Марко Јакшић: Зашто се Александар Поповић уопште кандидовао?

Марко Јакшић: Зашто се Александар Поповић уопште кандидовао?

ПОДЕЛИ

Улазак Демократске странке Србије у Скупштину Србије после двогодишње паузе у врху странке није дочекан са одушевљењем. Чак се томе није много обрадовао ни оснивач и дугогодишњи председник странке Војислав Коштуница. Разлог је једноставан. Тај успех је само ојачао позиције ондашњег председника странке др Санде Рашковић-Ивић.

Председница странке уместо да настави са бескомпромисном политичком борбом против режима Александра Вучића, који јој је и донео резултат јер је странка ушла у Скупштину Србије, она је почела да попушта под притиском политичке врхушке индуковане са стране да са Српском напредном станком улази у непринципијелне коалиције на локалном нивоу. Када је схватила да је погрешила поднела је оставку и омогућила колаборационистима да преузму странку.

То време је била последња шанса да се странка реорганизује, дотера, нашминка и промени име чиме би се бројни репови начињени у периоду владавине анулирали и пресекли. Посебно је необична била коалиција на Врачару када је ДСС са једним одборником утицала да СНС преузме власт и дочепа се тако жељене општине. У локалне коалиција ушло се и у другим општинама као што су Ниш, Чачак, Ужице… Играло се по принципу „мало Ђорђе мало муслиман“ односно да странка пре подне са напредњацима дели пословни простор а после подне да их тако критикује да изгледа као да гази по јајима.

Главни креатор такве политике је садашњи председнички кандидат Александар Поповић. Јавно се хвалио да му је Александар Вучић нудио место министра у Влади док се у странци шапатом говорило да се он обавезно барем једном недељно чује са премијером. Уобичајено је да кандидат за председника Републике буде председник странке. У Демократској странци Србије то није случај. Кандидује се Александар Поповић из само једног разлога, да би прешао један посто гласова и тиме зарадио неколико стотина хиљада евра. То је исти принцип, ако се само подсетимо, када је Војислав Шешељ најављивао кандидатуру Александра Мартиновића за преседника Републике а онда као кандидата поставио своју жену са циљем да новац ипак остане у породици.

Политички програм који износи Александар Поповић је по систему „ни рибе ни девојке“, „нити смрди нит’ мирише“, „ни вода, ни вино“ са главним циљем да критика према постојећем режиму буде благотворитељна. Он се каратерише, његовим сопственим речима казано, да се он не бори за промену власти, већ жељом за променом политике. Ако је тако, а тако јесте, зашто се Александар Поповић уопште кандидова? Па управо због тих 1%.

За све време док је био председник странке гесло Војислава Коштунице је било да новац није најважнија ствар и лично је завршио политичку каријеру са истим материјалним статусом са којим је каријеру и започињао. За разлику од њега, неки из његове политичке врхушке имали су другачији пут и завршили су на јаслама Александра Вучића. Да набројимо: од Андреје Младеновића, Ненада Поповића, Јована Палалића, Радета Обрадовића, Миленка Јованова, Драгана Шормаза, Петра Петковића, Борка Илића, Мишка Петковића до Александра Поповића.

Некада је идеал странке била идеја нације, државе, демократије, слободе медија а данас је идеја водиља фамозних 1%. Чак кажу да је и Војислав Коштуница подржао идеју 1%. Боже какав тужан крај некада велике и државотворне странке.

ФСКСРБ

Цитирај