Новица Пешић: Окупатори су хапсили и стрељали

Новица Пешић: Окупатори су хапсили и стрељали

ПОДЕЛИ
Крштенице за новорођенчад
Топлички устанак 1917. године (ФЕЉТОН)-2. део

НАЈВИША војна и цивилна власт у југоисточном делу Србије била је у рукама војног генералног гувернера, у прво време генерал-мајора Кутичева. Бугарским војним јединицама, после окупације српске територије, било је изричито наложено да одрже ред и мир у оквиру закона и престижа власти, а исто тако да гарантују живот, посед и част становништва.

Генерал Кутичев у својој наредби даје и ближа упутства. Најсигурније мере за очување опште сигурности на територијама које су подељене на бригадне, пуковске и одредске рејоне су: разоружавање становништва, завођење реда и послушности; да становништво, у свим рејонима, у сваком погледу, поштује донете уредбе и наредбе; да се прогањају и најстроже кажњавају осумњичене личности и они који ремете ред и мир; да се сваки покушај бунта или изазивања немира одмах угуши уз примену силе и оружја, а кривци најстроже казне; да се сви резервни војници од 18 до 50 година, који су служили у редовима српске армије, потом официри, учитељи, свештеници, новинари, посланици, чиновници и сва сумњива лица одмах ухапсе и интернирају у унутрашњост царства…

ГЕНЕРАЛ у наредби посебно упозорава да ће сви заробљени с пушком у руци бити одмах стрељани, а да насиље или убиство бугарског војника повлачи за собом стрељање кривца и паљење кућа у селу где се то догодило.

У Врању (са пиротским крајем), Лесковцу и Сурдулици смештене су јединице 29. и 42. пука бугарске војске, као и жандармерија, судство, полиција, административни органи власти и школство. У „Морави“ и на Косову Бугарска је организовала 14 команди и надлештава, неку врсту комбиноване војне и цивилне управе.

Највећу власт у окрузима вршили су бугарски виши и нижи официри, а управна власт у општинама била је у рукама цивилних службеника. За председнике општина у Врању, Лесковцу, Владичином Хану, Сурдулици, Лебану, Медвеђи, Бувцу, Бојнику, Куршумлији, Прокупљу, Блацу, Житорађи… постављени су чиновници доведени из Бугарске. У тим општинама уведена је строга војна и цивилна управа.

БУГАРСКЕ војне јединице биле су распоређене по градовима и већим варошима, а мање војне јединице и жандармерија по општинским седиштима и истуреним планинским местима. У Врању, Лесковцу, Прокупљу и Нишу, поред бугарских, налазиле су се немачке и аустријске јединице, које су обезбеђивале железничку пругу и фабрике. Код Врања је био и логор за обуку немачких регрута, пре распоређивања у јединице 11. немачке армије. У мањим сиромашним општинама дуж старе српско-турске границе у службу су узимани Шиптари, па и Срби, лојални и одани бугарским окупационим органима власти.

У округу Косовска Митровица било је распоређено неколико чета Шиптара под командом Хасана Приштине, чије се бројно стање кретало од 400 до 1.500 наоружаних качака. У округу Нови Пазар бивши мајор турске војске Дервиш-бег образовао је добровољачки батаљон од 400 Турака и поисламизираних Срба. Слично је било и у Приштини и Призрену. У Приштини је био бугарски командант Топалxиков, који је, уз помоћ Шиптара и Турака, увео насиље и пљачку имовине Срба и протеривање и интернирање српског живља. У српским селима на Косову владао је незапамћени хаос: терор, пљачке и убиства.

АУСТРОУГАРСКА и Бугарска на самом почетку окупације немилосрдно су почеле да газе све одредбе међународног ратног права. Према њему, предвиђено је да агресор на освојеном подручју задржи примену законодавства покорене земље све дотле док се рат не заврши и док се мировним уговором не реши државноправни положај земље.

Све то окупатор није поштовао, већ је одмах суспендовао све законе Србије и започео да уводи такав систем који би им омогућио остваривање циљева са војног, политичког, економског, демографског, социјалног, културног, санитетског, верског и националног становишта.

Стваран је режим којем је циљ била дуготрајна окупација са анексионистичким претензијама. Драконским мерама власт је желела да потпуно спречи стварање центра око кога би се рађале српске идеје отпора и уједињења. Власти су тај најважнији задатак започеле да остварују увођењем нових наставних планова и израдом школских уџбеника по којима би се одвијао васпитно-образовни процес у школама; забранили су употребу ћирилице, а другим денационализаторским мерама утицали су на то да се свест народа, а посебно младих, о самосталној држави сломи и потпуно затре.

У ВОЈНОМ погледу сав активни и резервни борачки састав српске војске (регрути, последња одбрана, добровољци) одмах је спроведен у заробљеничке логоре. Тамо су, уз принудан рад, држани у затворима, старим војничким касарнама или казаматима и физички и здравствено уништавани до смрти.

У привредном погледу, у разбијеној и раздељеној српској држави, окупатор је запленио сва државна добра и имовину, завео систем контрибуције и „реквизиције“ и обавезу „јавних откупа“ прописаног вишка аграрне производње.

Са демографског становишта окупатор је тежио да заустави позитивни биолошки развој српских породица, које су већ биле угрожене погибијама и егзодусом генерације здраве мушке снаге. Окупатор је радним условима, кулуком, смањеном исхраном, форсираним радом за своје циљеве, психичком тортуром, стално погоршавао социјални и демографски положај преосталог српског становништва.

У санитетском погледу Србија је лишена здравствених установа и набавке лекова. Здравство је било присиљено да ради за окупатора. И рад српског Црвеног крста био је прво суспендован, а потом сведен само на информативни рад о избеглицама, заробљеницима и несталим лицима.

СРПСКА црква и свештенство делили су судбину српског народа. Свештеницима је забрањиван патриотски рад, депортовани су у казамате, убијани… Цркви су забрањене верске свечаности и прославе у обележавању националних датума из српске историје. У српским црквама бугарски попови Глигор Јанев, Христо Стоилков, Петар Ив. Кончев, поп Тодор, Атанас Григоров, Захарио Владински и Пеновраљ у Врањском округу терали су Србе да слушају „думу“, јеванђеље на бугарском језику. Уништавали су српске црквене књиге и прекрштавали српску новорођенчад и уписивали им бугарска имена. Чак су прекрштавали и оба родитеља и кума. Забранили су одржавање српских обичаја: славе, крштења, венчања, веридби, седељки, сабора, масовних сахрана, као и свако друго окупљање народа.

Пронађена историјска сведочанства: црквене књиге, крштенице, банкарске записи, писма, као и бугарске фотографије из 1916-1918. године, јасно указују на то да је бугарски крајњи циљ био проширење сопствене територије на рачун Србије.

ПЉАЧКА КУЛТУРНИХ ДОБАРА

ТОКОМ ратних операција и у време окупације, окупатор је пљачкао културна добра Србије и односио их у своје државе. Сваки покушај обнове културно-просветног живота мимо издатих наређења био је најстроже кажњаван. Бугарски окупатор је приграбио културно-просветне институције: „Коло српских сестара“, „Побратимство“, Друштво „Свети Сава“, „Културну лигу“, „Српског сокола“, „Народну одбрану“, часописе „Српски витез“, „Братство“, „Календар“ и „Вардар“. Држање српских књига и политичких часописа било је кажњиво и по цену интернирања.

Наставиће се…

Новица ПЕШИЋ, Вечерње Новости

Цитирај