Тајновити мит о лепој Ленки

Тајновити мит о лепој Ленки

ПОДЕЛИ

Песник Перо Зубац написао најпотпунију књигу о великој љубави и музи Лазе Костића, коју објављују „Новости“. Читаоци ће први пут видети две фотографије Дунђерске из времена када је била девојчица.

Студија је коначно написана, и то пером Пере Зупца. Књига „Ленка Дунђерска“, најкомплетнија биографија младе жене којој је занесени и времешни песник Лазар Костић Лаза 1909. године посветио српску песму над песмама Санта Мариа делла Салуте, у едицији Компаније „Новости“, појавиће се у понедељак у продаји.

– У моје дуго трагање за истином о Дунђерскима, уткана је само жеља да се исправи историјска неправда нанета овој часној породици војвођанских Срба и да се осветли тајновити мит о Ленки, Јелени Дунђерској, најмлађој кћерки Софије и Лазара, којој је Костић написао своју лабудову песму – открива Зубац, за „Новости“.

о На том трагалачком путу, драгоцени сарадник била вам је Теодора Дунђерски (1933-2012), којој је Ленка била баба-тетка, како то у Војводини воле да кажу…

– Госпођи Теодори сам посветио ову књигу. Неке детаље о Ленки и животу Дунђерских не бих могао ни од кога другога сазнати. Она је већ била довољно одрасла да од своје баке, супруге Гедеона Дунђерског, сазна детаље о Ленки.

Захваљујући Теодори, читаоци ће први пут видети две Ленкине фотографије из времена када је била девојчица…

– Те слике нису видели ни Младен Лесковац, ни Кашанин, а нема их у својој архиви ни Матица српска. Деценијама су пажљиво чуване у породичном албуму госпође Теодоре Дунђерске Ђурић, унуке Гедеонове и праунуке Абуказемове. Она је дуго ћутала, а онда је, пре неколико година, одабрала професора Мирослава Штаткића и мене за саговорнике. Била је последњи изданак интелектуалне лозе Дунђерских, много је знала, говорила је неколико језика.

У књизи расветљавате и забуну о Ленкиној години рођења…

– Господин Зоран Хаџи Лазин, велики зналац детаља из живота Лазе Костића, помагао ми је у истраживању детаља из Ленкиног живота и успео је да нађе Ленкину крштеницу. Она је рођена 1869. године на Митровдан, а на њеном посмртном листу, који је породица штампала и који је касније нађен у Костићевој заоставштини, писало је да је рођена годину касније, 1870. године. Не верујем да су намерно скривали ту једну годину, она баш ништа није мењала у Ленкиној невероватној лепоти и блиставом образовању. Најзад, Ленка је и сама у споменару Бранке Кедровић, њене пријатељице из Беча, уписала да је рођена 1869. године.

Какав је осећај био када сте имали прилику да држите у руци једину „преживелу“ књигу из Ленкине библиотеке?

– Реч је о књизи објављеној у Прагу 1882. године, која је у Ленкиној библиотеци била обележена бројем 6. Пажљиво сам окретао те странице, читао њене забелешке, дивио се њеном рукопису.

НАХЕРЕНА ТАБЛА

Имате обичај да кажете да конфисковање имовине после Другог светског рата није био једини удес Дунђерских. Зашто?

– Табла „Улица Ленке Дунђерске“, ваљда коначно на основу предлога који смо својевремено поднели Мика Антић и ја, постоји у Новом насељу у Новом Саду, али нема улице, ту су само две куће. Затим, табла која означава улицу Лазара Дунђерског виси на тараби. А када је реч о имовини, разговарао сам с Теодором Дунђерски о могућој реституцији дворца у Челареву. Рекла је: „А, шта ће мени сада, после свега, дворац?“

У књизи сте највише страница посветили периоду од четири године узајамне наклоности између Костића и Ленке, која је трајала све до њене преране смрти од тифусне грознице…

– Лаза је Ленку познавао као девојчицу, а када се у лето 1891. године, после седмогодишњег избивања на Цетињу у служби црногорског краља Николе, вратио у Чебу, угледао је већ одраслу, прелепу Ленку, од које је био старији 29 година.

Пронашли сте и податак о њеном једином концерту…

– Одржала га је у добротворне сврхе 1888. године, после пожара у великој Кикинди.

Вечерње новости

Цитирај