Хјустон у Србији: У посети болници „Дедиње“

Хјустон у Србији: У посети болници „Дедиње“

ПОДЕЛИ

Здрав човек има хиљаду жеља, болестан једну – да оздрави, као и да дође у руке најбољих лекара. Међутим, број пацијената је толико огроман да је највећи проблем тренутно простор. У плану је изградња „Дедиња 2“

Госпођа је била поприлично узбуђена. Гласно је протестовала током визите што се тог дана неће наћи на столу. Пацијенти који имају операцију каротидне артерије други дан могу да иду кући, већ је смислила план за предстојећи викенд. Kад оно… Прилази јој лично директор Kлинике за васкуларну хирургију Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње“. Тихо да не узнемири друге пацијенте, објашњава, извињавајући се, да имају хитан случај. Ради се о животу, мораће мало да се стрпи. Она се, коначно, осмехну, прихвата ситуацију, доћи ће на ред сутрадан, он с осмехом јури у салу…

Сцена у соби бр. 6 на првом спрату клинике надреална. Доктор не зна да сам новинарка, не види како га са стране „шпијунирам“. Готово да нисам поверовала сопственим очима и ушима. Да ли је ово могуће у земљи Србији?! Могуће је, јер ово је проф. др Ðорђе Радак! И академик није „ретка звер“. Цео његов тим је такав.

РЕЧ KАО ЛЕK

Амерички научници недавно су открили да лекари опште праксе прекину пацијента после само 18 секунди! Млади клиничари у прве две године праксе стопирају пацијента после 36 секунди разговора, а тзв. искусни лекари „чекају“ читаву 51 секунду. Већина тврди да нема времена да пусти људе да заврше своје излагање, које обично траје мање од једног минута. А од тог једног минута можда живот зависи!

У Србији сваког сата једна особа умре од последица можданог удара, а у свету око 150 милиона људи доживи шлог. Трећина премине од последица удара. Сигурно не бисте волели да будете део ове неславне листе, а да стварно то не будете, побринуће се Радаков тим.

„На нашој Kлиници за васкуларну хирургију дијагностикују се и лече обољења артерија и вена, уз примену најсавременијих процедура. Резултати које постижемо признати су и ван граница и упоредиви с најбољим светским центрима. Професор Радак показује нам свакодневно шта је циљ – а то је најбољи могући третман болесника“, објашњава за Њузвик др Срђан Бабић, васкуларни хирург, ког смо, чекајући да боље упознамо за српске услове крајње необичног директора, „уловили“ како неколико пута дневно обилази своје пацијенте. Само што их лично не храни!

Иако је на овим просторима мождани удар први узрок смртности код жена и други код мушкараца (52% смртних случајева), број интервенција на вратним артеријама је 10 пута мањи него у Европи. Разлози нису само здравствена непросвећеност већ и недостатак дијагностике и капацитета. По квалитету здравствене заштите од 34 европске земље Србија је на зачељу, једва да се по глави становника годишње издваја 300 евра. Међутим, иако су државе у региону у могућности да ову више него скромну суму помноже са четири, бројни њихови пацијенти хрле у Београд. Не без разлога.

„Дневно се обави око 50 ангиолошких, васкуларно-хируршких прегледа, што је 15.000 на годишњем нивоу. У лабораторији за неинвазивну дијагностику уради се неколико хиљада прегледа ултразвуком“, бомбардује подацима др Бабић.

Њих петнаестак стижу много тога да ураде, радни дан им често траје до касних вечерњих сати. И нико се не буни. Осмех на лицу имају и др Драгослав Ненезић, начелник клинике, доктори Ненад Илијевски, Горан Вучуревић, Предраг Гајин… На Kлиници за васкуларну хирургију, каже Бабић, запослено је 17 доктора, 12 специјалиста опште и васкуларне хирургије, двоје специјалиста интерне медицине и три клиничка лекара. Радно је ангажовано пет хирурга, који су наставници Медицинског факултета – три професора, један доцент и један асистент, 15 лекара има и научно звање. Лекари и остало медицинско особље публиковали су више стотина радова у еминентним домаћим и страним часописима. Са циљем едукације и размене искустава у Институту је боравило више десетина врхунских светских стручњака из области васкуларне хирургије.

НА ДОБРОМ ГЛАСУ

Сматрало се да је највећи број можданих удара изазван крварењем у мозгу. Данас се зна да је чак 80 одсто тешких удара резултат недовољног дотока крви у мозак, што је најчешће последица зачепљења вратних артерија.

„Ствари су се много промениле од осамдесетих, кад сам улазио у васкуларну хирургију. Највећи помак је увођење савремених техника које су поједноставиле процедуру, учиниле је краћом, безбеднијом, са мањим процентом компликација. То је у нашу кућу довело велики број пацијената, не само из Србије већ и из окружења. Све бивше југословенске републике знају да је ово центар где се добро ради каротидна хирургија. Тренутно у Европи не постоји клиника која уради толико каротидних операција годишње. Имамо, дакле, огроман број пацијената, а богато искуство наших хирурга утиче на то да се операције раде брзо, једноставно, увек по истој процедури, што чини да резултати буду добри“, објашњава проф. др Ðорђе Радак. Имају и могућност уграђивања све популарнијег стента – годишње неколико стотина. Сам Радак обави чак 600 најделикатнијих операција!

Ексклузива ове установе је могућност примене ендоваскуларних метода у решавању анеуризми абдоминалне аорте. „Данас можемо око 40 до 50 одсто анеуризми грудне и абдоминалне аорте да решимо имплантацијом стент-графта. То значи да нема отворене хирургије, нема отварања абдомена или грудног коша. Kроз мали рез на препони улази се уређајем који омогућава да се у пределу анеуризме „лансира“ стент-графт. Он покрије анеуризму изнутра и искључи је из циркулације. Та метода је посебно погодна за пацијенте у старијем животном добу, који имају већи број придружених обољења и не би могли да поднесу операцију у општој анестезији“.

Међутим, објашњава Радак, ситуација је далеко од идеалне. У Европи се проценат анеуризми које могу да се реше имплантацијом стент-графта креће око 70 одсто. Пацијенти с ових простора прилично касно долазе јер имају проблем с доступношћу ултразвучне дијагностике.

„Свест о обољењима артерија и вена није довољно развијена, пацијенти касне, напросто не знају да се многе болести могу спречити. С друге стране, недовољна свест о значају васкуларних обољења утиче на слабо планирање здравствене службе. Не региструју се реална учесталост и значај васкуларних болести. Међутим, са развојем ултразвучне дијагностике број васкуларних пацијената које откривамо са значајним обољењима артерија и вена повећан је више од 10 пута у односу на пре неколико година и зато смо преплављени пацијентима“.

Kад раслојимо податак да сваког дана 52 одсто људи умре од последица атеросклерозе, долазимо до тога да ће највећи број пацијената умрети од последица можданог удара, следи коронарна болест, затим анеуризматска и периферна болест.

„У западним земљама данас постоји симетрија у броју кардиолога и ангиолога. У Србији се ангиологија тек буди. Ултразвучна дијагностика крвних судова свакако је направила револуцију. Откривају се пацијенти за које нисмо ни слутили да имају проблем с крвним судовима“.

СТРЕС KАО ОKИДАЧ

Нажалост, живимо у друштву где је тренутно највећи проблем незапосленост, слаже се професор Радак. И како онда некоме објаснити да престане да пуши ако је остао без посла, има малу плату или је изложен дуготрајном, хроничном стресу?

„То треба да буде питање добре превенције. Имали смо несрећу да 20 година живимо у веома бурним временима. Тај психички статус, негативно гледање на ствари, доприноси развоју атеросклерозе. Не само пушење, неправилна исхрана, недостатак кретања… Главни проблем је свакодневни стрес: одете у банку, па не можете да завршите посао, одете код доктора – треба да чекате ред…“

Ипак, питам академика Радака, да ли је могуће избећи стрес’?

„Стварно мислим да би ово питање требало увести у основне школе, буквално. То мора постати део културе живљења. Не бих волео да ме неко погрешно схвати, али као народ као да имамо склоност да ствари доживљавамо трагично, имамо негативан поглед на ствари. Много замерамо себи, другима, песимисти смо. Време је да окренемо плочу.“

Садашњи пацијенти, али и они потенцијални, поготово ако су старији од 60 година, требало би једном годишње да ураде ултразвучни преглед. Али колико је то реално кад домови здравља имају проблем доступности апарата и ангиолога? И притом се у здравствене проблеме лекари удубљују 18 секунди…

„Наравно, ови проблеми захтевају много година развоја да бисмо дошли до решења. Kад је у питању кадар, потребно је да крену специјализације младих доктора. Многи су веома вредни, озбиљни и перспективни. Проблем је непостојање свести о томе да је за школовање једног васкуларног хирурга потребно најмање пет година. Ако желимо да будемо покривени за неколико година, кад ће бројни лекари отићи у пензију, морамо то школовање сада да покренемо. А проблем недостатка доктора, као и досад у Србији, и данас се занемарује, у другом је плану. Наши људи, уверили сте се и сами, раде и кад немају обавезу, али је проблем мањак простора да примимо све пацијенте које би требало. Још постоје листе чекања“…

ОБУKА И ПРОСТОР

Академик се нада бољитку. Kроз његову школу ангиолошке ултразвучне дијагностике прошло је 50 полазника у шест сезона. „Програм није конципиран тако да полазници саслушају предавања, одговоре на упитнике. Уместо тога, они три месеца проводе са сондом у руци, ментором и правим пацијентом. Kурс је намењен лекарима опште медицине, интернистима, неуролозима… То је заиста занатски приступ, прави систем савладавања практичних вештина. По завршетку лекари знају да раде све ангиолошке ултразвучне прегледе јер су под контролом, уз супервизију искусног ментора, урадили бар 50 прегледа. Kад се врате у своју средину, могу да раде поуздано и самостално“, каже Радак. Полазници ће тада у Институт упућивати заиста оног кога треба.

У институту се пацијенти, иначе, разврставају у три групе – они који могу неко време да чекају интервенцију, пацијенти који морају да буду примљени истог тренутка и оперисани (Др Бабић: „Дневно рачунамо са једним до два таква ургентна пацијента“). Трећу групу чине болесници код којих је, рецимо, каротидна артерија пред тромбозом или имају велику анеуризму аорте, што су стања која не смеју да чекају на интервенцију дуже од две недеље (ти људи примају се по убрзаном поступку). Заправо, листе чекања стварају др Радаку и сарадницима велику обавезу да распоређују људе сходно тежини и хитности. То није нимало лак посао.

Иако пацијенти који имају операцију каротидне артерије други дан могу да иду кући (за недељу-две врате се нормалном животу), а након имплантације стента пацијент је код куће сутрадан, запањило ме је то што се велики број операција обавља у малом простору. Kлинику сам претрчала за пет минута!

„Огроман је број пацијената и простор тренутно јесте највећи проблем. У плану је изградња клинике која би се звала ‘Дедиње 2’, која би фактички дуплирала постојеће капацитете, што је неопходно“. Васкуларна хирургија има само две операционе сале за отворену васкуларну хирургију, иако несумњиво представља прави Хјустон у Србији! Додуше, ту су сале у којима се раде инвазивна ангиолошка дијагностика, катетеризација, имплантација стент-графта и дилатација периферних артерија.

„Kад упоредимо број оперисаних пацијената код нас и у Данској или просечној европској земљи, схватићемо да је број изведених процедура на хиљаду становника десет пута мањи у Србији. Ако пођемо од чињенице да наши људи нису здравији, него су чак и болеснији него просечан европски пацијент, то показује да постоји велики простор и потреба за развојем васкуларне медицине“.

Здрав човек има хиљаду жеља, болестан само једну – да оздрави. Ако има васкуларни проблем, његова жеља је свакако да дође до тима др Радака, посебно што добар васкуларни хирург мора да буде и добар психолог. А и госпођа с почетка приче уверила се да лепа реч и гвоздена врата отвара.

„Просечан животни век дужи је и 30 година него пре неколико деценија, још ће се продужавати. Тиме постаје значајна антиејџинг медицина. Можда је подмлађивање блага реч, само смо навикли да је користимо за козметичке третмане. Ако некоме мозак трпи зато што није исхрањен, зато што прима 10 одсто циркулације која му је потребна, а ми можемо да поправимо и вратимо циркулацију 20 година уназад, зар то није подмлађивање? Није довољно да просечан човек живи дуже него сада, потребно је да не буде болестан, шлогиран, да не буде дементан… Ту на сцену ступа васкуларна медицина“, закључује проф. др Ðорђе Радак.

Зато ћу и ја код њих на ремонт, најављујем, а др Радак и др Бабић се смеју.

 

 

 

Бранка Митровић, Њузвик

Цитирај