Ево како је америчка штампа испратила успон Хитлера и Мусолинија

Ево како је америчка штампа испратила успон Хитлера и Мусолинија

ПОДЕЛИ

Извештаји америчке штампе о уздизању фашизма у Европи не представљају баш најсветлије доба америчких медија

Kако писати о успону политичког вође који се залаже за непоштовање устава, расизам и позивао на насиље? Да ли штампа има прави увид у то да ли њен актер руководи државом ван друштвено прихваћених норми? Или медији сматрају да је неко ко је победио на изборима „нормалан“ и да његово вођство одржава вољу народа? Ова су само нека питања која су себи постављали амерички новинари током владавине фашистичких лидера у Италији и Немачкој двадесетих и тридесетих година 20. века.

Бенито Мусолини је након „Марша на Рим“ са око 30.000 црнокошуљаша 1922. године осигурао своје вођство. До 1925. године он је себе прогласио доживотним вођом. Иако ово није било у складу са америчким вредностима, Мусолини је био миљеник америчке штампе и био је најнеутралније, најпромишљеније и најбоље могуће приказан у најмање 150 чланака између 1925. и 1932. године.

ЧИТАЈТЕ ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ НА НОВИНАРНИЦА.НЕТ – 1,33 ЕУР или 160 РСД

„Тхе Сатурдаy Евенинг Пост“ је чак објављивао и фељтон са његовом аутобиографијом 1928. године. Уз напомену да је нови „фашистички вођа“ мало“ груб у својим методама“ , све новине (међу којима и „Неw Yорк Трибуне“ и „Цхигацо Трибуне“) писале су о њему као о спасиоцу Италију од комуниста и некоме ко оживљава италијанску економију. Из њихове перспективе, налет анти-капитализма у Европи који је уследио након Другог светског рата био је далеко штетнији од фашизма.

bundesarchiv-bild-102-08357-mussolini-bei-einem-manver_14885667169
Иронично, док су медији карактерисали фашизам као нови експеримент, новине попут „Тхе Неw Yорк Тимес“ тврдиле су да он враћа турбулентну Италију у „нормално стање“.

Само су новинари попут Хемингвеја и часописи попут „Неw Yоркера“ одбацили идеју нормалности анти-демократског Мусолинија. Џон Гунтер из часописа „Харпер“ написао је прецизан чланак о Мусолинијевим манипулацијама којима америчка штампа није могла да одоли.

Мусолинијев успех у Италији дао је повода за нормализацију и Хитлеровог успеха у очима америчке штампе која га је крајем двадесетих и почетком тридесетих рутински звала „немачки Мусолини“. Имајући у виду позитивни пријем Мусолинијевих идеја у медијима, то је Хитлеру прокрчило пут за његов пробој.

Хитлер је такође искористио то што је његова нацистичка партија уживала велику популарност средином двадесетих и почетком тридесетих због чега је на изборима 1932. године успела да освоји већину места у Парламенту.

profimedia-hitler01-profimedia_14469891247

Али Хитлера у почетку штампа није схватала озбиљно. Он је посматран као „бесмислени галамџија дивљих речи“ чија појава је „подсећала на Чарлија Чаплина“. О њему се писало и као о „карикатури“ која је „причљива, али и несигурна.“

Kада је Хитлерова странка добила превласт у Парламенту и након што је постао канцелар Немачке 1933. године – отприлике годину и по пре него што је постао диктатор – многе америчке новине процениле су да ће га традиционалнији политичари надиграти или да ће морати да постане умеренији. Иако је он имао своје следбенике, „Wасхингтон Пост“ је тврдио да су они „поводљиви бирачи“ навучени на „радикалне доктрине и лекове за смирење“.
Медији су сматрали да ће када за то дође време Хитлер бити виђен као неко ко је „неуравнотежен“ и „непромишљен“.

1438452660_Clipboard12

Након Хитлеровог проглашења за канцелара, „Неw Yорк Тимес“ је тврдио да ће његов успех само показати немачкој јавности сву његову бесмисленост. Америчка штампа се ипак са почетка тридесетих година прошлог века трудила да осуди Хитлеров анти-семитизам. Али било је и изузетака. Неке новине умањивале су извештаје о насиљу над немачким Јеврејима, а оне које су о томе писале непрестано су понављале како се томе ближи крај и како се све враћа у нормалу.

clipboard01_14628917369

Новинари су били свесни да могу да критикују немачки режим само делимично да би задржали могућност да имају увид у ситуацију. Чак и кад су браонкошуљаши претукли сина репортера телевизије ЦБС, он то није објавио. Kада је новинар Едгар Моурер из „Цхицаго Даилy Неwса“ написао 1933. године да Немачка почиње да личи на „лудницу“, Немачка влада је притисла Стате Департмент да обузда новинаре. Ален Дулес, који је касније постао директор ЦИА, рекао је Моуреру да је „немачку ситуацију схватио преозбиљно“ након чега га је издавач, страхујући за његов живот, извео из Немачке.

profimedia-0194867670_14827477192

Kрајем тридесетих година, већина новинара увидела је да су погрешно проценили Хитлера и озбиљност ситуације. Они који су га 1928. године сматрали „безначајним“ почели су да дижу узбуну против њега.

Чини се да народ никада не препозна диктатора на време. Током изборне кампање он се никада не залаже за диктатуру. Он се увек представља као инструмент воље народа и, како се на почетку чини, традиционалних вредности.

 

 

 

 

Смитсониан

1 КОМЕНТАР

Цитирај