Новица Пешић: Пљачке, злостављања, силовања…

Новица Пешић: Пљачке, злостављања, силовања…

ПОДЕЛИ
Прву чету основао је Урош Костић Рудинац
Топлички устанак 1917. године (ФЕЉТОН)-5. део

ПО освајању Србије, окупатори су упоредо са варварским злочинима и злостављањима месног становништва, на економском плану реализовали тоталну пљачку свих материјалних добара. Бугари су, на пример, само у Лесковцу, Врању, Прокупљу, Куршумлији, Нишу, Пироту, Власотинцу и другим градовима на југу Србије опљачкали фабрике, занатске и трговинске радње, приватне куће, вредније покућство становништва, скупоцене предмете, одећу, обућу, људску и сточну храну, што је довело до великог недостатка хране за српско становништво.

У првом реду су пљачкане све врсте житарица и стоке. Пљачкали су новац, злато, сребро, све предмете од метала, па чак и црквена звона и оловне прекриваче купола са цркава, затим сеоски аграрни инвентар – кола, чезе, плугове, дрљаче, вршалице…

Према доступним подацима Аустроугарске, само у првих девет месеци 1917. године реквирирано је 8.078 тона жита, 170.300 говеда, 190.000 оваца и 50.000 свиња. Само у Јабланичком срезу Бугари су опљачкали 166.203 грла стоке, и то; 3.631 коња, 8 магараца, 22.584 говеда, 88.619 оваца, 31.540 коза и 19.821 свињу. Ратна штета процењена је на 55.093.000 српских динара у злату.

СТРАДАЛА су и културна добра. Опљачкане су ризнице манастира Дечани, Раваница, Манасија, музеји и библиотеке Београда. Спаљене су српске књиге и рукописи, не штедећи чак ни регистре и архиве цркава и судова. Бугарски министар трговине издао је наређење да се српске књиге и рукописи транспортују у народну штампарију у Софију да би били прерађени у сировину за прављење хартије.

После пљачке, Бугари су уништавали и српске историјске споменике, брисани су сви натписи у црквама и манастирима, у којима су помињани српски владари.

Поред масовног убијања и батинања Срба, Бугари су силовали више хиљада жена, девојака, па чак и девојчица од осам до 14 година старости. Бугари су за своје „противнике“, поред војне структуре Срба, прогласили и српске војне инвалиде, старце, српске жене, чак и болесне жене и децу.

У ПРВИМ годинама окупације дошло је до великог пада броја становника, у односу на број по попису из 1910. године. Према расположивим подацима, може се установити да је постојао мањак од 686.825 Срба, од чега на територији Војно-генералног гувермана, без Косова и Метохије, 406.355, а на територији Моравске војно-инспекцијске области 280.470 лица.

Политика денационализације окупираних територија Србије применом најбруталнијег терора није дала никакве видљиве резултате, осим придобијања мањег броја људи путем повластица. То је било одмах видљиво. Бугарска анализа националних прилика за Нишки округ каже да су, према статистичким подацима, 170.000 Срби, 31 Бугари, а остали су друге националности.

И БУГАРСКИ савезници били су убеђени да бугаризација у Србији неће имати никаквог успеха. То се и потврдило у школско-

-просветној политици, која је за време окупације доживела неуспех. Срби су на сваком месту испољавали пркос, презир и мржњу према окупатору.

Србију су 1915. године окупирале Аустроугарска, Немачка и Бугарска, али је нису покориле. У народу је сваким даном учвршћивана нада да ће српска војска ускоро ослободити земљу.

Чекајући слободу, део народа је појачавао отпор окупатору саботажама, оружаним диверзијама и пасивном резистенцијом. Војни обвезници, способни за борбу, почели су да се окупљају у оближњим шумама и планинама прокупачког, лесковачког и врањског округа.

ОКУПАЦИЈСКА власт у Ибарској долини ослањала се на шиптарско становништво. Хасан-бег Приштин (Шишковић), Мухарем Мулаисеиновић, Изет Бадивукавић и Исмаил-ага Мађунија лажно су оптуживали Србе окупаторској, окружној војној команди да припремају оружани отпор. Аустроугарска команда, на њихов захтев, отпочела је масовне интернације Срба у логоре у Аустрију и Мађарску. Међу интернираним било је и жена, трудница и деце. Најчувенији по злу био је логор у Нежидеру у Мађарској. Србима су турске аге и бегови завели феудалне обавезе из времена турског ропства.

Терор је био неподношљив, па су Срби из Ибарске долине, Ибарског Колашина, Вучитрна и Митровице почели да се одмећу у шуме. Нарочито након уласка Румуније започели су, на подручју Гувернмана, јачи немири српског живља. Аустроугарски конзул у Нишу у јесен 1916. године, поводом тога, писао је: „Народ у својим халуцинацијама види како у земљу продиру ослободилачке српске трупе…“ У аустроугарској документацији забележени су подаци из којих се може јасно закључити да су окупљања Срба из околине Прокупља, Крушевца, Крагујевца, Пријепоља и Новог Пазара све организованија. Групно или појединачно одлазили су у шуме, одакле су кретали у оружане акције.

ОБЈАШЊАВАЈУЋИ после рата разлоге зашто је са својим сељацима отишао у шуме у јесен 1916. године, Радиша Ракочевић, четовођа из Доброг Дола у Косаници, каже: „Бугари су упали у села Мачија Стена и Трпеза. Убили су петорицу и ранили четири сељака, из чиста мира. Повезали су и отерали у ропство 14 сељака. Још истог дана смо сви узели оружје и отишли у шуму, јер смо сазнали да смо предати на милост и немилост Бугарима.“

Непријатељ није успео да спречи бекство Срба у шуме и планине, ни да похапси све војне бегунце који су у новембру и децембру 1915. пред повлачење српске војске у Албанију, самовољно напуштали своје војне јединице и тражили уточиште у својим селима. Према проценама Војно-инспекцијске области Морава у Нишу, само у Топлици и Јабланици било је 1.000-1.500 побеглих српских војника. Када се узму регрути, рањени и болесни војници, тај број је далеко већи.

ОКУПАТОР није успео да прикупи ни заостало оружје од српске војске у повлачењу. Према доступним подацима, у Топлици је за устанак највише прикупљено српских брзометки, а у Јабланици руских пушака система „машинаган“.

У 1916. години јављају се организоване групе које нападају окупаторске жандарме, спречавају реквизицију и активно учествују у нарушавању окупационог система. Тако су почели први оружани отпори који су, заоштравањем окупаторског терора, постајали све јачи. Што је народ више терорисан, то је у њему јачала жеља за борбом и отпором да би сачувао голи живот.

ЦЕЛИ НАРОД ЈЕ ПРОТИВНИК

ОКУПАТОР у Србији није успео да идентификује противника, јер је његов противник био цели српски народ. Висок морал, храброст и достојанство Срба и у најтежим часовима живота и смрти уливали су страх завојевачу и уједно давали српском народу наду у ратни преокрет и ослобођење Србије. У извештају Гувернмана у Београду, послатом марта 1916. године у Беч, између осталог пише. „Заблуда је мислити да српски народ сматра да је потпуно побеђен и трајно покорен. Он се сасвим супротно, још нада да ће му неко помоћи са стране. Одакле би му ова помоћ могла стићи, на то Србин не даје одговор. Просто се и даље нада. И то са сигурношћу.“

Наставиће се…

Новица ПЕШИЋ, Вечерње Новости

1 КОМЕНТАР

  1. Hm,hmm…jednom prilikom, upoznao sam coveka iz Dimitrovgrada, koji se kao „salio“..“cetres prve kad je doslo oslobodjenje“..?

Comments are closed.