Доц. др Јелена Вукоичић: Крај (Либерално Демократске) историје и нови почетак ере...

Доц. др Јелена Вукоичић: Крај (Либерално Демократске) историје и нови почетак ере национализма

ПОДЕЛИ

Након више од двадесет пет година од објављивања контроверзног дела америчког политиколога Френсиса Фукујаме, „Крај историје и последњи човек”, у којем је аутор помепзно и еуфорично „најавио” коначни, ултимативни тријумф либералне демократије над свим осталим идеологијама (укључујући националистичку) које су кроз време обликовале светску цивилизацију, више је него јасно због чега није захвално бити прогностичар у динамичној области међународних односа. Истини за вољу, сваки покушај дефинисања краја једног и почетка другог периода у развоју међународне политике, као коначне завршнице процеса глобалног друштвеног, политичког и економског развоја, апсурдан је и неодржив сам по себи, али проглашавати либералну демократију „победником” финалне трке у борби за освајање лидерске позиције у међународној заједници, из перспективе савремених дешавања на светској политичкој сцени, али и из перспективе чисте логике, звучи још апсурдније, суштински и политички наивно и поражавајуће ненаучно. Либерална демократија је идеологија крупног капитала и рационалног избора, што не умањује њен неоспоран значај у међународним односима друге половине XX века, као и данас, на почетку XXI, али што, у великој мери, указује на њене кључне слабости у поређењу са идеологијом национализма коју је, у складу са жељама и надањима глобалиста попут Френсиса Фукујаме, власника крупног капитала и свих оних чији су политички циљеви подразумевали „мрвљење” и дисолуцију нација и националних држава у циљу тријумфа вредности глобализације, либерална демократија требало да пошаље у политичку историју.

 

Данас је, међутим, више него јасно да почетком деведесетих година прошлог века није дошло ни до каквог „краја историје”, већ само до краја једне фазе у међународним односима и почетка друге, што не представља ништа друго и ништа више него класичан историјски циклус. Данас је, такође, јасно да се читав свет све брже креће ка још једном од „крајева историје”, овај пут оном који ће означити почетак (сигурног) краја либералне демократије, монополарног света под апсолутном доминацијом Запада и велики повратак национализма на светску политичку сцену. Јачање националистичке идеологије и политике у престоницама либералне демократије широм Западне Европе и Сједињених Америчких Држава чини се као незаустављив процес, који тек „хвата замах” и озбиљно „прети” да у годинама и деценијама које долазе постане избор већине у западном свету. Са друге стране, ван граница Запада, либерална демократија никада и није имала превелики утицај на широке народне масе, за разлику од етницитета, културе, религије и/или национализма, тако да се у том случају не може ни говорити о некаквим идеолошким превратима или радикалним променама.

Борба за превласт између национализма и либералне демократије не може се свести само на борбу између емоција и рација. Наиме, иако је националистичка идеологија првенствено утемељена на емоцијама, она има и снажно упориште у (потпуно) рационалној тврдњи да национализам најбоље штити државне интересе једног народа. Са друге стране, и либерална демократија, са својим индивидуалистичким приступом и инсистирањем на заштити људских права свих категорија становништва и борби против дискриминације, може да одговари на потребе свих оних појединаца који не осећају претерану везаност за своју националну заједницу, а уз то се на неки начин осећају угрожено као припадници неке „осетљиве” друштвене категорије. Гледано из шире, колективне перспективе, међутим, либерална демократија нема шта да понуди националним заједницама као колективитетима, не може да одговори на заједничке (националне) потребе за сигурношћу и припадношћу и не може, ни на један начин, да обећа и пружи заштиту припадницима једне нације који се налазе у политичкој или безбедносној кризи. У овим, евидентним, слабостима либералне демократије, лежи највећа снага национализма и одговор на питање која ће идеологија доминирати глобалном заједницом у XXI веку. Национализам је субјективан и објективан, рационалан и ирационалан, логички објашњив и (понекад) необјашњив феномен, чија се предност у односу на друге идеолошке правце налази у синхронизацији националистичке идеологије са људским емоцијама. Сирова снага национализма заправо и није ништа друго него снага емоција, појединаца и колективитета, која јача са јачањем интензитета „тренутака” довољно упечатљивих да изазову реакцију масе. Критичари национализма, упорни у својим настојањима да „докажу” његову ‘екстремну’ и ‘фашистичку’ природу и прикажу га као анахрону и превазиђену идеологију, улажу највеће напоре управо у то да одвоје националну идеју од (националног) бића појединаца и читавих народа; њихово омаловажавање национализма као идеологије ‘крви и тла’, која подстиче примитивизам и агресију заправо је омаловажавање људске природе као такве и подсмевање истој, што за резултат може једино да има раст поражавајућих статистичких резултата либералне демократије која убрзано губи позиције у својим некадашњим бастионима западног либералног капитализма.

 

Треба истаћи да, истини за вољу, национализму у садашњем тренутку, поред његове неоспорне усклађености са људским емоцијама, у корист иду и кретања у међународним, политичким, друштвеним и економским, односима. Пораст броја становника на глобалном нивоу, све већи јаз између богатих и сиромашних, недостатак основних ресурса неопходних за живот, пале државе и велике миграције (доминантно) муслиманског становништва у богате земље западне Европе уз све већи раст верског (исламског) ектремизма и глобалне, терористичке претње, представљају континуирано доливање „уља на ватру” и европских и многих других национализама. Сви постојећи друштвени, политички и економски глобални фактори показују у правцу будућих сукоба огромног и растућег броја становника планете Земље за све мање ресурса, под утицајем великих климатских промена, екстремних идеологија и бројних насилних конфликата. У тим сукобима појединци и заједнице ће се окупљати и груписати око оних извора идентитета који им пружају осећања сигурности и припадности; људи ће се све више окретати ка онима са којима деле етничко порекло, језик, културу, веру, начин живота и систем вредности, а све више удаљавати од оних који су им различити. Либерална демократија наставиће да губи, док ће националне снаге наставити да расту. Тријумф национализма, у сваком случају, је неизбежан. Да ли ће, међутим, пораз Фукујамине идеје о крају историје ултимативно довести и до победе једне друге визије будућности међународних односа, Хантингтоновог „Сукоба цивилизација”, остаје да се види у годинама и деценијама које долазе.

Јелена 10

Доц. др Јелена Вукоичић

 

ПАТРИОТ

1 КОМЕНТАР

  1. Национализам је екстраполација биолошке заједнице. Сви смо ми у нацији мање-више у сродству, и између нас функционише инстинкт „заштите својега“ – то је позитиван инстинкт на којем заједнице опстају.

    Изопачења национализма у шовинизам, етноцид и геноцид, служе глобалистима за пљивање по национализму (мада су они наручиоци свих затирања народа у последњих 100 година).

Цитирај