Орао је пао код Скадра: 104 године од погибије првог српског пилота

Орао је пао код Скадра: 104 године од погибије првог српског пилота

Ми­хаило Пе­тро­вић је пр­ви српски шко­ло­ва­ни пи­лот ави­о­на. За­вр­шио је француску пи­лот­ску шко­лу „Фар­ман“. Ње­го­ва пи­лот­ска ди­пло­ма ФАИ (Међуна­род­не ва­зду­хо­плов­не фе­де­ра­ци­је) но­си број 979 од ју­на 1912. године, а код нас број је­дан.

ПОДЕЛИ

Ми­хаило Пе­тро­вић је пр­ви српски шко­ло­ва­ни пи­лот ави­о­на. За­вр­шио је француску пи­лот­ску шко­лу „Фар­ман“. Ње­го­ва пи­лот­ска ди­пло­ма ФАИ (Међуна­род­не ва­зду­хо­плов­не фе­де­ра­ци­је) но­си број 979 од ју­на 1912. године, а код нас број је­дан.

Mihailo-Petrovic_02Пр­ви српски пи­лот ро­ђен је у се­лу Влак­ча код Кра­гу­јев­ца 14. ју­на 1884. го­ди­не. Основ­ну шко­лу је за­вр­шио у род­ном се­лу са од­лич­ним успе­хом. Сиромаштво и жеља да се даље школује, одвела га је у свет. Прво у Војно-занатску школу у Крагујевцу, коју напушта, у петој години школовања. На кратко се запошљава у Београду, а потом одлази у Русију са жељом да заврши неку техничку или војну школу. Оштра руска зима осујетила је његове жеље. Разболео се и вратио у Србију.

По повратку, 1903. године, уписује Артиљеријско-подофицирску школу у Крагујевцу и завршава је први у рангу 1905. године. Као артиљеријски поднаредник, а  касније и наредник службује у Нишу, Крагујевцу, поново у Нишу и коначно у Београду. Изузетно привржен вој­ничкој про­фе­си­ји волео је и уметност, сли­као је и пи­сао пе­сме. Био је правичан и строг, а најстрожи према себи. Стално се усавршавао, учио стране језике, образовао се, много је читао, тежио нечем вишем. Припремао је и положио испит за официрски чин, интересовао се за многе области, а посебно за авијацију. У то време, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу новопронађене летеће справе: Симон, Маслеников, Русијан, Чермак…Посматрајући их, млади Михајло је био одушевљен, схватио је да то оно што би га могло потпуно испунити. Јер, ту се тражи одважност, лична вредност, знање, упорност, то не може свако…

У чин на­ред­ни­ка уна­пре­ђен је 1910. го­ди­не. По­чет­ком 1912. го­ди­не на кон­кур­су за пи­ло­те, Ми­хаило Пе­тро­вић је иза­бран ме­ђу пр­вих шест пи­то­ма­ца.

Одлази у Фран­цу­ску, кра­јем ма­ја 1912. го­ди­не, у пи­лот­ску шко­лу Фар­ма­на ко­ја се на­ла­зи­ла у гра­ди­ћу Етамп код Па­ри­за. Ин­струк­то­ри су од­мах за­па­зи­ли његову из­у­зет­ну об­да­ре­ност за ле­тење. Чу­ве­ни фран­цу­ски пи­лот Бро­ден ко­ји је пра­тио пр­ве Пе­тро­виће­ве ле­то­ве, ре­као је за ње­га „да ће би­ти ас, јер је миран и пре­зи­ре смрт“.

Mihailo-Petrovic_03 (1)

Са­мо два­де­се­так да­на обу­ке би­ло је до­вољ­но да Ми­хаило Пе­тро­вић из­вр­ши само­ста­лан лет. Пр­ви је по­ле­тео ме­ђу на­шим пи­ло­ти­ма. Тај до­га­ђај је иза­звао из­у­зет­ну па­жњу, па је до­пи­сник ли­ста „Фи­га­ро“ из Па­ри­за, ко­ји је и сам присуство­вао том ле­ту, на­пи­сао ве­ли­ку ре­пор­та­жу о „не­у­стра­ши­вом и ди­вље­ња до­стој­ном ле­ту срп­ског сер­жан­та.“

Кра­јем ју­на Ми­хаило Пе­тро­вић ис­пу­нио је усло­ве из програма летачке обуке, та­ко да је 22. и 23. ју­ла по­ло­жио ис­пи­те за до­зво­лу пи­ло­та. Он је пр­ви срп­ски пи­лот са ди­пло­мом, а о ње­го­вом та­лен­ту по­ка­зу­је чи­ње­ни­ца да је зва­ње пи­ло­та до­био ме­сец да­на пре оста­лих срп­ских пи­то­ма­ца.

2683-mihajlo-petrovic-580x326

По по­врат­ку у Ср­би­ју, у вре­ме ка­да је по­чео Пр­ви бал­кан­ски рат, на­ред­ник Петро­вић је са оста­лим ва­зду­хо­плов­ци­ма укљу­чен у при­пре­ме за ан­га­жо­ва­ње у рат­ним деј­стви­ма. Пр­ви је у Ср­би­ји 10. де­цем­бра 1912. го­ди­не у Скопљу ле­тео на јед­ном од на­ба­вље­них ави­о­на. У то­ку ја­ну­а­ра 1913. го­ди­не одр­жа­вао је трена­жу на аеро­дро­му Тру­пал­ско по­ље код Ни­ша. Био је оду­ше­вљен ка­да је сазнао да ће би­ти у са­ста­ву При­мор­ског аеро­план­ског од­ре­да. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону “Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михаило је био  упоран да га укроти. Стога је славни француски авијатичарски ас Жил Ведрин у њему видео будућег великог и славног авијатичарског аса.

s4 (1)Са При­мор­ским аеро­план­ским од­ре­дом наредник Михало Петровић је отишао на аеро­дром Бар­ба­луши код Ска­дра. По­ги­нуо је из­вр­ша­ва­ју­ћи бор­бе­ни за­да­так 20. марта 1913. године. Јак удар ве­тра пре­вр­нуо је ње­гов ави­он, ре­мен ко­ји­ма је био ве­зан за се­ди­ште је пукао и он је бес­по­мо­ћан ис­пао из ави­о­на. У једном заокрету авион се преврнуо и, на ужас десетине очевидаца, Михаио је испао из авиона. Пао је у близини летилишта, авион недалеко од свог пилота. Висиномер је показивао 1.234 метара. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свету. Остале су вечно записане његове речи: „Часно је за отаџбину мрети!“ – који је само дан пре погибије казао брату Живану.

Та­да пи­ло­ти ни­су но­си­ли па­до­бра­не. На­ред­ник Ми­хаило Пе­тро­вић је са­хра­њен код цр­кве у се­лу Бар­ба­лу­ши 21. мар­та 1913. го­ди­не. По за­вршет­ку Бал­кан­ских ра­то­ва, априла 1914. године, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и најсвечаније сахрањени. Залагањем Михајловог брата, артиљеријског потпуковника, Живана Петровића, 1. октобра 1931. године његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у породичну гробницу, уз војне почасти и присуство родбине и бројних ваздухопловаца. На Михајловој родној кући, у селу Влакча, постављена је спомен-плоча али није остварена идеја да се она претвори у спомен-музеј.

rodna_kuca_Mihajla_Petrovica

Нажалост, трагичан удес код Скадра прекинуо је сјајно започету летачку каријеру првог српског пилота. Сећање на њега вечно живи, а како време пролази, чини се, он је све већа инспирација новим генерацијама ваздухопловаца у Србији. Музеј ваздухопловства на београдском аеродрому “Никола Тесла”, поседује, захваљујући Михаиловом брату, Живану, богату меморијалну збирку Михаила Петровића. Она садржи 76 појединачних предмета од којих су најзанимљивији: качкет, купљен у Француској, ручни часовник, штоперица, џемпер у којем је летео, оригиналне фотографије, визит и пост-карте са његовим ликом, писма, песме које је писао, копије пилотских диплома, сведочанства, књиге, часописи и други предмети.

Прва-посета-Влакчи-2004-22-1024x766

Ипак, највредније што нам је остало од Михаила Петровића то је легенда која се преноси са старијих на млађе генерације пилота. То је врело са којега се они напајају и инспиришу, више од века. На његовом примеру показало се да су “велике” и “мале земље” само географски појмови. Он је симбол времена у коме је Србија, мала и сиромашна, у много чему заостала земља, у ваздухопловству ишла у корак са “великим светом”. Србија у 15 држава које су прве увеле војно ваздухопловство, а међу првих пет које су га користиле у војне сврхе.

1-36

На годишњицу Михаилове погибије, и за сваки авијатичарски празник, окупљају се ваздухопловаци око Михајлове хумке на Новом гробљу у Београду и у ставу мирно одају му пошту. И свако присећање на њега намеће питање које, и када не буде изговорено, остаје да лебди у ваздуху: Да ли смо се довољно одужили одважном првенцу наше авијације, првом сломљеном крилу нашег војног ваздухопловства?

мр Златомир Грујић, пуковник авијације у пензији

Цитирај