Златни пресек-Његош научник

Златни пресек-Његош научник

Током тридесет година истраживања уверио сам се да Његошево дело није поетско дело у обичном смислу те речи. Није само поезија, и није само филозофија. Оно је више од тога, и представља јединство поезије, филозофије и науке. Ово и овакво сазнање презентирао сам, кроз више радова , током двадесетак година, пре свега научној, али и широј јавности. И практично су сви, који су показивали интересовање за Његошево дело, и знали за моја истраживања, били изненађени. Нико није могао да поверује (и прихвати) то да би Његошево дело могло бити и научно дело, да се Његош и науком бавио.

ПОДЕЛИ

То што сам предочавао доказе у форми различитих прорачуна није имало значаја. И кад би се све у тим прорачунима, заснованим на чињеницама и из Његошевих личних рукописа, чак и под конац сложило, кад би се указивала структура која одговара системској структури генетског кôда, или хемијског кôда, сви би углас одговарали да је то случајно. Кажу, јесте интересантно, чак невероватно, али не може бити да је Његош тога би свестан.

Кажу тачно тако како се могло наћи и у већини уџбеника историје књижевности: Његошево дело јесте пример изванредне хармоније и симетрије, али он, Његош, при писању није могао бити свестан ни те симетрије, нити хармоније. Поседујући изванредан таленат поете и ум филозофског генија, Његош као да и није требало посебно да размишља. Довољно је било да узме оловку, или перо, да се затвори у којој од соба Биљарде, и за само „четири неђеље часнога великога поста“ (како додуше и сâм каже) па да генијално дело, попут Луче микрокозма, буде написано.

Предочавао сам да то тако нити јесте, нити може бити. Његош је морао претходно да годинама ради на изради строгих, тачних и прецизних прорачуна за структуру и композицију сваког појединог дела, па за три дела као јединствену целину, па тек потом да пише поезију, по већ створеном плану. А тај план није био обичан план, у смислу опредељивања за ове или оне естетске категорије, овакве или другачије структуре и композиције, које су више или мање већ познате, него је то у исто време био план Универзума, согласија општег, план односа целине и делова, таквих односа да делови у оквиру целине морају бити у најбољој могућој – симетрији, пропорцији и хармонији.

Предочавао сам, дакле, да је јединство хармоније, симетрије и пропорције основни план по коме неминовно мора бити изграђен било који природни систем, па следствено и Свет, односно Универзум; да је Његош тог плана не само био свестан, него је, следећи га, кроз своје дело, у форми два триптиха, изградио Поетски Универзум, строго кореспондентан и сагласан са Универзумом-светом у коме постоји све живо и неживо, и у коме јесмо. [Први триптих: Глас каменштака, Свободијада, Огледало српско; Други триптих: Луча микрокозма, Горски вијенац и Лажни цар Шћепан Мали].

Начин како је Његош, кроз два триптиха, уз окоље од неколико појединачних дела, остварио согласије опште превазилази све што до сада знамо кад је реч о могућем усаглашавау створених и природних система и кодова. Отуда, човек-истраживач не може а да се не само не диви Његошевом делу, посебно идеји стварања путем триптиха, него не може а да то дело неизмерно и не воли.

На Цетињу „учи књигу”

Раде Томов Петровић, будући Његош, имао је само једанаест година кад га је 1824. године позвао к себи на Цетиње његов стриц, тадашњи владар и владика Црне Горе, митрополит Петар Први Петровић; позвао га да „учи књигу”. Цетиње тада није било ни варошица, био је ту само манастир са неколико конака, а около су биле куће омањих планинских заселака. Осим младог Његоша, у манастиру је било још десетак дечака из разних крајева Црне Горе, који су време проводили више у песми (нарочито оној која се пева уз гусле) и игри, а мање са књигом у руци.

Колико је то, у то време, био случај и са Његошем, тешко је сада знати. Зна се само да је брижни стриц и посебно био задужио калуђера Мисаила Цветковића , који се писменошћу и образованошћу издвајао од других калуђера, да брине о Његошевом науку. Уз њега, био је ту и митрополитски секретар Јаков Цек, као и „специјалистички” образовани Рус Иванчик Николајевић, који је у Црну Гору приспео са руском флотом 1806. године. Приспео, и ту и остао.

Пресудну улогу у Његошевом
образовању, ипак, имала је
невелика, али богата Библиотека
Његошевог стрица.

Млади Његош је тако брзо учио да су заредом сва тројица учитеља обавестила Митрополита да ђак већ више зна од сваког учитеља понаособ. Кратко време Његош учи и у Котору код данас непознатог учитеља, а затим, око две године, учи школу код Јосифа Троповића игумана манастира Савина у Топлој код Херцег Новог. Од краја 1827. године, Његошев учитељ постаће знаменити српски песник Сима Милутиновић Сарајлија.

И сâм образован, школован у Русији, са знањем руског, италијанског и делимично француског језика, Митрополит Петар Први Петровић и непосредно се бринуо о образовању свог даровитог синовца. („Ово дијете, ако не умре, мора бити одличан јунак и паметан човјек”). Поготово је то био случај од времена када је петнаестогодишњег Његоша узео себи за личног писара.

Пресудну улогу у Његошевом образовању, ипак је имала невелика, али богата Библиотека Његошевог стрица. Била су у тој Библиотеци, већ у време доласка једанаестогодишњег дечака са Његуша, сабрана дела Шекспира, Гетеа, класичне грчке драме; сабрана дела Ломоносова, не само из области поетике и реторике, већ и Ломоносовљева предавања из хемије и физике; затим сабрана дела познатог природњака Бифона итд. Радознали дух новопеченог петнаестогодишњег „писара” мање се задржавао над писменима, а далеко више је „лутао” страницама дебелих књига које су га вребале са полица Библиотеке, јер су и писарница и библиотека најчешће биле једна те иста просторија.

Са седамнаест година, после смрти остарелог Митрополита црногорског, Петра Првог Петровића, Раде Томов Петровић постаје господар Црне Горе и Брдâ, световни владар и црквени поглавар. Међутум, прве наговештаје Његоша-песника имамо већ из времена када је као једанаестогодишњи дечак дошао на Цетиње. Вук Врчевић, наиме, сведочи да је Његош, „као дечко”, испевао једну „пресмијешну, више сатиричну него историјску пјесму … о некаквим ћеклићким сватовима” и да ју је „више крадомице од Владике ђацима уз гусле пјевао… тако вјешто да се и сам Владика, слушајући га из ћелије – у сав грохот смијао”. Од ове песме остали су запамћени, а затим и забележени само ови стихови:

Који језде пјешке на опанке …
А од ових витешких сватова
И њихових бијесних атова
Стрепи и сам султан у Стамболу! …

Вук Врчевић даље наводи да је Његош 1829. године „саставио пјесму у народном духу… о рату руске царице и турског цара Сулејмана… и она му тако вјешто пође за руком да се онда по свој Црној Гори као најмилија пјесма уз гусле пјевала”. На жалост од ове песме сачувано је само неколико одломака, које је Врчевић забележио по сећању у свом делу о Његошу [В. Врчевић, Живот Петра II Петровића Његоша, владике црногорскога, Књиге Матице српске, 46 (Н. Сад, 1914)].

Филозоф, астроном, поета

Песник Сима Милутиновић Сарајлија објавио је у Пјеванији црногорској (1837) шест Његошевић песама, за које каже да су „сочиненија младога владике црногорскога, али је отприје него је владиком постануо, спјевао”. Пет од тих песама (Црмничани, Бјелице, Кавајка, Мали Радојица и Нова пјесма црногорска о војни Русах и Турака почетој у 1828. год.) Његош је написао у време својих ђачких дана, у периоду између 1827. и 1830. године, док је шесту песму (О боју с низамом у Мартиниће 22/11 априла 1832. годишта) написао 1832. године.

Непосредно пред пут у Русију, почетком 1833. године, Његош је спевао Глас каменштака у коме су опевана „јуначка дјела Црне Горе” из периода од 1711. до 1813. године. Нажалост аустријска цензура није одобрила штампање, па је Његош отпутовао у Русију без својих песама. По повратку из Русије, захваљујући чињеници да је собом донео и малу штампарију, Глас каменштака је могао бити штампан. Међутим, Његош је тада, у мају 1834. године, већ имао припремљену нову збирку песама, под називом Пустињак цетињски, те је најпре њу дао „напечатити”. Исте године и у истој штампарији штампана је и мала збирка Лијек јарости турске, од свега четири песме.

У периоду од 1833. до 1837. године Његош је развио врло плодан рад у поетском стваралаштву. Ипак, у књижевној критици је оцењено да у том периоду Његош није дао дела високих песничких домета, са изузетком неколико песама (Црногорац свемогућем Богу, Заробљен Црногорац од виле, Вјерни син ноћи, Ода сунцу, спјевана ноћу без Мјесеца, Спомен на гробу Чедомиља) у којима је Његош „већ разгрнуо жар истинског песника и наговестио све своје касније велике песничке замисли” (Видо Латковић, Петар Петровић Његош, Нолит, Београд, 1963). Оно што је, међутим, посебно занимљиво и на известан начин изненађујуће, јесте „Његошево ћутање у књижевности” читавних наредних седам година.

Осим неколико мањих песама, ништа битније није објавио, све до 1844. године. Значајно је напоменути да је Његош и своје практично једино прозно дело објавио у години 1837, пре овог времена „ћутања” – Житије Мрђена Несретниковића, њим самијем списано, како се и зове тај Његошев прозни састав, алегоријска прича, величине од око двадесетак штампаних страница текста.

*
Некако су се све прекретнице у Његошевом стваралаштву догађале у вези са његовим путовањима. Тако се и његово друго путовање у Русију догодило управо 1837. године. После тога Његош се смирио код куће и скоро да није путовао следећих седам-осам година, а то је и период његовог „ћутања” у књижевности. Из чисто политичких и државних разлога Његош, првих дана 1844. године, путује у Беч „преко Триесте”. Већ за време тог пута написао је четири песме (Штирмер лети на колима, Три дана у Тријесту, Мисао, и Филозоф, астроном, поета) у којима видимо поптуно новог Његоша, зрелог и особеног, самосвојног песника, изузетне оригиналности и снажне мисаоно-поетске изражајности.

Након седмогодишњег књижевног
„ћутања” догодило се чудо: за мање
од три године Његош ће написати
свој Други триптих (Лучу, Вијенац и
Шћепана), три ремек-дела.

При повратку из Беча Његош се дуже време (око три-четири недеље, у марту-априлу 1844. године) задржао у Трсту, којом приликом је први пут посетио и Венецију. Сви су изгледи да је управо том приликом у Венецији купио и своју сада већ чувену Биљежницу, у којој ће до краја живота записивати различите и разноврсне податке, како речима, тако и бројевима; умовати и поетски стварати.

Са годином 1845. догодиће се врх врхова. То је оно време када ће се Његош затворити у скровите просторе новосаграђене Биљарде, и неће излазити читаве „четири прве неђеље … частнога и великога поста”, све док рукопис Луче микрокозма не буде готов. Након седмогодишњег књижевног „ћутања” догодило се чудо: за мање од три године Његош ће написати свој Други триптих (Лучу, Вијенац и Шћепана), три ремек-дела, мерено у границама укупне светске литературе и поезије. Непосредно пред Видовдан, године 1845, послао је Лучу свом учитељу Сими Милутиновићу у Београд да је дâ „напечатати у тамошњу дивну печатњу”.

Два „Горска вијенца”

Већ у јануару 1847. године завршено је било штампање Горског вијенца, а у истој години било је завршено и писање Лажног цара Шћепана Малог, што и сâм Његош у предговору сведочи: „Ја сам ово дјело још 1847. године написао, а данас га на свијет дајем у Трсту на Спасовдан 1850”-

Година 1845. у Његошевом стваралаштву значајна је не само по томе што је у тој години започето објављивање Његошевог Триптиха (Луча микрокозма, Горски вијенац и Лажни цар Шћепан Мали), већ и због тога што је у тој години углавном завршен Његошев рад на прикупљању, сређивању и штампању народних песама из подручја Црне Горе. Те године је, наиме, Његош завршио свој рад и на сређивању обимне збирке песама под називом Огледало српско, на Благовијест 1845. године, како је у „Предисловију” назначио.

Управо из разлога кôдирања и
шифровања, зарад остваривања
согласија општег, то јест свеопштег
Логоса, Његош је имао потребу да
Горски вијенац напише у две верзије.

Око 40 година после Његошеве смрти пронађен је Рукопис Горског вијенца (у Бечкој државној библиотеци), необичног формата (скоро да достиже формат А3), али не у целости већ мало више од половине, само до стиха 1528. од укупно 2819 стихова. Осим у мојим радовима, само је, колико ми је познато, још у једном случају изражена сумња, да овај Рукопис, можда представља посебност и целину за себе ; да преостали део Рукописа не треба ни тражити, јер није (у тој варијанти) ни написан. О чему се заправо ради?

Управо из разлога кôдирања и шифровања, зарад остваривања согласија општег, то јест свеопштег Логоса, Његош је имао потребу да Горски вијенац напише у две верзије. Једној верзији је намењено да буде штампана верзија, и то је она верзија коју ми иначе и знамо као Његошев Горски вијенац. Другој верзији је намењено да остане рукописна верзија, тако како је Његошевом руком и написана; у ствари, преписана са прве верзије, али само до 1528. стиха . Штампаној верзији биће допуштено да се распростре на уским и кратким страницама, док ће рукописној верзији бити допуштено да се „шири” на дугим и широким страницама.

Главна разлика између две верзије тиче се редоследа кола. Укупно има шесторо кола која су у штампаној верзији распоређена тако да су најпре дата три кола о српским невољама и погибијама, а затим следе три кола о српским витештвима и победама. У рукописној верзији кола су, међутим, другачије распоређена: једно коло о невољама и погибијама, па два кола о витештвима и победама. Следе два кола о невољама и погибијама и једно коло о витештвима и победама. Осим ове главне разлике присутне су и многе друге.

Пролазећи кроз Беч, на путу за Русију 1833. године, Његош је, посредством Вука Караџића, предао рукопис Гласа каменштака штампарији Јерменског манастира, истој оној штампарији, у којој ће тринаест година доцније бити штампан Горски вијенац. На жалост, како смо већ видели, умешала се аустријска цензура. Она се, само на основу мишљења Јернеја Копитара, није могла одлучити да дâ дозволу за штампање, па је гроф Седлницки, министар полиције, упутио рукопис у Задар, далматинском гувернеру Лилиенбергу.

Гувернер прослеђује рукопис даље дубровачком окружном поглавару уз молбу да се нађе какво поверљиво лице које би рукопис могло превести (језик превода у писму гувернера није био означен). Поверљиво лице пронађено је у личности Петра Сентића, поглаварственог канцелисте, приправника, који ће Глас каменштака превести на италијански језик.

Све ове податке о Гласу каменштака значајно је имати на уму при било којој озбиљнијој анализи Његошевог стваралаштва. Не само због тога што је оригинални рукопис изгубљен, него и због тога, што у вези са овом Његошевом песмом (у питању је заиста само једна песма о више бојева) у актуелној његошологији постоји велики неспоразум који је, бар до сада, представљао непремостиву тешкоћу у разумевању Његошеве основне идеје у приступу поетском стваралаштву.

А ево о чему се ради. Италијански превод Гласа каменштака пронашао је Петар Колендић у Задарском архиву тек 1941. године и објаавио га у XCIV Споменику Српске академије наука и уметности. У уводу тог издања, Колендић је објаснио како је Његошев рукопис доспео у Задар, наводећи још и то да је Његош, по повратку из Русије на Цетиње, писмом од 4. априла 1834. године, затражио од Вука Караџића да му врати рукопис, како би га могао штампати у новоприспелој штампарији на Цетињу. И сва та Колендићева навођења јесу у реду.

Међутим, у процесу анализе садржаја Гласа каменштака, он чини превид, који касније сви, али буквално сви, тумачи Његошевог дела узимају за дефинитивно утврђену научну истину, па је поред осталих и овај Колендићев превид био узрок, што је Његошево дело до дана данашњег, у својој основи, остало неодгонетнуто. Тако ће и изузетни познавалац Његошевог дела, Никола Банашевић, у својим коментарима Свободијаде и Гласа каменштака без резерве написати и следеће:

„Петар Колендић је лако утврдио, на основу Сентићевог превода, да је Глас каменштака у ствари основна редакција Свободијаде, другим речима да су у првом спеву били обрађени, само много краће и ближе облику и духу народних песама, исти догађаји – важнији бојеви Црногораца с Турцима, Млечанима и Французима од 1711. до 1813. који су послужили мало доцније као предмет другог, много дужег Његошевог спева. Његош је, дакле, променио своју одлуку: није штампао Глас каменштака на Цетињу него је решио да га из основе преради. Упоређењем, макар и с оваквим преводом Гласа каменштака, може се утврдити колико се Његош удаљио од своје првобитне, можда десетерачке, верзије пишући свој много обимнији осмерачки спев у десет песама, коме је дао и сасвим друго име” (Његошева целокупна дела, књига II, стр. 281).

Громометни цар Олимпа

Миливој Павловић иде и даље, сматрајући да је Глас каменштака само „прва редакција” Свободијаде, при чему се такође позива на Колендића: „Осмерачка ритмика, као одјек Ламартинове или још више Пушкинове технике стиха, карактерише спев Свободијада (после прве редакције, по Колендићу под насловом Каменштак), завршен 1835. године, и који није штампан за Његошева живота” (Миливој Павловић: „Јединство и диференцираност стила Петра Петровића Његоша”, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књига XXIX, свеска 3-4 (1963, стр.239).

Није се, дакле, схватило да на путу од Гласа каменштака до Свободијаде Његош ни у чему не мења своју одлуку, већ напротив истрајава на њој. А та Његошева основна одлука, и полазиште у поетском стваралаштву јесте став кога се Његош све време придржавао: „написати исто то, само мало друкчије”!

Исте догађаје, бојеве Црногораца са инима од 1711. до 1813. године, Његош ће најпре описати у једној песми (Глас каменштака), затим у десет песама (Свободијада); потом ће их дати описане и у појединим (неколиким) песмама Огледала српског, и, коначно, сви ти догађаји поново ће бити предмет обраде у седморо, односно у осморо кола спева Лажни цар Шћепан Мали. И не само у колима, ти догађаји ће бити предмет исказа и у дидаскалијама, као и у појединачним казивањима појединих личности Шћепана Малог.

*
Показаћемо на само једном примеру, на примеру само једног догађаја, како то Његош ради. Реч је о удару грома у војску млетачку и турску у боју из 1768. године за време владавине Шћепана Малог . Најпре је Његош, у својој првој објављеној збирци песама, у већ поменутом Пустињаку цетињском, у песми Заробљен Црногорац од виле, на све бојеве у назначеном периоду утрошио свега десетак стихова.

Бој из 1768. године, па и назначени догађај са ударом грома, поменут је само посредно, кроз навођење назива Кчева и Црнице, два места која су актери и реченог догађаја. Онда долази Глас каменштака у коме се у око 40 стихова, са изразитом драматизацијом прича о догађају са ударом грома:

Војсци стиже вијест
Потпуно истинита и без икаквих лажи:
„Стој и почуј, црногорска војско,
Шта се догодило турској и млетачкој војсци …”

Драматизација казивања достиже врхунац тек у Свободијади, где се у „игру” укључује и одговарајућа тајанственост и мистичност читавог догађаја, са грациозном распричаношћу, уз сасливје епског и лирског. Овде, у Свободијади догађај није приказан тако да „војсци стиже вијест”, како је приказано у Гласу каменштака, о чему, она, та војска, претходно није знала. Сасвим супротно, у Свободијади војска већ зна за догађај, наиме зна да је војска Мехмед-паше разбијена, само не зна на који начин су то Црмничани успели да учине. Стога се војска обраћа ником другом до својој посестрими, са Ловћена Горској вили:

Тада војска с Чева пита
Посестриму од Ловћена
Ка’ црмничка и граничка
Разби војска Мехмед-пашу

Следе стихови казивања Виле, Његошевом руком стављени под наводнике, укупно тачно 96 стихова. Већ сам почетак носи у себи скривену поруку чији је смисао у томе да ономе ко је на правој страни, на страни правде и правичности, и Бог помаже:

„Чуј и слушај мене војско,
Љевше ћу ви ја бесмртна,
Но сва смртна друга уста
То витештво изјаснити,
Која ваша дјела гледам
Са Ловћена високога …”

Када „Виле јасни глас престаде”, песнику је било потребно још простора, да би кроз још тачно 40 стихова указао на могућа значења и знамења ове тајновите поруке „Громометног цара Олимпа”, предочавајући ту поруку и тамо њима, самим отпадницима:

Виђесте ли, отпадници,
Да витештва јесу синци!
Громометни цар Олимпа,
Чули сте га ђе вам рече
Да сједите посад с миром …“

После Свободијаде опис истог тог догађаја, „исто то само мало друкчије”, уследиће у Огледалу српском, на коме је Његошев рад завршен „на Благовијест 1845. године”, што се види из „Предисловија”. У Огледалу је песма, као XXIV по реду, дата под насловом „Шћепан Мали”. Првобитно је, међутим, песма била објављена у Милутиновићевој Историји Црне Горе, стр. 96-100 и у Пјеванији, бр. 14 са индикативним насловом Боговање.

Оваплоћење свеопштег Логоса
Нама сада може бити разумљиво због чега је овакав наслов песме сматран „чудним насловом” од стране приређивача Огледала српског у оквиру Целокупних дела Петра II Петровића Његоша (видети VII издање, стр. 537); као што нам је, после овде дате досадашње дискусије о догађају са ударом грома, потпуно јасно и размљиво због чега је народни певач песми дао управо такав наслов. И не само то.

Увидом у изворну народну песму Боговање и њену трипут дужу, Његошем створену варијанту под насловом Шћепан Мали, ми имамо и непосредан увид у Његошев поступак, видимо га на делу, у чину стваралаштва, пратимо га како, полазећи од изворне народне умотворине, ствара своју варијанту, такву да не прекида везу са народном, него са њом кореспондира тако да се једна са другом допуњују, преплићу, заједно граде и више и даље и у уметничком и филозофском смислу.
*
Према томе, када је Његош одлучивао о томе како да догађај из времена Шћепана малог опише у Гласу каменштака и у Свободијади, он има на уму песму Боговање; све гради у односу на њу, као и у односу на варијанту, коју паралелно спрема са намером да је касније искаже и у Огледалу. Имајући у виду шта је о поменутом догађају касније написао у спеву Лажни цар Шћепан Мали, са великом извесношћу можемо да тврдимо да је Његош и променом наслова песме желео да нагласи и истакне, најпре планирану, а затим и реализовану кореспонденцију са спевом Лажни цар Шћепан Мали.

У Огледалу српском опис догађаја са ударом грома је смиренији, без додатне драматизације, без митског и митолошког; описано је тако како је и било:

Но их на пут гласи сусретоше
Е удрила муња из облака
Усред војске дужда Млечанина …

Потпун повратак у реалност догађаја остварује се, међутим, тек у спеву Лажни цар Шћепан Мали. Јавленије четврто трећег дјејствија (чина) започиње прозним текстом (који је више од дидаскалије) и који у ствари представља сажетак читавог догађаја у једну једину реченицу: „Доходе главари црнички и они који су били на границу противу Млечића, и причају како је гром ударио у обје војске, турску и млетачку, које није много било, и како су Црничани посјекли Турке”. (Његош је и овде појаву громова навео обрнутим редом у односу на казивање у спевовима; упоредити са наводом у Напомени, у фусноти 7).

Он, као универзални стваралац,
песник, научник и филозоф,
увиђа да догађај није само оно
што је непосредно видљиво и очигледно.

Тек са овим казивањем достигнута је пуноћа и потпуност Његошевог израза кроз исказ о само једном догађају, исказ вариран кроз четири поетска дела. Полазећи од ЈЕДНОГ, реализујући, потом, то ЈЕДНО кроз МНОШТВО различитости, и свести га, на крају, у једном кружном цикличном процесу, на једно те исто! То је општеважећи, универзални принцип СВЕТА у коме јесмо, оваплоћење и остваривање свеопштег Логоса, кога је Његош морао бити свестан, кад је овако изнијансирано и прецизно водио поступак описивања једног те истог догађаја у четири различита и одвојена поетска опуса.

Али, Његошев поступак описивања једног те истог догађаја не завршава се са горе датом прозном реченицом. Он, као универзални стваралац, песник, научник и филозоф, увиђа да догађај није само оно што је непосредно видљиво и очигледно, што је чињеница, већ и оно што је дубљи смисао ЦЕЛИНЕ догађања, а јесте му дато да се пита, да сумња и да покушава да одгонетне датости догађања.

Аријаднина нит „Боговања”
Зато ће Његош већ и у Свободијади, поставити питање у вези са значењима и знамењима (како смо показали), а овде, у Шћепану Малом, у вези са догађајем удара грома, кроз казивање појединих личности, актера драмске радње, поставиће и питање судбине човека и народа коме припада. Тако, у јавленију четвртом трећег чина, одмах након цитиране дидаскалије, Владика Сава узбуђено закључује:

Боже драги, среће нечувене!
……………………………………………
Сада очи најпростије виде
Да је ово крваво гнијездо
Богу драго и Богом бранимо
Кад за њега громовима туче.

Војвода Драго, узвраћајући Владици Сави, настоји да укаже на дубљи смисао догађања, предочавајући, по њему општеважеће принципе:

То се знаде, наш владика свети,
Из несреће срећа се излеже,
Кукање је мати пјесне дивне,
Из облаках дима стравичнога
Срећа удри на јуначка крила…

Са завршном реченицом казивања Војводе Драга о судби Црногораца, очекивали бисмо да је Његош у вези са догађањем удара грома, коначно, све рекао што је имао да каже. Међутим, кад се најмање очекује, кад је све завршено, Његош ће само једним захватом, једним потпуним обртом за сто осамдесет степени, како би се математички рекло, све вратити на почетак.

Ако све градације, структуирања и нијансирања значења у садржајима о догађају удар грома кроз четири различита спева, означимо кратко синтагмом „игра садржаја”, тада ће Његош речени обрт извести кроз „игру речи” такву да ће доћи до промене значења и смисла. Ево, као је то урадио.

После четвртог, почиње пето јавленије трећег чина, такође прозним казивањем, и наставља се казивање Шћепана у стиху: „Доходи Шћепан из Грађанах (племе), из куће Кнежевића, у коју се био сакрио како су Турци до на Чево продрли. Примају га, али с мањим усхићењем”.

ШЋЕПАН (клањајући се на све стране народу)
Помози Бог, јуначки народе,
Поможе ти данас мимо икад.
Ја сам кривац пред Богом и тобом
ЈЕР ПОДИГОХ КУЛУ ДО ОБЛАКАХ,
НА ЊУ СТРАШНЕ НАВУКОХ ГРОМОВЕ….

Подвукли смо и истакли два последња наведена стиха да бисмо означили место где се догађа обрт кроз двозначје. У досадашњим тумачењима (у оквиру укупне његошологије) ово двозначје није запажено, а није ни могло бити, јер није сагледано да се ово место у Шћепану Малом не може протумачити, ако се претходно не анализира догађај удара грома у поетским садржајима Гласа каменштака, Свободијаде и Огледала српског.

Тако приређивачи Целокупних дела (VII издање, књига IV, стр. 310) за три последња стиха у горњем цитирању дају следеће тумачење: „Ја сам крив што сам Црну Гору високо подигао, што сам је учинио царевином, па су је због тога напали непријатељи са више страна”. Слично тумачење дато је и од стране других истраживача Његошевог дела: „Кула од облаках: метафора којом Шћепан Мали жели да представи свој рад у Црној Гори. Наиме, његовом заслугом Црна Гора је постала занимљива за читав свијет. Страшне навукох громове: сликовито говори како је Црној Гори створио много непријатеља, али за њену славу, тиме је порастао углед Црне Горе.” (Слободан Томовић, Коментари Његошевих дела, Књижевна заједница, Београд, 1990, стр. 102);

Ниједном од два тумачења, углавном, не се може ништа приговорити што се тиче једног значења овог поетског садржаја. Али, ни у једном од два тумачења није сагледано постојање и другог значења, није сагледана „игра речи”, која представља поенту у намери песника. Кад се Шћепан у прва два стиха обраћа народу: „Помози Бог, јуначки народе / Поможе ти данас мимо икад”, он мисли (а са њим и Његош) на удар грома којим је Бог помогао Црногорском народу „данас мимо икад”.

Са следећа три стиха наступа парадоксална ситуација. Буквално тумачење, тј. буквално значење се не може избећи, испада као да хоће да се каже да „додир” куле са облаком неминовно значи навући громове. Али, одмах потом, односно у исто време, не може се избећи ни „читање” преносног значења, углавном тако како су цитирани тумачи и дали. Тиме је, онда, наступио потпуно нов догађај, промењено је значење самог појма ГРОМ, који није више онај гром из удара грома већ војни поход на Црну Гору у боју из 1768, у време Шћепана Малог.

Са аспекта једног дубљег поимања,
могло би се рећи да се Његош
(на један скривени начин) бави овде
и семантиком и семиологијом,
и филозофијом у најопштијем смислу речи.

Без увида у анализиране „игре садржаја” и „игру речи”, тачније игру значења, не може се разумети Његошево дело. Баш тако, не може се разумети целокупно Његошево дело, као ни једно по једно понаособ.

*
Биће народа коме припада, и цену његове слободе, осим директно и непосредно, Његош је исказао и посредно. Непосредно и директно, тако што је читаво своје дело подредио и посветио борби за слободу, певао о њој, óпевао је и опéвао; али и тако што се за слободу, исконски потребну свим људима света, у свим својим активностима и делатностима и залагао („Истина је, ја сам љубитељ благоразумне свободе која дичи и облагорођава човјека. Она је наш жертвеник којему се најблагороднији производи овога горскога гњијезда јошт од пантивијека приносе”) .

Посредно, тако што је смисао и потребу отпора, једном скривеном шифром довео у везу са промишљу Свемогућег Бога, кроз форму јединствене идеје „Боговања”, оног тока ствари када се Свевишњи ставља на страну Давида, припомажући њему а не Голијату. Идеју „Боговања” Његош је заправо, попут Аријаднине нити, „провукао” кроз неколико својих дела.

Сигурно је да ће и многе будуће генерације тражити одговор на питање зашто је Његошу требало шест пута да казује о истим догађајима, истим бојевима. Али један могући одговор за нас данас јесте несумњив: одупрети се агресору!… А смисао поруке, садржан у одлуци да и саму вест о „громовању” варира, такође шест пута, такође је више него јасан: и Бог ће помоћи! …

Ову Његошеву „игру” варирања, у нешто другачијој форми, налазимо и у песми Мали Радојица (у Његошевој варијанти, садржаној у Огледалу српском) где је поново на сцени борба Давида и Голијата, борба прогоњеног и обесправљеног; борба против силника и поробљивача. Само варирање, у односу на народну песму, Његош је извео тако што се поново бавио „Боговањем”, али на један скривени начин: редослед и степен тежине мука на које злотвор ставља хајдука, и који се повећава од мање тешких, преко средње тешких, до најтежих мука, Његош је обрнуо за сто осамдесет степени, и, при томе и саме муке описао својим оригиналним поетским, синтаксичким и семантичким квалитетима и квалификативима .

Према народном певачу, злотвор је ага Бећир-ага, који ставља на муке Малог Радојицу, а све по захтевима своје Бећирагинице. Ево те нељудске и грозотне хијерархије мука:

  1. Налож’те му ватру на прсима, / Хоће ли се помакнути, курва.
  2. Већ уват’те змију присојкињу, / Те турајте Раду у њедарца,
  3. Већ узмите двадесет клинаца, / Удрите их под ноктове Раду,

Према Његошу, злотвор није Бећир-ага, већ Паша од Травника, и наредбе не издаје Бећирагиница, већ Була Пашиница:

  1. Већем узми до четири чавла, / удри му их у четири пâца;
  2. Већ донеси љута црнокруга /…/ Хајдуку га метни под гроце,
  3. Раоника од дванаест оках, / Тур’ га врућа Раку на прсима;

Према народном певачу муке иду овим редом: ватра, змија, двадесет клинаца под 20 ноката. По Његошу: уместо двадесет клинаца – четири чавла под ноктове, уместо змије црни љутокруг (смук), и, на крају, као најтеже муке, „жежак љемеш на прси му тура”. Занимљиво је, међутим, да је у песми Мали Радојица осим мука, на које бива стављан хајдук Мали Радојица, Његош обрнуо и редослед догађања у тренуцима радости, кад хајдуку доводе “лијепу Хајкуну”, како би проверили “хоће ли се насмијати на њу”.

У народној песми „сакупише коло ђевојака / и пред њима лијепу Хајкуну, / на Рада је коло наводила, / преко Рада ногама играла”. Под мукама емоција Мали Радојица није издржао, пред лепотом није могао одолети, већ „лијевијем оком погледује, / деснијем се брком насмијава”. Хајкуна га спасава тако што му кришом (кријући од других девојака) прекрива очи јаглуком, а своме Бабу каже да „не гријеши душе” него да сужња закопа. [Срећом Бећирагиница је тражила тежу казну, да га баце у море, одакле је Раду било лако испливати].

У Његошевој песми, међутим, нема кола девојака, него су Хајкуну послали у тавницу, где она „до поноћи шетат не престаје, / у поноћи пође над хајдуком, / те хајдука гледа међу очи”. И, хајдук заиста није могао издржати „но лијево око отворио”. На то му се она обраћа, строго и прекорно, да затвори очи, чега нема у народној песми (она се Хајдуку не обраћа), да би ујутру саветовала оца на исти начин, као и у народној песми (али ће то заробљеници-хајдуци сасвим плитко учинити, одакле ће га лично Хајкуна, живог и здравог, лако откопати).

Ево, то су та Његошева варирања! Све је исто, у том смислу што се ради о истим мукама, и истим радостима у Његошевој песми, као и у народној; а, опет, све је другачије. Међутим, са аспекта једног дубљег поимања, могло би се рећи да се Његош (на један скривени начин) бави овде и семантиком и семиологијом, и филозофијом у најопштијем смислу речи. Његошева намера је увек једна те иста: с једне стране, да увек и изнова искаже суштину Логоса свега постојећег, могућу организацију тог постојећег, у смислу да је све једно, све је исто и све је различито у исто време.

Хармонија речи бројева

Стихови у којима се непосредно говори о догађајима са ударом грома стављени су у оба спева, у Гласу каменштака и Свободијади, под наводнике. (Ово истовремено указује и на чињеницу да је Сентић марљиво радио свој посао превођења: тамо где је Његош ставио допунске ознаке и он их је ставио). Кад бисмо имали доказе да Сентићев превод Гласа каменштака на италијански (као и обратни превод Франа Накића Војновића на српски) верно одражава број стихова, односно да је број стихова у оригиналу и у преводу доследно 1:1, тада бисмо могли да проверимо и евентуална нумеричка согласија, знајући да то Његош редовно чини – хармонију речи (садржаја) доводи у согласије са хармонијом бројева (форме).

Другим речима, можда бисмо могли имати и доказе да је Његош догађај са ударом грома исказао не само кроз игру садржаја и игру речи, већ и кроз игру бројева. Анализа коју овде надаље дајемо, заправо и садржи те и такве доказе (табеле 1-4).

Оно што међутим изненађује,
Јесте чињеница да је тако „удешено”
Да све буде сведено на равнотежни
Ниво (22222), аналогно равнотежним
Нивоима броја електрона у атомима
при изградњи молекула.

У табели 1 дат је однос броја стихова у Свободијади (СВ) и Гласу каменштака (ГК). У Табелама 2-3 дати су и аналогни подаци за песму Шћепан Мали (ШМ) у оквиру Огледала српског, најпре упоређени са подацима за Свободијаду (Табела 2), а потом и за Глас каменштака (Табела 3). Посматрамо напоредо трећу и прву колону Табеле 1, у којима су подаци о броју стихова у ГК и СВ. На дну колоне наведен је укупан број стихова: 1546 / 6668 (ШМ: 358); од тога 1033/4477 (ШМ: 338) стихова има до знака навода, до стиха „Стој и почуј, црногорска војско“ у ГК, односно до стиха „Чуј и слушај мене, војско“ у СВ (1070. стих осме песме); 1047/4543 (ШМ: 343) стихова има до завршетка казивања о првом грому који је ударио у млетачку војску; толико их је, наиме, испред 1048/4544. (ШМ: 344.) стиха којим почиње казивање о другом грому који је ударио у турску војску (ГК: „Други гром удари над Црмницом”; СВ: „Други сину јошт силније” – 1136. стих осме песме; ШМ: „Друга муња пукла од облака”); код 1063/4573. (ШМ: 348.) стиха је знак извода („Како им се згодно учинило” у ГК, „сломи двије силе горде” у СВ – 1165. стих осме песме, и „велики табор раскрхала“ у ШМ); коначно, са 1077/4613. (ШМ: 352.) стихом завршава се казивање о удару грома [са још 14/40/04 стихова и након знака извода (у ШМ након аналогног разграничења): „И гдје вам равна земља није могла да олакша спас” у ГК; „срца, душе свету храму” у СВ – 1205, тј. последњи стих осме песме; „хиљаду им главах откинули” у ШМ].

У другој колони табеле 1 дате су разлике у броју стихова, а у четвртој суме тих разлика. Резултат је скоро изненађујући. Применом логике: прва два изабрати, следећи неизабрати, па опет два изабрати, добијамо у првом изабраном простору инверзију трећег савршеног броја (6940/0496), а у другом изабраном простору – суму прва четири савршена броја (6+28+496+8128 = 8658) .

Упркос томе што су у наведена два простора у табелама 2 и 3, истоветним аритметичким поступком, добијени потпуно различити бројеви, они се, посредно, нужно своде на иста ова два наведена резултата (табела 4, горе). Оно што међутим изненађује, јесте чињеница да је тако „удешено” да све буде сведено на равнотежни ниво (22222), аналогно равнотежним нивоима броја електрона у атомима при изградњи молекула.

Уз све то, Његош, као да је хтео да се мало и нашали са нама, па је укупан број стихова у три дела првог Триптиха (Глас каменштака, Свободијада и Огледало српско) изабрао тако да „одигра” и спуштање на суседни, за један корак нижи ниво (11111), како је и показано у доњем делу табеле 4. Бинго! Тако би се данас рекло, јер је овим кораком Његош досегао и број 1741630 колики је укупан број и могућих дистрибуција у генетском коду , као и број „питагорејских” дистрибуција у броју стихова Илијаде и Одисеје заједно (Ракочевић, 2003, стр. 191).

Након читања ових редова,
Верујем да не треба посебно
да убеђујем читаоца у то да
важи и обрнуто: Његошево дело
– кључ за тумачење генетског кôда!

Пре четрдесет година започела су моја интензивна истраживања генетског кôда. Пре тридесет година објављена је моја књига Гени, молекули, језик. Књига, коју су једни дизали до неба, а други сурвавали у најдубљи бездан. (Ови други су заћутали тек тада када су се моји радови о генетском кôду почели појављивати и у престижним међународним часописима). Годину дана касније објављен је мој први рад о Његошевом делу у београдском часопису Књижевност, и то са насловом: „Његошева хармонија речи и бројева”, и поднасловом „Тополошки модел генетског кôда кључ за тумачење Његошевог дела”. Након читања ових редова, верујем да не треба посебно да убеђујем читаоца у то да важи и обрнуто: Његошево дело – кључ за тумачење генетског кôда!

Проф. др Милоје М. Ракочевић, НоваГалаксија

Додатак:


1 КОМЕНТАР

  1. Мисаила Цветковића – који се писменошћу и образованошћу издвајао од других калуђера

    како лепо име. МИСАило

Comments are closed.