Душко Ковачевић: Стално чекам да се Бата однекуд појави и да нас...

Душко Ковачевић: Стално чекам да се Бата однекуд појави и да нас построји

Савест је за мене и моје пријатеље чувар врлина, говорио је легендарни Данило Бата Стојковић, од чијег се одласка с овог света јуче навршило 15 година.

ПОДЕЛИ

– Моје осећање кад се говори о томе да је петнаест година од Батине смрти је најмање двојако – рекао је Душко Ковачевић за „Блиц”, и додао:

– Једно се односи на чињеницу да је у питању неминовност која нас све чека. Друго, он је у ствари тренутно негде, негде другде, негде на путу. Кад год уђем у Звездару, очекујем као да ће однекуд да се појави, само што није, и да нас построји питањем – а шта ви то радите? И да ће почети да држи слово о нечему. Укратко, његово одсуство није трајно, није заувек, није вечно. Не могу рационално да прихватим то што физички није ту. Нисам толико ни паметан ни образован, да бих тумачио смрт.

Dušan Kovačević

Легендарни Данило – Бата Стојковић рођен је 11. августа 1943. у Београду, с овог света отишао је 16. марта 2002. Само неколико дана пре тога, већ озбиљно нарушеног здравља, последњи пут стајао је на сцени Звездара театра. Играо је култну представу „Професионалац”. На молбу младих глумаца из Словеније. Лекари су се томе противили. Сматрали су да не треба да игра, односно да то његово здравствено стање не дозвољава. Нису успели да га одговоре. И, седели су у првом реду. Остало је забележено да је након извођења рекао и да је на тренутак осетио као да је оздравио."Profesionalac"
Словио је и слови и за „власника глуме”. Подугачак је списак улога (позоришних, филмских, телевизијских) којима је остављајући неизбрисив траг ушао у легенду. Поменимо тек: Бубулеја, Лука Лабан, Илија Чворовић, Сава Оџачар, Симеон Њаго, Лаки Топаловић… Односно роле у филмовима „Чувар плаже у зимском пероду“, „Пас који је волео возове“, „Национална класа“, „Варљиво лето“, „Посебан третман“, „Ко то тамо пева“, „Бубашинтер“, „Буре барута“, „Време чуда“…

А одлуку да ће закорачити у свет глумачке уметности, како је записао Феликс Пашић, донео је кад му је било само 13, 14 година. Растао је на Чубури, где је под окриљем свог дома слушао разговоре о књижевности, уметности, историји. И то ни мање ни више него од Михајла Ђурића, Миће Поповића, Дејана Медаковића, Бате Михајловића. Кад му је било 14, отишао је на радну акцију, где је радио у кухињи и кувао за више од тридесет људи док му је, из дана у дан, Бранко Вујовић Бардолф читао Шекспировог „Хамлета“: „За месец дана научио сам тај комад напамет. И чим сам се вратио у Београд, уписао сам се у драмску секцију. Додуше, мало и због девојака, јер су тада гимназије биле одвојене“, казао је.

У ретким интервјуима неретко је посебну пажњу поклањао питањима морала…

„Једаред кад сам био мали, упамтио сам прекорну реченицу старијег човека: Зар те не гризе савест. Не сећам се више ни шта сам згрешио. Нисам знао шта је савест, али ми је у сећању остало да савест може да гризе. (…) Савест је и за мене и за моје пријатеље чувар врлина“, рекао је 1989. у интервјуу Влади Стаменковићу (НИН).

Лауреат је низа најпрестижнијих награда. У позориште је, зна се, долазио посебно одевен. То је у његовој морално високопостављеној лествици било питање достојанства, поштовања уметности, човека, живота…

„За разлику од стварности у којој вам намећу овакве или онакве слогана, а поготово вам натурају спасоносне и усрећитељске идеје, у позоришту можете да прихватите или не прихватите оно што вам оно казује, можете слободно да коментаришете… (…) А развијајући своју духовност човек постаје разборитији. И искуснији“. (НИН)

Бата о скоројевићима

„У Београд су неки људи долазили да га освоје. Мало ко је дошао да себе стекне у том граду. Такви људи желе да се свет око њих врти.(…) Ти људи наглашено агресивни. Скоројевићи који су ненадано дошли до високе части, лако и брзо пуцају чим се прилике измене. Тако су од загрижаних титоиста постали још загриженији антититоисти, од убеђених интернационалиста још убеђенији националисти“.

Татјана ЊЕЖИЋ, БЛИЦ