ЕУ у џепу, Русија на срцу

ЕУ у џепу, Русија на срцу

За чланство у ЕУ изјашњава се 43 одсто, а за прикључење Евроазијској унији трећина грађана, што указује на промену расположења у Србији

ПОДЕЛИ

Иако је Европска унија прокламовани државни циљ, иако је она овде већ годинама присутна и највећи донатор, иако се у њој види највећа шанса за економски просперитет, будућност младих и веће запошљавање, ипак је Русија све популарнија међу грађанима Србије.

У толикој мери да велики број западних медија и званичника отворено упозорава да „Владимир Путин продире на Балкан” и расправља о томе како да га заустави.

Закључак о популарности Русије потврђен је и на основу недавног истраживања јавног мњења Београдског центра за безбедносну политику о ставовима о спољној политици. Чак трећина испитаника желела би да се прикључимо Евроазијској унији (ЕАУ), па се слободно може рећи да нам је ЕУ „у џепу”, а Русија „на срцу”.

Према том испитивању, с краја децембра и у првој половини јануара, истовремено опада подршка чланству у ЕУ – само 43 одсто грађана сада би гласало за приступање (месец дана раније истраживање Канцеларије за европске интеграције показивало је да би 47 процената грађана рекло „да”). А ако се има у виду да је 35 одсто оних који су против чланства у ЕУ, јасно је да су се проценти заговорника и противника Уније веома приближили, што сведочи о дубокој подељености српског друштва у вези с питањем евроинтеграције.

Истраживаче је, међутим, посебно изненадила чињеница да међу младима има више противника уласку у ЕУ него њених присталица. Половини грађана било би свеједно ако ЕУ престане да постоји, а око две петине мисли да Србија никад неће ући у европску породицу. С друге стране, поред тога што би поменута трећина испитаних (којих је укупно било 1.403) у економски савез под вођством Русије, петина је против тога, готово половина мисли да је одговарајући тренутни ниво политичке сарадње са Евроазијском унијом, створеном практично по угледу на Европску економску заједницу, док већина нема став о томе.

Проценат оних који су сада наклоњени ЕАУ утицао је, по свему судећи, и на смањење процента опредељених за ЕУ, тако да се број проевропских и проруских гласова прилично приближио. То, како је објашњено, ипак не значи да грађани виде алтернативу у већем приближавању Русији, јер су већински задовољни садашњим нивоом сарадње. Притом, посебно је интригантан податак да су савезу с Русијом наклоњени углавном млади, они од 18 до 29 година, студенти, више мушкарци него жене, али и необразовани.

Налаз из овог истраживања о жељи грађана да се земља прикључи ЕАУ не може се, додуше, прецизно поредити с претходнима, јер се, како тврди Милош Поповић, истраживач БЦБП-а, конкретно питање – Како бисте гласали на референдуму о приступању Србије Евроазијској унији под вођством Русије – није појављивало у ранијим анкетама. „Стога се податак да је 32 одсто оних који су за Евроазијску унију може оценити једино као –изненађујући”, наглашава он, у уверењу да су Руси „уз мало улагања, овде играли на стару карту своје популарности и традиционалног пријатељства, на свој имиџ међу Србима”, а да се „инвестиције нису баш вратиле ЕУ и САД, које су овде много више дале”.

Да расте број грађана који имају добар утисак о Русији поручено је још почетком прошле године из Ипсос стратеџик маркетинга, на основу истраживања „ЕУ, Русија, САД: представе и преференције грађана Србије од 18 до 35”. Тада је позитивно мишљење о Русији имало 72 одсто анкетираних, а о ЕУ 25 процената, мада је за улазак у унију под вођством Брисела било 46 одсто њих.

Судећи према најновијој анкети, грађани ЕУ посматрају, пак, као најуспешнију у домену демократије, владавине права и људских права, а Русију виде као водећу војну силу. Отуд се чуо и закључак да је војна снага оно што је руска „мека моћ” и да грађани оцењују да би савез са Русијом добро утицао на безбедност Србије. Већина је, међутим, за неутралну политику земље.

Зашто се грађани у овом тренутку баш овако изјашњавају на тему спољне политике земље и њених савеза?

Кад је реч о ЕУ, објашњење је прилично једноставно: грађани, очигледно, виде кризу која тамо влада, да се десио „брегзит” и да из Брисела не долазе јаке и јасне политичке поруке. Отуд не постоји ни већинско мишљење да је Брисел тренутно довољно снажан да реши проблеме балканских земаља.

Мада се упозорава да треба сачекати да би се видело шта ће у току ове године бити у ЕУ, у којој треба да отпочне нови реформски процес и вероватно успостављање Европе „у више брзина”, упућени ипак примећују да је недвосмислена порука немачке канцеларке Ангеле Меркел од пре неколико дана да Србија испуњава европске стандарде „веома значајна” за наше будуће ставове о српској евроинтеграцији, јер је Немачка један од наших најважнијих партнера на путу ка ЕУ.

Садашња подршка Унији, како се често истиче, опада, јер међу обичним људима влада мишљење да процес преговарања веома дуго траје, да она само условљава (па тражи и да се придружимо санкцијама Русији), а не даје ништа заузврат. Један од разлога што је све мање оних који би да нам Брисел буде главни циљ свакако јесте и бирократизовани језик који користе европске институције, често неразумљив обичним људима.

С друге стране, има и мишљења, како каже Игор Новаковић, директор истраживања ИСАК фонда, да садашња политичка елита, мада формално заговара улазак у ЕУ и на томе ради кроз бриселски дијалог, недовољно у јавности брани вредности на којима почива ЕУ и пројекат евроинтеграције. Уз то, „у шароликој владајућој коалицији неки врло отворено изражавају евроскептичне ставове, што доводи до тога да сама порука буде хетерогена, а то, онда, утиче на јавно мњење и на његов однос према ЕУ”.

Кад је реч о Русији, међутим, готово је непотребно указати да се овде, уз традиционално пријатељство, готово неупитно рачуна и с њеним ветом ако би се којим случајем поставило питање столице Косова у Уједињеним нацијама и сличним стратешким проблемима. Баш онако како је то било у јулу 2015. у вези с резолуцијом о Сребреници. Или, како је исте године, захваљујући Русији, спречен улазак Косова у Унеско.

У тумачењу резултата истраживања о томе шта грађани мисле о великим силама и њиховом утицају, наглашено је и да се Русија посматра и као земља која је овде све присутнија, „на један паметан начин”, да она све више примењује методе које је својевремено примењивао Запад – економску сарадњу, помоћ у инфраструктури и реконструкцији.

Крајем прошле године „Вашингтон пост” је, у намери да укаже на размере руске „меке моћи”, пренео како у Београду постоји 109 организација које раде на промоцији руско-српских односа. То је изнова подстакло стару полемику „Чија је мека моћ већа – Русије или Запада?”, у коју се својом изјавом укључио и премијер Александар Вучић, рекавши да Руси имају мање организација под својом контролом и много мањи невладин сектор него што их имају западне земље и организације.

У овдашњој јавности постоје и неке друге заблуде које се тичу Русије. Рецимо, већ годинама је уврежено мишљење да нам та земља поклања више него што је то заиста случај. Недовољна информисаност грађана о бесповратној развојној помоћи коју смо добијали од 2000. показана је и у последњем испитивању јавног мњења о оријентацији грађана у организацији Канцеларије за европске интеграције. Чак четвртина верује да нам је Русија највећи донатор у последњих 16 година, што није тачно. Званични подаци говоре, наиме, да у периоду од 2000. до 2015. године ЕУ и њене државе чланице, с око 2,7 милијарди евра помоћи, представљају највеће донаторе, чиме су, објективно, знатно допринели развоју Србије. У том периоду иза њих су биле САД (око 680 милиона евра) и Немачка (више од 350 милиона евра), а међу 15 највећих поклонодаваца није било Русије.

Прави руски „продор” догодио се, изгледа, касније. Пре неколико месеци у нашој јавности појавила се и информација како је Москва одлучила да издвоји чак десет милијарди евра за Србију, преко инвестиционих фондова, а да је у последњих 13 година уложила милијарду и по долара – НИС, „Беопетрол”, Московска банка и друге инвестиције. Потом је уследио и руски поклон који се састоји од шест „мигова 29”, чији ремонт, модернизацију и пратеће наоружање ми плаћамо, 30 тенкова Т72, као и борбених возила БРДМ. Такмичење за новчанике и срца Срба се, очигледно, наставља.

Биљана ЧПАЈАК, ПОЛИТИКА

Цитирај