Када изборни систем у некој од земаља које су „демократизоване“ споља не даје коначан производ какав прижељкују они који наводну демократизацију спроводе, онда се прибегава вишеслојнијим и суптилнијим методама дириговања изборним процесом. Између слободних и транспарентних избора и обојених револуција и грађанских ратова као крајности постоји читав низ метода које у зависности од менталитета, поднебља, карактера институција и устаљених принципа деловања у политичком животу могу испоручити жељене резултате налогодавцима.
Онда када од државе није могуће направити изгнаника из међународних кретања као деведесетих, или је на други начин сатанизовати, а предвидљиви покушаји обојене револуције не дају адекватне резултате, смишљају се или употребљавају већ постојеће креативне стратегије које имају за циљ да кроз сатиру постигну озбиљан стратешки циљ, зацртан далеко од бљештавила рефлектора и хумора прихватљивог ширим круговима људи.
Појава „кандидата“ за функције извршне власти у некој држави чији је циљ да извргну руглу читаву демократску процедуру и изборни процес није ни изолована појава, нити појава кратког века. Комичар Бепе Грило у Италији и његов покрет „Пет звездица“ су се чак домогли једне од најважнијих функција у тој земљи. Кандидатура украјинског „Дарта Вејдера“ на председничким изборима у тој земљи 2014. године није прихваћена као регуларна, док се у изборном систему који организују самопрокламоване приштинске власти „прославио“ косовски Албанац који је обећавао корупцију, непотизам, и изградњу писте за Формулу 1 у Приштини. Србија се теоретски сврстава у „недовршене демократије“ – слободни избори постоје, али се систем карактерише као корумпиран, са слабим институцијама и слабо образованим становништвом, и као такав производи резултате који не одражавају увек вољу грађана на прави начин.
Поред тога, наш политички систем је неефикасан и неумерено пропулзиван, јер није у стању да на адекватан начин детектује све аспекте нечије кандидатуре. Под плаштом задовољавања демократске форме у смислу елементарног права да се бира и буде биран, они којима је дестабилизација централног Балкана прва мисао не либе се да искористе овакву прилику. Противници сатире се најлакше сатанизују и дискредитују као неадекватни саговорници, јер критиковати и нападати сатиру са политичког аспекта није друштвено прихватљиво. Тиме се постиже ефекат сличан као са „теоријама завере“. Постоје две врсте теорија – да „Прелетачевић“ доприноси власти тако што одвлачи добар део опозиционих гласова неког од водећих кандидата, и да доприноси опозицији тако што извлачи апстиненте на изборе, и тиме са једне стране повећава излазност, а са друге умањује количину белих листића. Међутим, и једна и друга чињеница и расправа о овој дихотомији замагљују нешто далеко битније – отварање потпуно новог и до сада непознатог поглавља српске политике.
Главни циљ оваквих и сличних политичких конструката је да се подрије најважнији темељ изборног процеса – легитимитет, односно ослонац у народној вољи, због које избори и постоје. Уколико се изборном процесу као темељу демократије у једној земљи одузме легитимитет, онда је процес испражњен од своје суштине и постаје терен погодан за мешетарење страног фактора, док домицилном становништву постаје сфера пуна неповерења. Такво окружење је идеално за остварење циљева и наметање решења која просечан грађанин Србије свакако не би сврстао у врх сопствених приоритета.
