Благо југословенске кинотеке: 100000 доказа

Благо југословенске кинотеке: 100000 доказа

Најстарији кратки филмови америчког пионира и изумитеља филмова Томаса Алва Едисона и његовог техничког сарадника Виљема Диксона снимљени 1893. године

ПОДЕЛИ

Посебне одлике Југословенске кинотеке су у томе што чува и баштини филмове из периода „свих Југославија”, што се види и из имена установе, као и то што више од 80 одсто филмова чини страна продукција, због чега је наша кинотека нешто далеко више од националног филмског архива, каже Југослав Пантелић, директор ове установе, коју је посетио Ерик ле Роа, председник Федерације светских филмских архива.

– Мада се браћа Лимијер данас сматрају „очевима филма”, најстарији филмови које чува Архив Југословенске кинотеке су кратки филмови америчког пионира и изумитеља филмова Томаса Алва Едисона и његовог техничког сарадника Виљема Диксона снимљени 1893. године – каже Пантелић.

– Ту се чувају и филмови са предзнаком „нај”: на пример репортажа браће Лимијер о венчању италијанског принца Виторија Емануела Другог са црногорском принцезом Јеленом, ћерком књаза Николе Петровића из 1896. у којој су они забележени као први Срби снимљени на филмској траци, затим „Крунисање краља Петра Првог”, филм Енглеза Арнолда Мјура Вилсона и Френка Сторма Мотершоа, најстарији сачувани филм о Србији и српском народу из 1904, односно „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа” из 1911, најстарији српски и балкански филм, после много деценија пронађен у Бечу 2003. године… – каже директор Југословенске кинотеке.

Кад је реч о једној од највећих светских филмских колекција која обухвата више од 100.000 филмова, Пантелић каже да се у њој налазе многе једине сачуване копије одређених филмова, истичући да је нарочито значајна колекција запаљивих филмова у којој је у последњих петнаест година пронађено седам „изгубљених” мађарских филмова, као и низ дела америчке, француске, немачке, аустријске, данске, совјетске кинематографије, а последњи пример, пре неколико година откривен  у запаљивом фонду, јесте италијански играни  филм из 1916. године „Отров”, по сценарију писца Габријела Д’Анунција. Уникатни су или врло ретки и делови збирке предмета (камера Лимијер из 1896, Царска панорама, Чаплинов штап, шубара Орсона Велса из филма Битка на Неретви), као и многи раритетни  плакати. Чаплинов штап, на пример, који је Архиву Југословенске кинотеке предао један српски филмски професионалац добивши га од наследнице династије Чаплин, чуван је ту деценијама да би се сада нашао у сталној изложбеној поставци у новој згради Кинотеке у Узун Мирковој улици.

Радослав Зеленовић, који је био директор Југословенске кинотеке више од 20 година, додаје да су за то време успели да дођу до многих ствари за које су мислили да никада неће доћи до њих. Ту свакако напомиње чињеницу да су после 80 година дошли до већ поменутог филма „Карађорђе”, додајући да би било важно да се пронађу филмови „Калемегданска шетња” или „Трамвајска станица на Теразијама”, неке од оних које је снимио Андре Каре, када су Жил Жирен и он, као представници компаније „Браћа Лимијер” боравили у Београду 1896. године и када је у дворани „Код златног крста” на Теразијама одржана прва филмска пројекција у Србији и на Балкану.

Као дугогодишњи директор Југословенске кинотеке Радослав Зеленовић истиче да један од проблема ове установе јесте у томе

што је она објективно превелика за земљу у којој се налази. Не постоји довољно велика зграда за архив кинотеке док год се снимају филмови, каже он.

– Ми, наравно, не можемо да се меримо са кинотекама у Америци, Русији и Француској, али величина архива се не мери само бројкама, без обзира на то што и Југословенска кинотека има више од 100.000 само филмских копија. Она се пре свега мери значајем колекција. У филмској архиви та колекција важи за изузетно комплетну, у њој се налазе филмови из више од 130 национaлних кинематографија света. Више од 80 одсто филмова који су се чували у Кинотеци у време када сам био директор, припадало је светској баштини – каже Зеленовић, додајући да Југословенска кинотека која у новој згради има два нивоа музеја и највећу филмску библиотеку на Балкану, представља комплетну институцију, каквих нема много у свету.

Гордана ПОПОВИЋ, ПОЛИТИКА

Цитирај