцију“ Дејтонског споразума. Његов циљ био је оспорити српском народу право на државност и укинути „геноцидну творевину“ звану Република Српска.

Правна димензија

Напори Изетбеговића и његових америчких саветника да Међународни суд правде овога пута забије ексер у ковчег Дејтонског споразума убрзо су пропали када је из Хага саопштено да је захтев за ревизију правно неприхватљив. Судско веће одбило је да поново одлучује о тужби против Србије из разлога јер ревизиони захтев није био предложен од стране овлашћеног заступника Босне и Херцеговине.

Наиме, према Уставу БиХ (анексу 4 Дејтонског мировног уговора) амбасадоре и представнике државне заједнице БиХ при међународним институцијама именује искључиво Председништво као колективни орган задужен за вођење спољне политике. То јасно произилази из члана 4 параграфа 3(б) Устава БиХ. Ту своју одлуку Председништво може да донесе једино консензусом сва три члана, представника хрватског, српског и „бошњачког“ народа.

У конкретном случају Међународни суд правде правилно је утврдио да Сакиб Софтић, који је према речима Бакира Изетбеговића пуноправни представник Сарајева при том телу УН, више нема легитимитет да заступа Босну и Херцеговину (3). Судије су подсетиле да је чак сам Софтић у мају 2016. године, на питање, упућено Суду, да ли је његово овлашћење да заступа БиХ још увек на снази, добио негативан одговор. Суд је такође констатовао да Председништво БиХ није именовало новог међународног представника нити је саму одлуку о подношењу ревизије донело консенсзусом. Обзиром да нису били испоштовани кључни унутрашњи прописи БиХ нити процедурални захтеви које налаже Статут Суда његово веће одлучило је да одбаци ревизиони захтев.

Порука из Хага шокирала је агитаторе новог кафкијанског процеса против Србије и подстакла разне фондације за „заштиту људских права“ да оспу дрвље и камење на Међународни суд правде и критикују његов „просрпски“ став. Оно што они не желе да схвате је чињеница да се овде не ради о неком претераном „просрпском“ становишту Суда већ о прецизном и преко потребном поштовању међународног права и строгој примени његових норми и принципа.

После много година у Хагу је донешена одлука која није игнорисала Повељу УН како би осудила српски народ. Одлука којом се на одређени начин афирмише међународно право и тежи ка елиминацији политичких притисака у процесу судског одлучивања. Одлука која заправо осликава антиревизионистички став Међународног суда правде када је у питању Дејтонски споразум. Поруком да је неопходно испоштовати елементарне одредбе Устава БиХ о подели надлежности и правилу консензуалног одлучивања Суд је, шире гледано, осудио политику једностраних потеза, потврдио обавезујући карактер Дејтонског мировног уговора и истакао његову улогу чувара стабилности БиХ као високо децентрализоване државне заједнице.

covic ivanic bakir

Одбацивањем ревизије пресуде сачувано је управо оно што је Бакир Изетбеговић онако очајнички хтео да сруши – принцип ентитетског одлучивања према којем ниједна одлука органа на нивоу БиХ не може бити донета без сагласности државних институција и представника Републике Српске. Покушај бошњачке приватизације Председништва БиХ није успео!

(Гео)политичка димензија

У закључку је неопходно да се аутор укратко осврне и на геополитички контекст у којем је донета одлука хашког суда. Већ неколико година трају интензивни покушаји да се изврши насилна ревизија дејтонског система власти чији крајњи циљ би требао да буде брисање Републике Српске са политичке мапе Балкана (4).

Обновом интегритета својих државних институција и све већим спољнополитичким ослањањем на Руску Федерацију и њене међународне савезнике Бањалука је постала озбиљан трн у оку атлантистичким структурама у региону. Улога „Пијемонта Српства“ коју је захваљујући политици свог државног руководства у последње време понела Република Српска представља ноћну мору Запада који се плаши да би процес свесрпског уједињења могао да крене управо из Бањалуке. Како би разбили везивно ткиво српске националне и државотворне мисли западни центри моћи предузели су немали број потеза да причом о наводној геноцидној природи оспоре политичку самосталност Републике Српске, пониште Дејтонски споразум и делегитимишу улогу Републике Србије као гаранта његове примене и политичког опстанка Срба западно од Дрине.

republika-srpska-11

После неуспелог покушаја обојених револуција на територији БиХ, ревитализације неоосманизма (5) и подстицања радикалног исламског фундаментализма на ред је дошао и британски предлог да Савет безбедности Уједињених нација усвоји Резолуцију о Сребреници. У њој би „све државе међународне заједнице оштро осудиле учешће Србије у геноциду на подручју БиХ“, чиме би се Србима наметнула етикета геноцидног и манијакалног народа. Захваљујући оштром противљењу Руске Федерације и вету званичне Москве пропао је и тај западни покушај да се Србија осуди за оно што се никада није ни десило.

Само неколико месеци након краха ове антисрпске офанзиве у режији Лондона и Вашингтона најављено је подношење новог предлога Резолуције који ће овога пута садржати „значајно измењене околности“. Промотери унитаристичке Босне и Херцеговине (6) намерачили су да у свој паклени план увуку и Међународни суд правде који би на основу ревизионог поступка променио претходно донето мишљење и осудио Србију за само извршење „геноцида“ над Муслиманима у Сребреници. Таква „измењена“ пресуда била би према замисли Запада темељ успеха нове антидејтонске Резолуције коју је намеравао да прогура кроз УН.

erdogan_0

Тектонске промене и превирања која су након америчких председничких избора наступила на светској геополитичкој сцени осујетила су такве планове. Све је мање било вероватно да ће се нова америчка администрација која је најавила нормализацију односа са Русијом бавити питањем „Сребренице“ и даље подршке експанзионистичким амбицијама Сарајева. Напротив. Вашингтон тренутно није спреман да и даље безусловно помаже насилну прекомпозицију дејтонског државног уређења и систематско слабљење српског политичког фактора у БиХ.

Поглед на Босну и Херцеговину као на „несвршену причу“ који је у својој предизборној кампањи потенцирала и Хилари Клинтон (7) није више међу приоритетима спољнополитичке агенде Беле куће. Од нове гарнитуре са оне стране Атлантика тешко се може очекивати ветар у леђа за досадашњу свеобухватну политику јачања Босне и Херцеговине. Суочена са озбиљним унутрашњим поделама и потребом да консолидује и учврсти свој ново стечени положај актуелна администрација Беле куће (за сада) није показала претерано интересовање да се бави питањем будућности Босне и Херцеговине.

На другој страни можемо уочити и све опрезнији приступ званичне Анкаре у њеном геополитичком наступању на Балкану. Суочен са унутрашњом нестабилношћу и покушајима експозитура америчких обавештајних служби оличених у мрежи Фетулаха Гулена, да га политички ликвидирају Ердоган се окренуо јачању односа са Русијом и интересовање Турске усредсредио на дешавања на Блиском Истоку (8).

bakir-bajden

Уплашен да му се због свега тога политичка каријера полако ближи крају Бакир Изетбеговић одлучио је да потражи помоћ код својих ментора у старој америчкој администрацији и у последњем моменту (9) поднео захтев за ревизију.

Потомак Алије Изетбеговића ни ту није имао среће. Међународни суд правде није пристао да иде путем политичког одлучивања. Бошњачки напори централизације институција БиХ доживели су пораз, а покушаји противправне ревизије Дејтона међународни крах. Република Српска је опстала!

Многи заслугу за ту (слободно можемо рећи) дипломатску победу Бањалуке приписују управо поступању Међународног суда правде. Лично сматрам да је судско веће у Хагу само обавило свој посао. Урадило је оно на шта га обавезује међународно право и што је једино било могуће и исправно.

Заслуга за победу лежи у доследности и јединственом наступу представника Републике Српске који су показали да је слога једини пут одбране виталних државних и националних интереса српског народа.

12196180_10206686038217354_3945180990437571242_n-1

Мр. Данијел Игрец


(1) Према члану 61 Статута Међународног суда правде поступак ревизије спроводи се само уколико се открију „нове, суштинске чињенице“ због којих би пресуда била другачија. Јасно је да Бакир Изетбеговић није располагао таквим чињеницама већ је рачунао да ће Суд поклекнути пред политичким притисцима и овога пута осудити Србију.

(2) „Сребренички геноцид“ је лажирана прича западних сила како би се вршио перманентан притисак на Србију, а на српски народ сваљивала кривица за ратне сукобе 90-их година. О фабриковању истине говори и чињеница да је велики број „жртава“, чија имена су наведена на спомен обележјима у Поточарима заправо живих и здравих, које тренутно пребивају у иностранству.

(3) То се јасно види и из самог историјског контекста подношења тужбе. Како је Сакиб Софтић поднео тужбу 1993., две године пре ступања на снагу Дејтонског споразума, он у овом тренутку не може више да има легитимитет за заступање БиХ јер за тако нешто никада није ни био овлашћен у складу са правилима дејтонског правног поретка.

(4) Дејтонски споразум признаје Републици Српској одређени међународноправни субјективитет и статус уговорне стране. Де факто су њиме признати елементи самосталности Српске.

(5) Ту улогу преузела је Турска на челу са Ердоганом и његовим политичким истомишљеницима. Ударна песница неоосманизма на Балкану је тзв. „Зелена трансверзала“, пројекат духовне и територијалне интеграције подручја која су некада била саставни део Отоманске империје.

(6) О умешаности америчких кругова у целу причу сведочи и изјава Џозефа Бајдена из фебруара ове године где се истиче да је 90-их година 20. века у БиХ дошло до „планираног геноцида у режији тадашње српске власти“.

(7) Непосредно уочи америчких председничких избора бошњачке структуре јавно су подржавале кандидатуру Хилари Клинтон, чак и скуповима на сарајевским улицама. Више него јасно је да су управо у њеној победи виделе наставак континуитета своје политике „јединствене (антисрпске) БиХ“.

(8) Упоредо са тиме приметан је и упад турског утицаја на Балкану.

(9) Према Статуту Међународног суда правде објективни рок за подношење ревизије је 10 година од доношења пресуде.

1 КОМЕНТАР

  1. Бакир је, покерашки, играо са празним картама, ваљда је морао да зна да може и да награбуси. Мада се ја не бих опуштао – енглеско је ово масло, они су упорни ко теријер.

Comments are closed.