Драгомир Анђелковић: Прохујало са ЕУ

Драгомир Анђелковић: Прохујало са ЕУ

Федерика Могерини је дошла и отишла. Овај пут се због помпезне ЕУ посете није тресла ни балканска земља, нити се родио чак и миш. Једино су нам евро-фанатици и политичари који играју на ЕУ карту, изнова, али овај пут смушено и тихо, причали бајке у које и сам не верују.

ПОДЕЛИ

Балкан кључа. Политичке, међунационалне и верске тензије су поново – упркос деценијском наметању толико хваљених ЕУ стандарда – попримиле забрињавајуће размере. У таквим околностима висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност кренула је у тзв. западнобалканску „турнеју“. У Бриселу су, изгледа, били уверени да је довољно да се она појави па да се ситуација смири. Умислили су да су својеврсни богови са бриселског Олимпа те ће бити довољно – као у античком позоришту када се ствари толико искомпликују да се не види рационално решење – да неко од њих ступи на сцену и тако сви проблеми волшебно нестану. Међутим, показало се да је илузија да у геополитици постоји „Deus ex machina“ („божанство из машине“ тј. глумац који се тако представља а лебди изнад позорнице и на крају трагедије муњевито доноси спас). Једино неко време публика може да се претвара да је супротно, али то добра је, ваљда је коначно свима јасно, за Брисел прошло. Отуда, како нам из средишта ЕУ ових дана поручују, Могеринијева се вратила јако разочарана и фрустрирана. Стиче се утисак да је почела да схвата да лажни богови ништа не вреде ако нема више оних који су спремни да у њих верују.

ЕУ КОЛОНИЈАЛНА ИЛУЗИЈА

ЕУ се према источноевропским, а поготово балканским кандидатима за чланство у Унији, пословично понаша арогантно. Слично како су британски вицекраљеви Индије у 19. и првој половини 20. века поступали са владарима вазалних (номинално независних) државица које су биле у њеном саставу. Воља Лондона и његових опуномоћеника за Индију, била је све, док су „права“ тамошњих локалних владајућих структура (о народу и да не говоримо) била врло ограничена и изведена из њихове спремности да служе страним господарима. Само тако су могли да остану део вазалне „елите“.

Док је Британија била моћна могла је да уклања владаре, прекраја границе, укида подређене државе и претвара их у директно подчињене територије, пресељава становништво, намеће економске односе какве жели, гази локалну традицију. Ако је то и изазивало отпоре, релативно лако их је у првој фази своје консолидоване индијске владавине сламала. Када је постало јасно да је тако, већ и претња силом или сам страх од ње, обављали су посао (друга колонијална фаза). Систем је функционисао на начин како су Енглези желели уз минимално њихово ангажовање. Но, како је Британија губила империјални престиж, отпор је поново постајао снажнији (трећа фаза). Лондон је морао да користи све веће ресурсе док их је, с друге стране, већ после исцрпљујућег Првог а тим пре Другог светског рата, имао све мање. Тако се енглеска власт над Индијом урушила (четврта колонијална фаза), а и годину-две дана пре таквог епилога, Лондон је умногоме изгубио контролу над тереном и деловао немоћно.

Слично се дешава са позицијом Брисела у односу на модерне ЕУ протекторате и колоније. Унија је сада слаба као исцрпљена и маргинализована Енглеска на крају Другог светског рата. Штавише, за бриселске самозване господаре Европе ствари вероватно стоје горе. Колонијална Британија је била реална војно-политичка сила која је постепено губила дах. ЕУ то никада није била. Иако је у неким раздобљима имала глобално респектабилну економску улогу, када се ради о оружаној моћи, била је и остала патуљак спрам великих светских играча. То важи како за капацитете Брисела, тако и националне потенцијале водећих чланица ЕУ. Ниједна од њих није у стању иоле ефикасно да интервенише (уз потребну кондицију да се у томе истраје), ако би то пожелеле, ни у Македонији, а камоли да учине нешто више од тога. ЕУ је свој војно-политички престиж базирала на снази Америке. А та сила више није расположена да у пракси своје мишиће ставља у функцију ЕУ.

ОД АМЕРИКЕ ДО БАЛКАНА

Трамп, уз све повремено тактички помирљиве потезе, суштински не одустаје од својих суверенистичких намера, али још није успео да радикланије промени америчку политику. Уз наду да хоће, питање је да ли ће у томе успети. Међутим, видљиви и закулисни сукоби између Беле куће и „система“ – умногоме су паралисали ту велесилу. Бар више нема потребни замах да на многим пољима ефикасно настави по старом. Нови председник није успео да се избори ни за именовање 10 посто функционера који су му неопходни да би стварно управљао земљом. Чак и многи од оних који су прошли системски филтер, налазе се под баражном ватром Трампових противника. Но, и они су у проблему. Многима се љуљају позиције и ако за сада успевају да их одрже. Делују из разних пора система или ван њега, али немају подршку са највишег врха државе и са тим скопчану одговарајућу логистку на коју су навикли. Све у свему, „бију Срби ал’ бију и Турци“.  Вашингтон је у пламену; стреле одапињу и из Трамповог табора и на оне који су у њему.

Како ће се и када све то разрешити – видећемо. Али оно што је већ сада јасно то је да САД, између осталог, више нису активне на Балкану. Ни директно, ни индиректно путем асистирања ЕУ. У таквим околностима је госпођа Могерини кренула у оно што су неки у Бриселу замишљали као „казнену“, а испала је „комична“ експедиција. Ауторитарно, или бар са таквим намерама, прохујала је кроз административне центре балканских држава и ентитета типа Косова. И шта је постигла? Ништа! Нико код нас и у нашем региону није опчињен аморфним „ЕУ вредностима“ о којима се толико прича, већ штампом и шаргарепом које су – већ како за кога асиметрично – толико пута ЕУ колонизатори потезали. Но, сада је ЕУ у све већој политичкој кризи те има све мање економских добробити да понуди и својим новим чланицама а камоли кандидатима. За штап смо већ видели да је увек био туђ! А како се каже: „колико пара толико и музике“ (исто важи и за батине).

Зато је Брисел фрустриран. Његови пулени, пре свега они у Сарајеву, Приштини и Тирани, који су се до јуче, готово са сузама у очима, патетично заклињали у лојалност, данас када виде да евроатлантска империја све мање може да им помогне, почињу да наступају самостално. Уплашени су што остају без подршке а још нису реализовали своје максималистичке захтеве. Централизација БиХ није ни на видику. Великоалбански пројекат је тек половично остварен. Стога се БХ муслимански и албански екстремисти сада понашају хистерично, рескирајући да изазову нову серију експлозија на Балкану. Плаше се да ћемо временом, пре свега ми Срби, доћи у повољнију позицију, док ће се њихова ситуација пропорционално томе погоршавати. Уосталом, већ и сада, без мешања екстерних фактора, ми смо најснажнији у региону. Штавише, ако дође до значајнијих политичких промена у низу чланица ЕУ, односно даљег слабљења Уније уз упоредо учвршћивање Трампа у Америци – што је све у целини или делимично реално – могућ је на активан (а не као сада пасиван) начин другачији однос Запада према нама, односно да ментори наших регионалних опонената постану наши коректни партнери (ако не и више од тога).

ГУБИТНИЧКЕ ЗАМКЕ

У светлу реченог, споменуо бих анализу која се пре месец дана појавила (а код нас тек пре пар дана примећена) у магазину „Форбс“, једном од, у глобалним размерама, најугледнијих америчких часописа. У њему се сагледава америчка балканска политика у протеклим деценијама и констатује да је била крајње непринципијелна тј. утемељена на двојним стандардима на начин који је увек био антисрпски. Самоопредељење је подржавано на штету Срба а у сличним случајевима негирано када се ради о нашем народу. Исто важи и за однос према појавама етничког чишћења и још много чему другом. После осуде такве америчке политике – и то не само са моралног већ и практичног становишта јер кризни потенцијал Балкана није умањен већ је чак и повећан, поготово у контексту увоза исламског радикализма – аутор текста, угледни спољнополитички коментатор Даг Бандоу, препоручује Вашингтону да активно промени балкански курс своје политике.

Једино мирно решење су фер преговори, у којима САД и ЕУ неће више априори бити на страни српских непријатеља. Расплет је могућ само уз суштинско уважавање српских интереса, а то подразумева, имлицитно ако не и експлицитно, и извесну подршку од стране Запада нама а не Албанцима или БХ муслимана. Напросто, ми наступамо већ сада са компромисних позиција, док они и даље имају максималистичке амбиције. Вашингтон и Брисел то морају да промене тј. да их ставе на место које им припада, да би мирно и компромисно могао да се расплете балкански чвор. У противном, ствари ће се, нажалост, у неком тренутку свакако решити уз, макар и ограничене, сукобе или бар озбиљне тензије пропраћене извесним насиљем.

Алабанци и други народ са којима имамо супротстављене интересе то добро знају, па зато данас форсирано иду и нас вуку ивицом провалије. Понашају се провокативно, од албанског звецкања оружјем на Косову уз покушаје да преко ноћи праве војску, преко најава да ће узети ствар у своје руке у Македонији, до покушаја новог узурпирања заједничких институција БиХ од стране Б. Изетбеговића и његових присталица. Свима им је циљ да заплаше збуњени Запад, пре него што се на  неки начин стабилизује и преоријентише, избијањем неконтролисане кризе на Балкану, те га тако присиле да их подржи као што је то чинио раније тј. на начин да се пожар гаси на српски рачун. У томе је овдашњи албански и БХ башибозук спреман да иде толико далеко да покуша да испровоцира сукоби у које би, уз асистенцију старих снага у америчкој администрацији, НАТО и САД били увучени у интервенцију против Срба и Македонаца.

НАША ОДМЕРЕНА СНАГА

Све то је теоријски могуће, али је ипак мало вероватно. САД и ЕУ имају сувише својих проблема а Београд и Бањалука, макар посматрани синергетски, вешто балансирају. Постављамо важна национална питања али се трудимо да делујемо кооперативно, односно не допустимо да се конопац толико затегне да већ данас пукне. Време ради за нас и добро је да кулминацију кризе, ако до ње и мора да дође, одложимо. Срби ће за годину-две дана бити у бољем геополитичком, војном и сваком другом погледу. Приштина и Сарајево, напротив, у горем. Наравно, то не значи да смемо да дајемо било какве уступке, већ да је потребно да смирено браним своје позиције, не упадајући у замку да непромишљено реагујемо. Добро је да већ и сада психолошки делујемо и изазивамо панику код противника истицањем наших легитимних стремљења. Но, у њихову реализацију, и по питању КиМ и РС, радикалније треба кренути тек у наредном периоду. Сада би још то могло да буде опасно јер се на Западу није довољно променио однос мондијалистичких, антинационалних и национално-одговорних те аутентично хришћанских снага.

Ми треба да се трудимо да свестрано ојачамо наше државне капацитете док чекамо праву прилику да их на овај или онај начин применио. И, наравно, да на активан начин будемо свесни да оваква ЕУ каква је данас, односно тамошња и даље владајућа „елита“ која је деценијама саучествовала у класичној и мирнодопској агресији против Срба, нема шта да нам понуди. Добро нам не мисли, а лоше није у стању да нам озбиљније учини. Празне приче, које нам је Могеринијева изрецитовала, типа оне да су врата ЕУ за нас отворена – можемо окачити „мачку о реп“. Нити је ЕУ до сада према нама била искрена када је говорила да нас жели у својим редовима, нити је јасно шта ће бити са Унијом. Још мање стоји да нам нешто позитивно већ данас нуди. Своје позерске „ЕУ вредности“ слободно нека бриселске евро-унијате задрже. По толерисању свестраног испољавања неонацизма у „европској“ Хрватској најбоље се да закључити какве су оне!

СУЗБИЈАЊЕ СПРСКЕ НЕСЛОГЕ

Укратко, не наседајмо ни на празна обећања из Брисела, нити на претње из региона оних који су навикли да други за њих обављају посао. Само је битно да им не допустимо да те, одлазеће или малаксале „друге“, још неко време, док је то могуће на начин који је лош за нас, увуку у балканске (пред)ратне игре. Ако промишљено будемо деловали нико нам ништа неће моћи. Далеко је од тога да смо ми нарочито јаки и способни, већ ови око нас су много рањивији. Ради се о разним вештачким, од пачворака скрпљеним а без икакве традиције и дубинског утемељења, тзв. „нацијама“. Државе или квазидржаве су им провизоријуми, док су им елите, по правилу, потпуно безвредне а скоројевићевски умишљене (чак и спрам наше). Од таквих непријатеља, ако иза њих не стоје туђе фаланге, немамо разлога да се плашимо. Опасна једино може да нам буде наша неслога, на коју ме опако подсећају разни наши политичари типа (1) Драгана Мектића – министра БиХ из редова СДС-а – који, гле парадокса, са позиције шефа сарајевских безбедносних структура, призива немире у РС и покушава да свађа Београд и Бањалуку или (2) некакав функционер ДС Бранимир Кузмановић који прижељкује да се у Србији запуца као у Македонији (наравно пуцали би Срби на Србе).

Уместо да доприносе националној снази у околностима када се полако али сигурно слаже по нас повољнији геополитички мозаик, они неодговорно раде на томе да изнутра будемо паралисани. Поред таквих Срба ни непријатељи нам не требају. Срећом, такви наши „сународници“ су за сада маргинални али не безначајни. Плаши ме то што нам је менталитет такав да у неким ситуацијама лако можемо у ширим размерама да се „запалимо“ и опасно поларизујемо. То никакво не смемо да допустимо сада када нам се коначно отварају повољније карте! Власт и опозиција, не треба ни рећи, нормално је да се надигравају али око виталних националних интереса и основа за њихову реализацију морају да теже слози. Сетимо се само паклених подела из деведесетих година које су нам, уз асистирање непријатеља, исисале велики део националне енергије. Немамо право да понављамо такве фаталне грешке!

Мислим на добронамерне грађане и политичаре, који су обично већина у подељеним националним таборима, у које их увуку наше „запаљиве главе“ које злоупотребе до крајности неодговорни политичари. Хладимо их на време да разни злонамерници и петоколонаши, који граде своју срећу на несрећи сопственог народа, поново не успеју, сада када се приближава какав-такав наш „тренутак“, да паралишу па и испумпају наше националне капацитете. А ако тако будемо поступали, онда ћемо са бриселским бирократама од Могеринијеве па надаље, приштинским терористима, сарајевским исламистима, загребачким неоусташама и подгоричким криминогеним србофобима – већ некако изаћи на крај.

ПЕЧАТ

3 КОМЕНТАРИ

  1. Само Слога Србина Спашава!
    Недостатак слоге је узрок нашег пропадања а горе наведена формула је циљ (свих Срба). Када би достигли тај циљ који нам на застави стоји нико нам ништа неби могао.

  2. Autor, poprednji srpski realpatriotski geopolitički analitičar je u ovome tekstu prevazišao čak i samoga sebe, a pogotovo pesničkim naslovom analize, iako je istina EU samo kolateraalna tema.
    Njegov opštepoznati realpolitički pristup srpskoj problematici kako u evropskim, tako i svetskim relacijama nema mane. Srblji trebaju imati duralo i trpeti da im svetski moćnici rade protivprirodni blud u svakom pogledu i čekati da se ovi zasite svojih perverzija prema Nebeskom narodu, a nakon toga će doći srpskih pet minuta da raskinu svoje bukagije i rasteraju neprijatelje.
    Samorazumljivo ovakvu politiku provodi i može jedino provoditi srpski Mesija KaliNero, uz podršku umnih Serbalja, kojima su rodonačelnici autor i ostali realpatrioti iz Vidovdanskog okruženja.
    Dakle naravoučenije ove analize je u narodnom iskustvu da je „strpljen i spašen“, kako je to bilo u nedavnoj srpskoj istoriji (pet vekova pod Turcima).
    Narodna mudrost nema greške, ali je problem majčica priroda, koja je već započela proceduru rešavanja srpskog pitanja, a primenom njenog zakona o selekciji vrsta. Medjutim Nebeskom narodu u svakom slučaju ne gine Raj, bilo zemaljski ili nebeski.

  3. Hm,hmm…spasen u strpljenju..? pa, cekanje traje vec 2017. godina, malo li je..? a ? a, ono „cetres prve 7 jula“..? nista a?..mozda neki nemaju to „nebesko trpljenje za trpljenje“.

Цитирај