Свештеник Павле Гумеров: Правила породичног живота

Свештеник Павле Гумеров: Правила породичног живота

ПОДЕЛИ

Постоји у Москви једно изузетно место. Једном сам са друговима ишао кроз водоодводни канал према Кадашевском кеју по пешачком Лужковом мостићу. Тамо смо видели да на мосту постоји неколико вештачких металних дрвета. То чудесно растиње било је потпуно украшено катанцима и катанчићима разнообразних облика и величина. Почињући од сасвим минијатурних, кинеских, завршавајући са тешким, са амбара.

На многим катанцима су била написана мушка и женска имена, нацртана срца. Испоставило се да код тек венчаних младенаца постоји традиција: да каче на Лужковом мосту “катанце љубави“, а кључеве од њих бацају у воду. Таквим катанцима је украшен и Патријаршијски мост преко реке Москве. Московски “Гормост“ је у почетку секао катанце али је затим, уморивши се од борбе са заљубљенима, установио на мосту посебно дрвеће, да не би вешали катанце на ограде.

Наравно, слични обичаји нису ништа више од преживелог паганства и примитивно сујеверје али он показује: сви млади супружници, наравно, маштају о томе да њихов брак, њихова заједничка љубав буду јаки и неразрушиви, да се, једанпут закључивши породични савез, никада не растану. А за то је потребно, чини се, скоро ништа: ставити катанац на “мосту љубави“, а кључић бацити у реку. Ах, када би све било тако просто!

По савременим мерилима, ја сам се оженио веома рано – са 21 годину. И као и свим младим људима, мени и жени се тада чинило да ће све ићи лако и глатко. Какви ту могу бити проблеми? Ми смо изабрали једно друго, венчали се, имамо љубав, све најтеже је већ позади, даље нас чека само радост од међусобног општења и породични живот без проблема. Али како смо ми грешили. Не једном сам се ја, грешни, сећао речи које су рекли апостоли Христу као одговор на његову поуку о браку: “Ако је таква обавеза мужа према жени, онда је боље не женити се“ (Мт. 19:10). Морали смо да прођемо кроз немале тешкоће, јако много научити, пре него што смо схватили шта је то породични живот и како овладати том сложеном специјалношћу.

И тим путем иду практично сви – примају ударце, уче се на грешкама. А све то због чега?

Ми сви мислимо по младости, по неискуству, да је бити прави родитељ, супруг или супруга врло просто и о свом породичном животу почињемо да мислимо, као правило, тек тада када у породици већ настају озбиљни проблеми. Породични живот – то је уметност, уопште не лакша од било чега другог. Почети саздавати своју породицу – то је исто као почињати нови посао, учити нову професију. Али за разлику од професије, супруге нигде не уче, све сами морају да освајају, искуством.

Курсеви за оне који хоће да саздају породицу или да се снађу у свом породичном животу организовао је Центар за духовни развој омладине при Даниловском манастиру у Москви. Ти курсеви се називају “Духовне основе породичног живота и васпитања деце“. Са младим људима разговарају на разне теме свештеници и психолози, одговарају на њихова питања. Вашем поконом слуги се такође пружила прилика да мало учествује у том делу и мене је увек радовао искрен однос и интерес младих људи према теми породице. То је јако добар подухват, штета је само што је те курсеве посећивао врло мали број људи. Али, слава Богу што бар неко схвата: саздавање породице потребује велико умеће и одговоран приступ.

Постоје курсеви за младе маме где жене уче како правилно да се понашају у трудноћи и при порођају и затим да брину о младенцу. Али хранити, мењати пелене, купати дете и масирати га је много лакше од тога да се стварају правилни односи са својом половином, умети општити а затим и васпитавати децу (то је посебна и врло сложена тема).

У браку, у породици, све треба радити само по надахнућу, руководећи се, како говоре, срцем и осећањима; иако треба знати и неке основе. Добро је још ако смо видели те принципе породичних односа у породици наших родитеља, баба и деда, али шта ако нисмо? Ако је неко одрастао у непотпуној породици или није видео добар пример од својих родитеља? Тада је пут само један – бавити се самообразовањем. Али и ономе ко је одрастао у јакој и сложној породици такође је просто неопходно да постојано мисли о томе како да побољша свој породични живот, како да он буде срећнији.

Шта је то породица? То је и мала Црква, где ми проходимо своје служење Богу и ближњима, то је и “мој дом – моја тврђава“, како су говорили у Енглеској у средњем веку. И манастир у свету где се учимо смирењу, трпљењу и послушности и где увек постоји подстицај за духовни раст.

Пада ми на ум сцена из филма Владимира Хотињенка “Поп“, где свештеник, отац Александар говори да он и његова супруга уопште не личе као људи, са јако различитим карактерима и то му помаже да постане бољи, да се бори са својим недостацима, да бруси своје оштре углове. Он, шалећи се, зове своју попадију “мој камен за брушење“.

А сада мало о манастирима. У Русији су обитељи испуњавале такође и улогу тврђава, утврђења. Оне су штитиле границе Отачаства и иза њихових зидова су околни житељи увек могли да нађу заштиту и помоћ у случају напада непријатеља. и наравно, у сваком манастиру је била и црква и то не једна.

Ако човек уме да сазда породицу где га воле, разумеју у чекају, то му даје огромну заштиту чак и у најстрашнијим и најтежим околностима у животу. Чак и када је раздвојен од породице, њен члан осећа помоћ и заштиту породични веза.

Аустријски психотерапеут Виктор Франкл је прошао сав ужас немачких логора. И једнино что му је помогло да преживи била је вера у Бога и мисао о томе да мора да преживи по сваку цену да би се поново срео са женом, коју је јако волео. Он је испричао о животу у логору у својој изванредној књизи “Рећи животу: “Да““.

У њој је јако добро описана психологија затвореника и многи од њих су остали живи само захваљујући томе што су знали: негде тамо, далеко, постоје родни, блиски људи који те воле и чекају и мораш да наставиш живот да би се срео са њима. Ради тога, да би наша породица постала за нас храм, тврђава, која нас чува од свих животних непогода, треба да се потрудимо.

Срећа – на првом месту је унутрашње стање човека. “Царство Божије унутра је у вама“. То је предворје раја – будућег “Царства небеског“ – које треба да почне већ овде у нашој души и у нашој породици.

Шта је наш земни живот? Припрема за вечни живот. Какво стање душе да достигне човек овде, такво ће и понети тамо. У породици, ми се не спасавамо одвојено, овде савршавамо наше служење: спасавамо се сами и помажемо другима да се спасу. Како говори свети Григорије Богослов, “они који имају једно тело (супрузи) имају и једну душу и узајамном љубављу побуђују једно друго у усрђу ка благочешћу“. Зато:

Правило 1. Никада не заборављати главно.

У свим околностима живота (а нарочито у тешким) треба памтити да ми живимо заједно не ради тога да би разјаснили ко је крив или да бисмо преваспитавали једно другог, већ ради тога да бисмо се заједно спасавали. Стремили ка миру, љубави, срећи. Недавно је један од читалаца оставио коментар-питање после чланка о срећи: “Да ли је могућа породична срећа када је један од супружника несрећан?“ Не, драги моји, наравно да није могућа, јер онда то није породична срећа већ нешто друго. Моја породица треба да буде неодвојива од мене, само тада је могуће назвати је срећном. Отуда произилази следеће правило:

Правило 2. Породица – то смо МИ.

После 15 година брака открио сам у себи занимљиву особеност. Ја више уопште не посматрам себе без своје породице, одвојено од ње. Мени се већ чини да су моји блиски – супруга, деца – били са мном одувек, ако не од рођења. Иако, наравно, ја одлично памтим све догађаје из детињства и младости, то јест, времена кад још увек нисам био ожењен човек.

И то нису само моји лични осећаји. То исто су мени говорили и други људи, иначе не увек срећни у породичном животу. Зашто је то тако? Хтели или не хтели, али у породици већ нисмо сами, наш живот и наше духовно самоосећање су нераздвојни од живота наших ближњих. А њихово самоосећање зависи од нашега.

Ако се човек труди да живи некаквим својим сопственим животом, одвојеним од живота породице, среће у породици неће бити. У породичном животу је потребно заборавити именицу “ја“ и, насупрот томе, увек памтити другу реч – “ми“. Тако: ступивши у брак ја већ нисам сам и треба стално да мислим како да буде добро не само мени, него и нама.

Знам неколико породичних парова где су супрузи ишли по веома опасном путу: видећи да им се заједнички живот некако не уклапа, они су почели да живе сваки својим одељеним животом, само под једним кровом, чак су и одмор проводили одвојено. Сваки од њих је нашао своје, мање-више удобно прибежиште у забавама, у послу или нечему другом, сакрио се у њега од невоља и некако продужава породично постојање. То, наравно, није излаз из породичних проблема већ просто бег од њих, који се обично завршава распадом породице. И моји познаници такође нису нашли покоја ни мира, живећи засебним животом. Сви су они, као минимум, доживљавали најјачу душевну неугоду. Зато што породица живи само онда када смо заједно.

Правило 3. Трудите се да више општите.

Без обзира на велику заузетост ван дома и на многобројне домаће послове, нађите време за породично општење. Општење је – основа добрих супружничких односа. Данас је немало људи принуђено да јако много раде да би прехранили породицу. Али, ма како да се умарате на послу, ма како да увече хоћете да се одморите, опустите, искључите, ипак нађите време за разговор са ближњима макар ћете га мање проводити пред телевизором, за компјутером или дугим разговорима преко телефона. Нећете зажалити због тога. Огроман број брачних парова се распао само због тога што су супружници скоро престали да разговарају.

На пример, супружницима се предлаже да заједно једу: “А мужу и жени не приличи да доручкују одвојено, осим ако је неко болестан; јести и пити увек треба у одређено време“. Обед – то је време када се породица сабирала заједно и могли су се расудити текући послови. У другом месту “Домостроја“ такође је казано: “Господин у свим делима домаћим да се саветује са женом…“ Тако да о томе има још једно правило.

Правило 4. Разматрати најважније проблеме.

Важне одлуке доносити поразговаравши. Убедио сам се на сопственом искуству да када о проблему разговараш, разматраш га, питаш за мишљење и савете других, увек успеваш да донесеш зрелије и правилније решење, нарочито када се ради о делу важном за целу породицу. Ако питаш за савет – значи да уважаваш а то увек помаже, служи укрепљењу породичних односа. Осим тога, други човек види проблем под другим углом и може да примети то на шта ти ниси обратио пажњу. Општећи, не треба разматрати само важне ствари већ и друга питања која вас занимају.

Правило 5. Уважавати једнo друго.

Када сам рекао једној жени да треба да уважава мужа, она ми је узвратила: њеном супругу се та реч не свиђа. Он је, некако, на њене речи о узајамном уважавању, одговорио: “Шта смо ми то, алкохоличари, да би уважавали једно другог?“ Но добро, не свиђа се човеку реч “уважавати“, постоји друга одлична реч: “поштовати“. И није само жена дужна да своме мужу свакодневно указује поштовање као својој глави већ је и муж обавезан да поштује супругу, да се пажљиво односи према њој – као према осетљивијем створењу, нежном, немоћном. Поштовати у њој бесцени образ Божији и ценити као дар дарован од Самог Бога. И наравно, деца треба да поштују родитеље а родитељи да се са уважавањем односе према деци.

Хоћемо да се наши ближњи добро односе према нама, да нас уважавају, да обраћају пажњу на наше речи? Онда ћемо им сами прво давати пример таквог односа. Како се и говори у том истом “Домостроју“, учити друге дајући им пример.

Правило 6. Не трудити се да променимо, преваспитамо своју половину.

Умети видети добре, светле стране својих блиских и свог породичног живота. Мени неретко долазе жене (па и мушкарци) који нису баш задовољни понашањем својих блиских па и својим породичним животом у целини… Као правило, свим тим људима се живот чини безнадежан, мрачан и лишен сваке радости.

У својим ближњима они такође не виде ништа добро. Послушавши њихове дугачке приче, ја се обично трудим да путем питања, разјасним: шта је то ипак добро, позитивно остало у њиховом породичном животу? И затим, опет уз њихову помоћ, помажем им да нацртамо сасвим другу слику. И показује се да и људи који их окружују уопште нису лоши и у животу постоји маса светлих, пријатних тренутака, само треба све то умети видети. Некада успевам да помогнем људима да на други начин сагледају своју породичну ситуацију. То је јако важно – видети позитивне стране својих блиских и трудити се да изменимо не саме људе већ наш однос према њима и са њима.

Правило 7. Не пуштати на вољу гневу и другим негативним осећањима.

Онај који се гневи је увек у криву. Свакоме је јасно да раздражљивост, гнев, свађе, руше добре односе. Али гнев такође не даје да се реши ниједан проблем. Зато што у гневу човек не може да донесе правилно решење: његов разум је помрачен. “У време гнева не треба ни говорити, ни радити“, рекао је Питагора. И све озбиљне разговоре треба водити само у спокојном стању духа.

Неспоразуме, увреде, не треба “солити“ већ треба умети разматрати спокојно и без раздражљивости. Сви смо ми различити и противречности у браку су неизбежне али када са љубављу, без гнева супрузи заједно траже решење, увек је могуће доћи до сагласности и компромиса.

Што се тиче других негативних осећања – унинија, патње, туге и других, треба памтити да у браку она трују живот не само нама самима већ и целој нашој породици. Не само да нас лично муче те страсти, већ и наши рођени и блиски страдају због нас. И ради њих је неопходно да се боримо са својим страстима.

Правило 8. Чешће радовати своје домаће.

То правило је супротно претходном – о гневу, раздражености и меланхолији. Савремени човек је окружен негативним, застрашујућим информацијама: убиства, хаварије, катастрофе, просто беспоредак у држави…

И како је добро ако у породици будемо примали позитивне емоције. Је ли тешко да бар пар пута у току дана кажемо једно другом нешто лепо, да делимо пријатна осећања? Реч похвале, благодарности речена ујутро, може да нам поправи расположење за цео дан. Ја и попадија смо се договорили да захваљујемо једно другом чак и за најобичније ствари: опрано посуђе, купљене ствари у продавници или обрисан под.

И треба рећи, просте речи благодарности, речене неколико пута на дан, веома благотворно утичу на атмосферу у породици. Неки мудри човек је рекао: “Радост доживљена заједно, удвостручава се, а туга – већ постаје половином туге.“

Правило 9. Указивати помоћ и пројављивати узајамну помоћ

У свакој породици сваки од чланова, као правило, има свој круг обавеза. Наравно, те обавезе треба испуњавати добро, али има момената када је потребна помоћ ближњих. Ауторитет чак и најпоштованијег академика не опада ако он помаже жени: усисава тепих док она спрема вечеру пред долазак гостију.

Ако у породици нема узајамне помоћи, може се десити као у једној источној причи. Муж и жена су строго делили обавезе. Жена одговара за све што је унутар дома а муж за све што је ван дома. И када је избио пожар у дому, супруг није потрчао да помогне жени и дом је изгорео до земље.

Узајамна помоћ се такође састоји у молитви. “Молите се један за другог“ (Јак. 5:16), говори апостол Јаков.

Ето, то су неки принципи доброг породичног живота. Неко, прочитавши све то, наравно, може да каже: “Најглавније у браку – то је љубав, а где је ту она? Само чврста правила, инструкције, рецепти“.

А љубав је овде у свакој тачки. Јер се она и пројављује у превазилажењу егоизма, у узајамном уважавању, у стремљењу ка општењу, у снисхођењу и опраштању недостатака, у борби са својим страстима ради ближњих. А без љубави или макар стремљења према њој, биће неиздрживо тешко испуњавати та правила и супротно томе, за оне који воле, она неће отежавати већ ће помагати…

Свештеник Павле Гумеров
Извор: Православие.ру

1 КОМЕНТАР

  1. ФАКТИ:
    Објављено: 2. мај 2015.
    РУСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ТРАЖИ СПАЈАЊЕ „елемената монархије и социјализма”

    Руководилац Одељења Руске православне цркве за односе са друштвом – протојереј Всеволод Чапљин – изјавио је да је данашњој Русији потребан политички систем који би у себи објединио елементе монархије и социјализма.
    „Нашој земљи су потребни истовремено елементи чврсте централизације власти и социјална држава. Државност, праведност и солидарност – то су три вредности на којима треба да почива државно уређење. То би – нагласио је Чапљин – спојило монархију и социјализам”.
    Чапљин се на садашњој високој функцији унутар РПЦ налази већ дуже од шест година. Наглашено се бави рашчишћавањем пута традиционалном „руском начину живота” у савременој Русији.
    Познати је борац против утицаја Запада у Русији и против „хомосексуалне културе”.
    Извор: ТАСС

    Драган Славнић

Comments are closed.