Доц. др Јелена Вукоичић: Мигрантска криза у Србији – могући сценарији у...

Доц. др Јелена Вукоичић: Мигрантска криза у Србији – могући сценарији у будућности

ПОДЕЛИ

 Европска мигрантска криза започела је још 2011. године, доласком миграната из афричких земаља на обале Италије, али је од 2015. године и отварања, тзв. Балканске руте попримила огромне размере. Само у 2015. години земље Европске уније примиле су преко 1.200.000 захтева за азил, од тога највећи део Немачка која и јесте била и остала крајња дестинација већине миграната. Огромна већина миграната у Европи долази из претежно муслиманских земаља Азије и Африке, погођених ратовима и сиромаштвом. У пролеће 2016. године Европска унија одлучила је да затвори своје границе за мигранте који су, дотад, слободно пролазили до својих крајњих дестинација. Овом одлуком, међутим, путовање миграната на Запад јесте отежано, али Балканска рута није затворена.

 Од почетка мигрантске кризе једна од најугроженијих земаља на Балканској рути била је Србија кроз коју су, захваљујући њеном централном положају на Балкану пролазили готово сви мигранти који су кренули пут Западне Европе. Затварањем европских граница Србија се нашла у врло тешкој ситуацији, с обзиром на чињеницу да су мигранти наставили у њу да улазе, а да све теже успевају да пређу границе Мађарске и Хрватске, на путу ка Западу. У овом тренутку Европска унија нема никакво решење за мигрантску кризу, а, по свему судећи, такво решење неће бити донето ни у догледној будућности. Као централна балканска земља која, за разлику од неких других земаља на Балканској рути, није чланица ЕУ, Србија се налази у посебно тешком и неизвесном положају, а чини се, што је посебно проблематично, да званичне институције немају јасну стратегију решавања мигрантске кризе нити управљања истом у будућности.

EE327E50-9301-4211-9503-D0BB83B361D2_w1023_r1_s

Опције за будућност

 Када је у питању мигрантска криза, и у Европи генерално, и у Србији, готово нико се и не усуђује да прогнозира шта би могло да се дешава у будућности. Разлог за то је сасвим логичан – Хаотична ситуација на Блиском истоку, али и у свету генерално, непредвидиво понашање Турске и евидентна неспособност Европе да заштити своје спољне границе од најезде миграната сваку прогнозу догађаја у будућности чини практично немогућом. Србија се у читавој овој ситуацији налази у врло незавидном положају као земља која је тренутно највише угрожена мигрантском кризом, а истовремено суочена са недостатком ресурса, логистичке помоћи ЕУ и непостојањем дугорочне стратегије у борби против овог проблема. Тешко је претпоставити да ће мигрантска криза престати сама од себе, нарочито када се узме у обзир да је то већ постала једна од најлукративнијих врста организованог криминала која генерише огромне приходе криминалним групама кријумчара. Другим речима, прилив миграната ће се наставити, а Србија ће се, у недостатку јасне стратегије, све више суочавати са проблемима у ситуацији у којој ће морати да доноси одлуке шта чинити са све већим бројем миграната. Иако је незахвално давати било какве прогнозе везано за ову ситуацију, постоји неколико могућих сценарија ”расплитања” мигрантске кризе на територији Србије.

Množični-protest-proti-migrantskem-centru-v-Kidričevem-Čuš-pa-še-o-podobnem-centru-v-Kranju-01

Интеграција

Поједине невладине организације већ неко време говоре о могућностима итеграције миграната у српско друштво као о начину ”решавања” мигрантске кризе. Званичне институције такву опцију углавном негирају, али какве су реалне могућности и опције интегрисања великог броја миграната који су се затекли у Србији, а не могу да стигну на своје крајње дестинације? Интеграција има два значајна аспекта која треба испунити да би била успешна. Први је економски аспект. Други, подједнако значајан, ако не и значајнији, је културни. Другим речима, да би се људи интегрисали у нову средину они морају да се економски осамостале и културно адаптирају. Без испуњења оба услова, нема ни успешне интеграције. Како, по ова два питања, стоји Србија? Када говоримо о економској интеграцији великог броја миграната, логично је закључити да Србија нема никакве услове да један такав план спроведе у дело. У овом тренутку, незапослених грађана наше земље је више од 700.000, а у колективним центрима још увек има српских избеглица из Хрватске, Босне и Херцеговине и са Косова и Метохије, који нису стамбено збринути, иако је од њиховог доласка у матицу, у највећем броју случајева, прошло више од две деценије. Очекивати да ће, у таквим условима, држава Србија започети масовну станоградњу и стварање радних места за грађане Авганистана и Пакистана (који би претходно морали да науче језик и стекну неке професионалне квалификације) није реално, и такву опцију можемо да искључимо. Што се тиче донација Европске уније Србији за потребе миграната, оне су и досад биле у далеко мањем износу него за друге државе погођене кризом које су чланице ЕУ, као што су Грчка и Бугарска, тако да ЕУ, сасвим сигурно, не би била заинтересована за изградњу ”бољег живота” економским мигрантима из Азије и Африке у Београду или Новом Саду. Поред економског, ту је и културни аспект, односно способност културне интеграције миграната. Хипотетички сценарио интегрисања миграната у српско друштво можемо да направимо на основу постојећих сценарија тих процеса у Западној Европи. Наиме, Западна Европа је већ од педесетих година прошлог века кренула у процес интеграције познат као мултикултурализам, углавном муслиманских, миграната који су долазили, често из бивших колонија, као јевтина радна снага. Након више деценија директне имплементације може се рећи да, генерално гледано, мултикултурализам као идеја није успео да хармонизује културолошке разлике и створи толерантна друштва. Што је најважније, потпуно је подбацио у покушају да интегрише, чак и на најосновнијем нивоу, растући број миграната који су, чини се, све даље и даље од земаља у којима живе. Супротни ефекти пропалих мултикултуралних одредби и закона могу се видети из просте чињенице да су друга, трећа, четврта генерација муслиманских миграната, у највећем броју случајева, још мање интегрисане у европска друштва него што су то били њихови родитељи, бабе и деде, који су се као одрасли људи доселили у Европу. Мултикултурализам, заправо, није успео да постигне готово ништа на плану интеграције миграната из културно и религијски другачијих заједница од оних у које су дошли. Насупрот томе, једини резултат који је постигнут јесте готово потпуна сегрегација између аутохтоних европских народа и муслиманских, мигрантских у српско друштво. У сваком случају, сценарио који прижељкују ”либерални” појединци из невладиног сектора, а који би подразумевао масовну интеграцију свих оних које Европска унија нема намеру да прими, није много вероватан у ближој будућности.

Symbolique 2007

Укључивање у ЕУ програм реадмисије

Српске власти већ неко време говоре о томе да са званичницима Европске уније покушавају да успоставе договор према којем би Србија била укључена у програм враћања економских миграната из земаља као што су Авганистан и Пакистан, из којих води порекло већина миграната који се тренутно налазе у нашој земљи. Оваква опција, уколико буде понуђена Србији, свакако би помогла делимичном растерећењу пренапрегнутих државних ресурса и стављању кризе под какву-такву контролу. Сва обећања Европске уније, међутим, морају се узети са резервом јер се и досад показало да ЕУ има различит третман за европске земље, који се углавном везује за то да ли су у питању њене чланице или нису. Критике мађарске или бугарске политике према мигрантима, на пример, стално су присутне у бриселским институцијама, али ни једна ни друга земља никада нису трпеле никакве санкције због тога. Са друге стране, Србија која беспеговорно извршава све инструкције ЕУ везано за мигранте и у којој они мају третман који немају ни у једној другој европској земљи, осим ”тапшања по рамену” и скромних донација није ништа добила за своје залагање и, на крају крајева, жртвовање које већ улази у  трећу годину. Сценарио по којем ЕУ не би укључила Србију у процес реадмисије економских миграната, са друге стране, имао би јако озбиљне последице по безбедносно стање у нашој земљи, с обзиром на то да Србија самостално није у стању да врати на хиљаде људи у државе из којих су пристигли. У сваком случају, од велике је важности радити на томе да се Србија укључи у програм враћања економских миграната у земље порекла јер би, у противном, било готово немогуће контролисати даље токове мигрантске кризе. Иако је за очекивати да овакви преговори трају, нарочито ако се ради о држави која није чланица ЕУ, треба истаћи да је Европска унија већ постигла договоре са Авганистаном и Пакистаном о враћању миграната 2016. године, из чега произолази да, уколико званичници ЕУ имају добре намере према Србији (у шта, на основу свих досадашњих искустава, оправдано постоје велике сумње) ни укључивање у програм враћања миграната не би требао предуго да чека.

VH1

 

Статус кво

 Сценарио по којем ЕУ не би укључила Србију у процес реадмисије, док би се, истовремено, у наредном периоду наставио прилив миграната, који ће се свакако повећати на пролеће, који би, истовремено, јако тешко напуштали територију Србије, изразито је неповољан и велико је питање колико дуго Србија још може да издржи у постојећим околностима. У овом тренутку нико са сигурношћу не може да каже колико миграната се заправо налази на нашој територији, а процене се крећу од 7.000 до 10.000 хиљада људи. Истовремено, држава је осигурала 6.000 места у прихватним центрима и званичници одлучно демантују да ће радити на повећању капацитета. Чак и да се Србија одлучи на повећање капацитета, он свакако не може да прати повећање броја миграната чије је гомилање почело прошлог лета и до сада је већ постигло забрињавајуће размере. Ако се од протеклог лета и јесени (треба узети у обзир много мањи прилив људи у зимским месецима) у Србији ”заглавило” близу 10.000 хиљада људи, упркос специјалним патролама војске и полиције на границама Буграске и Македоније, онда можемо само да претпоставимо шта ће се дешавати уколико се тај прилив настави истим темпом (апокалиптички сценарио по којем би Турска отворила своје границе за мигранте нема сврхе ни помињати јер би он довео до несагледивих последица по земље на тзв. Балканској рути). Први проблем са којим ће се Србија суочити, сасвим сигурно, биће недостатак смештајних капацитета. Прихватни центри су већ сада пуни и свако даље повећање броја миграната креираће ситуацију коју ће бити све теже контролисати. Пренатрпани центри и шаторска насеља у Грчкој у којима владају катастрофални услови, константне тензије и чести нереди пружају добар увид у то шта се дешава када број људи далеко премашује постојеће смештајне капацитете. Оно што ће, међутим, представљати највећи изазов уколико се мигранти буду и даље задржавали, а њихов број константно повећавао, јесте суочавање самих миграната са ситуацијом у којој ће схватити да се њихово путовање завршило. Наиме, у овом тренутку мигранти још увек имају наду да ће успети да стигну на жељене дестинације иако неки су неки од њих већ више пута неуспешно покушали да пређу мађарску или хрватску границу. Логично је претпоставити да ће, рецимо, у наредних шест месеци или годину дана, већина њих схватити да од лагодног живота у Западној Европи нема ништа. У том тренутку, међутим, вероватно ће и њихов број бити прилично већи него сада. Ова два фактора могла би да ставе српске институције у врло незавидан положај који би тестирао досадашњи српски ”хумани” приступ према мигрантима. Комбинација пренатрпаних прихватних центара и губитка наде да ће бити могуће наставити даљи пут, досад је више пута доводила до насилних протеста и нереда широких размера које су мигранти изазивали у Грчкој и Бугарској, да поменемо само земље на Балканској рути. Због масовоног насиља, уништавања имовине и напада на полицију, у новембру прошле године, Бугарска влада је донела одлуку да одмах депортује 250 држављана Авганистана који су учествовали у побуни. Бугарска је, међутим, чланица ЕУ која се већ налази у програму реадмисије економских миграната и може да рачуна на помоћ других чланица. Са друге стране, Србија која се налази ван граница ЕУ би се тешко снашла у сличној ситуацији без икакве помоћи са стране. Масовни насилни протести миграната досад су заобилазили нашу земљу, али питање које се логички намеће јесте шта ће се догодити када/ако хиљаде људи остану заглављене у Србији, у камповима који су премашили своје капацитете и када се време њиховог чекања из месеци претвори у године, што ће се, за неке, догодити већ овог лета. Још важније питање јесте да ли је Србија спремна за такав расплет догађаја, и да ли има стратегију у том случају?

Мигрантска криза – Шта даље?

 Као што се може видети из наведених сценарија расплета мигрантске кризе на територији Републике Србије, ова ситуација је, још увек, под контролом, али то би у догледној будућности могло да се промени. Како би избегла озбиљније проблеме са мигрантима на својој територији, који ће се сигурно догодити уколико они наставе да ”чекају” пријем у ЕУ, до којег никада неће доћи, док им се, истовремено, константно повећава број, Србија би требала да прекине са својом досадашњом традицијом ”ноншалантне” политике и заузме одговорнији и чвршћи став према овом озбиљном безбедносном изазову. Усклађивање прописа са новонасталом ситуацијом један је од првих корака који би држава морала да направи с обзиром на чињеницу да је Стратегија супротстављања илегалним миграцијама у Републици Србији за период 2009-2014 донета 2009. године, када је донета и Стратегија за управљање миграцијама, док је Закон о избеглицама донесен 2002. године.

Истовремено са променом закона и прописа, међутим, држава мора да се одлучно постави према растућем безбедносном ризику који представљају неконтролисане миграције. Подизање зида тамо где је то могуће, пре свега на граници са Македонијом био би први корак у спречавању неконтролисаног уласка миграната у земљу. Истовремено, Србија мора да инсистира, на све могуће начине, да што пре буде укључена у програм депортације миграната у земље порекла. Апсурдно је да српска полиција непрестано спречава мигранте да пређу хрватску и мађарску границу, тиме штитећи ЕУ, а да та иста Европска унија не укључи нашу земљу у заједнички програм реадмисије. Србија сама не може да враћа мигранте у њихове земље порекла и без помоћи Европе гомилање миграната ће се само наставити.

download

На крају, треба истаћи следеће. Мигрантска криза није мали, пролазан проблем који ни на какав начин не може да дестабилизује земљу. То је, напротив, најозбиљнији безбедносни изазов, уз тероризам са којим је и тако повезана, са којим се суочава савремена Европа. Они који то не схвате на време наћи ће се у великом проблему који неће ”вечито” ни моћи да се решава. Треба запамтити да време игра кључну улогу у мигрантској кризи, а да времена нема много. У питању нису године, већ наредни месеци, у којима треба предузети све мере да ситуација остане под контролом и, што је најважније, да не измакне контроли у будућности.

Јелена 10

Доц. др Јелена Вукоичић

ВИДОВДАН

 

1 КОМЕНТАР

  1. Изгледа да ништа нисмо научили из оних 500 година под турском окупацијом. Модерни окупатори долазе као вукови у јагњећој кожи, глуматајући хуманитарну катастрофу.

Цитирај