Пајкићологија: Пластични Исус и ништа више

Пајкићологија: Пластични Исус и ништа више

Првом половином седамдесетих сам у Студенском културном центру упознао двојицу, да кажем српских, уметника непосредно по истеку њихове робије у комунистичким казаматима. Један је, Владимир Јовановић – Влаја, по мом суду, најзначајнији српски сликар поп-артистичке провенијенције, а други, Лаза Стојановић, филмски редитељ.

ПОДЕЛИ

Влаја је утамничен због марихуана – скандала и сада, консеквентно, живи у Амстердаму. Лаза Стојановић је, како гласе службене нотице, преминуо пре неки дан, 4. марта по грегоријанском календару.

Он је био суђен и осуђен због студентског, де фацто, незавршеног филма, „Пластични Исус“. Мада је већ, за Титове страховладе, било осуђиваних филмова, нпр. „Град“ и „Цигули мигули“, Лазар Стојановић је једини филмски режисер који је због свог уметничког дела провео према пресуди извесно време у затвору. Када сам их упознао, имао сам нешто преко двадесет година, код обојице ме је фасцинирала једна супериорна смиреност, одмереност у комуникацији и један посебан грађански, ваљда се сада каже, цивилни, шлиф, атипичан за самоуправљачку епоху. То ми се веома допало тако да сам после са обојицом сарађивао на различите начине. Влаји сам правио прву изложбу у СКЦ-у, прву после затвора, уз коју смо покренули и његов култ – магазин, „Изглед“. За Лазу Стојановића сам ћуо када сам 71. уписао драматургију на Академији, у Кнез Михаиловој, она ће нешто после да буде трансформисана у факултет, следом догађаја које је покренуо случај филма „Пластични Исус“. Те, 71. па до 72. до арестирања Стојановића, по факсу се само шушкало о филму, „Пласични Исус“. А, онда је дошло до драматичног преокрета за који је био искључиво одговоран режисер. Иако је продуцент, Фрз, тачније удбин комесар за кинематографију, Душко Перковић, чија је десна рука био, Филип Давид, одлучио да филмски негатив причека у фундусу док се тзв. ситуација не промени (тако ми је причао сам Перковић, Жики Павловићу и мени), Лаза Стојановић је у једном алкохолном трансу, у војсци, свом МПВ, официру, Вуку Обрадовићу, по његовој благој дистанци од Тита, саопштио да је направио филм у ком се обрачунао са Титовим тоталитаризмом. Сместа су косовци упали на Академију, Лазин стан и Фрз и тамо запленили траку, а Лазу су сустигле лисичине. Све то је Саши Радојевићу и мени испричао Лаза Стојановић док смо три – или четири ноћи разговарали с њим, у Иванковаћкој, за књигу, „Пластични Исус“. Касете, мини-касете, на којим је снимљен тај разговор смо предали покојном Динку Туцаковићу, да буду скинуте у Кинотеци. Никада нису скинуте, али су нестале, као што је после нестао и филмски негатив „Пластчног Исуса“.

Када смо после, Исидора и ја, средином деведестих, провели неколико ноћи у разговорима са Лазом, о свему, свачему и ничему, он је високом скрупулозношћу разумевао разлоге нестанка тих касета. Ми, смо, с њим, контактирали јер смо имали идеју да би он, као пароксистички либерал, једини смео да режира наш проскрибовани позоришни комад, „Љотић“… И он је стварно био заинтересован мада га је потоњи лидер Јула, Љубиша Ристић, одговарао. Ми смо ценили да је Лаза један од последњих људи на културној сцени с којим се може трансидеолошки комуницирати. И то је, до неке мере, ишло, а онда су га интернационални задаци гурнули даље, у амок.

Сам, „Пластични Исус“ би могао да се сматра симпатичним постмодернистичким комадом да у основи није богоборачки. Но, ту компоненту нико није разматрао, Црква је тих година „тиховала“, у Кнез Михаиловој се, упркос близини Саборне цркве, није могао да сретне свештеник у мантији, у току је било искључиво пост-шездесетосмашко натезање између бољшевика и чаршијских, ЦИА – мењшевика. Све се, дакле, свело на Тита и због неколико монтажних прелаза у којим се акумулирају кич димензије комунистичког, слично национал – социјалистичком, култа личности, уследило је оно што оправдава опаску покојног професора, Ратка Ђуровића, да није у питању „Пластични Исус“ него пластична бомба.

У складу са инструкцијама Титовог фамозног Писма, за компензацију Хрватској после липањских гибања, демонтиран је српски либерализам. Ражеловани су, Никезић, Тепавац и Латинка Перовић, а Академија за позориште, филм, итд. је урнисана. Растерани су професори филмске режије, Академија је названа факултет и пребачена је на Нови Београд. Све друге уметничке академије, иако су такође постале за казну факултети, то су одбиле. Ту сеобу су одбили и Филолошки и Филозофски факултет, само је школа на којој је произведен, никада приказани филм, „Пластични Исус“ имала да слуша оно што Тито и Доланц, нареде. Један се професор драматургије вајкао да у песку на Новом Београду више нико не може да демонстрира јер то ниједа пролазник не може да види.

Гомиле студентских филмова су прегледани, пописани и забрањени за приказивање, неколико генерација, међу којима су били ултра-талентовани студенти и студенткиње свих смерова, је престало да се бави филмом или се напросто престројавало, један од најталентованијих, Слободан Ратковић се, нпр. определио за обичног електронског камермана, а Веља Абрамовић се издигао у пара-психолошке димензије, многи су попт Вукице Ђилас или Слободана Голубовића – Лемана, прерано умрли. Итд. И сл.

Сам се Лаза Стојановић, заправо, више није бавио уметношћу или тек овлаш и сам је само-иронично тврдио да је успешнији бармен него режисер. Све остало што га је водило 4. марту сведочи о томе шта је једном младом човеку могла да произведе Титова тамница. А, Лазар Стојановић је само један међу десетинама или стотинама хиљада Срба које је комунистички режим сахранио, многе одмах, стрељањем, а преостале бруталном деградацијом која је доводила до свакојаких психичких девијација.

Лаза Стојановић је неколико деценија успевао да носи свој дисидентски крст ма како му је тешко падала и његова тежина и његова иконична димензија. Раб Божји, Лазар (Стојановић).

БКТВЊуз

2 КОМЕНТАРИ

Comments are closed.