Душан Илић: Импотентност евроскептичних снага у Србији

Душан Илић: Импотентност евроскептичних снага у Србији

ПОДЕЛИ

Таласи евроскептицизма већ дужи низ година озбиљно угрожавају бедеме Европске уније. Међутим, у последње време, приметно је да су ти валови све већи, а интензитет удара све јачи. Без претеривања би се могло рећи да су ретке државе чланице ЕУ које нису обележене овом појавом. У Аустрији, упркос тесном поразу њеног кандидата на председничким изборима, евроскептична Слободарска партија Аустрије из избора у изборе бележи све боље резултате и свакако представља претњу постојећем поретку. Још озбиљнија ситуација видљива је и у Француској, коју у априлу очекују председнички избори у којима анкете, поред Фијона и Макрона, највише изгледа за победу дају вођи Националног фронта Марин ле Пен. Посебну причу представљају владе држава чланица ЕУ које су ако не евроскептичне, а онда у најмању руку не баш наклоњене Бриселу, које чине мађарска влада Виктора Орбана, пољска влада Беате Шидло и чешка влада Бохуслова Соботке.

Ако се има у виду овакав однос снага у Европи, поставља се логично питање: „Шта је са евроскептицизмом у Србији и због чега је он занемарљиве снаге у односу на већину европских држава?“ У једној својој реченици из часописа Идеје писаног 30-их година 20. века, Милош Црњански констатује да „идеје које свуда око нас освајају ни ми не можемо избећи“. Међутим, право је питање зашто те „идеје“ нас још увек нису „освојиле“ и зашто овдашњи евроскептици такав развој догађаја у Средњој и Западној Европи нису успели да капитализују? У наредних неколико редака покушаћемо да образложимо одговоре на ова питања.

Неколико је кључних индикатора евроскептицизма у горе наведеним државама, међу којима су најзначајнији мигрантска криза и са њом уско повезан проблем тероризма, затим украјинска криза, односно заоштравање односа између Запада и Русије и напослетку увек актуелно питање суверенитета држава чланица ЕУ.

Ако бацимо поглед само на Србију, видећемо да је овдашња власт, што стицајем срећних околности, што властитим умећем, врло успешно избегла оштрице ових проблема, чиме је у великој мери смањила потенцијал раста антиЕУ снага, пре свега најјачих међу њима, Српске радикалне странке (СРС), Српског покрета Двери и Демократске странке Србије (ДСС), а самим тим и њихових председничких кандидата, Војислава Шешеља, Бошка Обрадовића и Александра Поповића.

Што се тиче мигрантске кризе, Србија, иако једна од незаобилазних земаља на тзв. „балканској рути“, за сада успева да се избори са овим проблемом, а као један од кључних разлога за то је свакако слаба заинтересованост миграната да остану у Србији, што за последицу има релативно стабилан осећај сигурности код грађана који их и даље држи на извесној дистанци од евроскептичних странака. Такође, не треба изгубити из вида и чињеницу да Србија, на срећу, није погођена терористичким нападима сличним онима у Француској и Белгији или масовним силовањима попут оних у Немачкој, који су допринели јачању антиЕУ снага у тим државама. Поводом овог питања, сва три горе поменута кандидата за председника Србије имају сличне ставове, који се огледају у затварању јужне границе са Македонијом по узору на мађарски модел и строгој контроли уласка миграната у Србију (Шешељ и Обрадовић), док Поповић, односно његов ДСС, има нешто блажи став по овом питању – омогућити што бржи транзит миграната кроз Србију ка њиховим крајњим дестинацијама, земљама Западне Европе. Углавном, сви се слажу око једног, а то је да Србија не треба да буде „сабирни центар“ за мигранте из Африке и са Блиског истока. Међутим, због већ поменутих разлога, овакви њихови ставови нису наишли на већи одзив бирача.

Однос према Русији и код српских и код евроунијских евроскептика је идентичан – афирмативан. Наравно, и ту постоје разлике које се не смеју занемарити. Док су државе чланице ЕУ приморане да, у складу са заједничком спољном и безбедносном политиком, уведу санкције Русији, чак иако се појединачно са тим не слагале, дотле је стање у Србији умногоме другачије, будући да је Србија још увек кандидат за чланство у ЕУ. Та чињеница српским евроскептицима значајно сужава простор за раст, будући да се званична Србија до сада доста успешно опирала притиску Западних сила за увођењем санкција Русији, док су евроунијски евроскептици врло добро искористили тај моменат критикујући такву политику ЕУ, указујући на штетне последице које економије држава чланица трпе због обостраних санкција. Такође, овде је важно напоменути још једну ствар. Српске евроскептичне странке су сагласне око питања припајања Крима Руској федерацији и њихов став се огледа у пароли „Крим је Русија – Косово је Србија“. Будући да је бирачко тело у Србији у великој мери русофилски оријентисано, а имајући у виду чињеницу да је став званичне Србије поштовање територијалног интегритета Украјине са све Кримом, долазимо до закључка да се око тог питања ствара вакуум који би могао бити испуњен евроскептицизмом. Међутим, ову прилику домаћи евроскептици нису искористили на прави начин, што својим грешкама, што медијским „пеглањем“ ове теме од стране власти, која је, наравно, свесна чињенице да на том питању може да изгуби на популарности.

И за крај ове анализе, важно је истаћи још једну појаву која задржава евроскептичне странке „на ниским гранама“, а тиче се искључиво домаће политичке сцене. Наиме, све до 2008. године, односно до раскола у Српској радикалној странци, Србија је имала једну од најјачих евроскептичних странака у Европи. Од тог тренутка, из окриља СРС-а, долази до формирања еврофилске Српске напредне странке коју предводе бивше радикалске вође. Тим чином, значајан део некадашњег радикалског бирачког тела је „пацификован“ и „преведен“ у бираче СНС-а, а радикали су чак у једном тренутку остали и изван парламента. Будући да су данас напредњаци неприкосновени на власти, а имајући у виду размишљања просечног српског бирача, није тешко објаснити чињеницу због чега евроскептичне странке све заједно имају око 15% подршке бирача, док на анкетно питање „Да ли се слажете да Србија треба да настави са европским интеграцијама?“ око 40% испитаника одговори негативно. О претходно поменутом размишљању просечног српског гласача, главни уредник часописа Нова српска политичка мисао Ђорђе Вукадиновић у једном свом чланку у Политици даје врло сликовит приказ тог размишљања: „Њихови бирачи немају чврста политичка уверења, у принципу су врло русофилни и евроскептични, али ако им Вучић каже да је Европа ОК, биће и за ЕУ – док не стигне другачија директива.“

Ово су само неки од разлога импотентности евроскептицизма у Србији, што не значи да се у скорије време ствари неће променити, јер никада не треба заборавити да је „српска политичка сцена веома нестална“, како је то у једном интервјуу за Н1 приметио Милош Јовановић, в.д. председника ДСС-а.

ВИДОВДАН

Цитирај